FELJTON Henri Kisindžer, Amerika i Kosovo (5): Srbija je bila na strani Amerike u dva svetska rata

Bela kuća
Izvor: Twitter

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Rat na Kosovu je proizvod sukoba koji se proteže kroz vekove, naveo je Henri Kisindžer u članku “Uvreda istorije” koji je objavljen 5. aprila 1999. u nedeljniku "Njuzvik“.

Kisindžer je u ovoj analizi dao istorijsku perspektivu i analizu sukoba na Balkanu. 

Kisindžerov dugogodišnji saradnik, kasnije partner u konsultantskoj firmi, a pre toga prvo diplomata, pa ambasador u Beogradu, Lorens Iglberger, kada je postao državni sekretar u administraciji Džordža Buša Starijeg, rekao je o Kisindžeru: "Henri misli u kategorijama ravnoteže moći. On čvrsto veruje u princip stabilnosti. Ciljevi postavljeni na ovaj način sasvim su u suprotnosti sa američkim iskustvom. Amerikanci su skloni da slede jednu grupu moralnih principa. Henri, međutim, nema urođeni osećaj za politički sistem Amerike i on ne sledi iste osnovne vrednosti i preduslove“. 

Treba pručavati istoriju

Taj korektivni činilac američke politike, za Kisindžera je bila istorija, skoro onako kako je to definisao Vinston Čerčil: „Što duže gledate nazad, utoliko dalje vidite unapred“.

Kao školovani istoričar, svet je posmatrao u pojmovima analogija sa istorijskim situacijama koje je proučavao i lekcijama koje je izvukao iz njih.

“Kada sam stupio u kancelariju, poneo sam sa sobom filozofiju koja je formirana dvodecenijskim studiranjem istorije“, rekao je Kisindžer.

Kisindžer je navodio tvrdnju drevnog grčkog istoričara Tukidida da "sadašnjost, iako nikada ne ponavlja tačno prošlost, mora neizbežno da joj liči. Otuda i budućnost.“

"Više nego ikad“, tražio je Kisindžer, "treba proučavati istoriju da bi se videlo zašto su nacije i ljudi uspeli i zašto nisu.“ I pored toga, on je upozoravao da „istorija nije kuvar koji nudi proverene recepte. Ona nas uči analogijama, a ne po maksimama. Istorija može da osvetli posledice radnji u uporedivim situacijama“. Ali, i ovde je ključ - da bi to učinila, "svaka generacija mora sama otkriti koje su situacije u stvari uporedive“, objasnio je Kisindžer.

Balkan je za Kisindžera bilo područje interesovanja već od njegovog početka studija diplomatske istorije. 

Sukob se dešava se na liniji razdvajanja između Otomanskog i Austrijskog carstva, između islama i hrišćanstva i između srpskog i albanskog nacionalizma. Etničke grupe su živele zajedno u miru samo kada je taj suživot bio nametnut kao pod stranim carstvima ili Titovom diktaturom.

Osvrnuvši se na izjavu predsednika Klintona da će se, "posle kratkog perioda okupacije NATO etničke grupe pomiriti“, Kisindžer je ustvrdio da "za tu pretpostavku nema realne osnove“.

Etničke grupe u Bosni nisu se pomirile nakon tri godine NATO mirovnih operacija.

Kada su američke snage angažovane u borbi, pobeda je jedina izlazna strategija, tvrdio je Kisindžer.

“Administracija je, u potrazi za simbolima koji odjekuju u javnosti, iznela tri kategorije argumenata. Najubedljivije je da je stradanje na Kosovu toliko uvredljivo za naš moralni senzibilitet da ćemo upotrebiti silu da ga okončamo čak i bez tradicionalnih razmatranja nacionalnog interesa. Ali pošto ovo ostavlja otvorenim pitanje zašto ne intervenišemo u istočnoj Africi, Šri Lanki, Kurdistanu, Kašmiru i Avganistanu, da navedemo samo neka od mesta gde je naneto beskonačno više žrtava nego na Kosovu?

Predsednik se pozvao na istorijske analogije ili aktuelne pretnje koje su krajnje sumnjive. 

Gde on nanosi uvredu istoriji?

Milošević nije Hitler

Slobodan Milošević nije Hitler već balkanski nasilnik, a kriza na Kosovu nema analogiju sa događajima koji su prethodili Prvom svetskom ratu. Ni Milošević, ni bilo koji drugi balkanski lider nisu u poziciji da ugroze globalnu ravnotežu, kako predsednik stalno tvrdi. Milošević snosi veliku odgovornost za brutalnosti u Bosni, a ja sam snažno podržavao američko angažovanje tamo. Ali za razliku od Bosne, Kosovo je rat za teritoriju koju Srbi smatraju nacionalnom svetinjom. Zbog toga je bilo malo, ako ih je uopšte bilo, znakova protivljenja u Beogradu Miloševićevoj kosovskoj politici”, objašnjavao je Kisindžer.

On je osporio da je Prvi svetski rat počeo na Balkanu kao rezultat etničkih sukoba, već iz upravo suprotnog razloga, zato što su se spoljne sile umešale u lokalni sukob. Ubistvo prestolonaslednika austrijske carske sile od strane srpskog nacionaliste dovelo je do svetskog rata jer je Rusija podržavala Srbiju, a Francuska Rusiju, dok je Nemačka podržavala Austriju.

“Drugi svetski rat nije počeo na Balkanu, a još manje kao rezultat njegovih etničkih sukoba. Apsurdno je tvrditi da ekonomsko blagostanje Evropske unije, sa BNP-om veći od američkog, zavisi od ishoda na osiromašenom Kosovu. Kohezija NATO-a je ugrožena pre svega zato što je uložena u neodrživ sporazum iz Rambujea. Ostaje da se vidi koliko dugo može da se održi kada dođe do reakcije javnosti na razmere i trajanje bombardovanja i kada postane očigledno da dugoročne posledice sadašnje kampanje moraju da kontrolišu kopnene snage NATO”, ukazivao je Kisindžer američkoj javnosti.

On je naglasio da “poštuje humanitarni motiv za intervenciju,  ali to ne oslobađa demokratije od potrebe iznalaženja održivog rešenja”. Sporazum iz Rambujea ne ispunjava taj test. Vođenje pregovora zasnovanih na sporazumu koji je u potpunosti sastavljen u stranim kancelarijama i nastojanje da se on nametne pretnjom vazdušnog bombardovanja, samo je pogoršalo krizu na Kosovu.

Tekst iz Rambujea je predat Oslobodilačkoj vojsci Kosova koja ga je prvobitno odbacila kao sredstvo da se puna snaga NATO-a usmeri na Srbiju, i možda je doveo u iskušenje Miloševića da ubrza represiju OVK pre nego što su bombe pale. Sada rizikuje da uključi NATO i kopnene snage SAD u sprovođenje sporazuma koji nijedna strana zaista ne želi. “Bila je ozbiljna greška odustati od bilo kakvog nastojanja da se osnaže posmatrači koji su već na Kosovu u korist mirovnih snaga NATO-a koji neće doneti mir”, upozorio je Kisindžer.

Srbija na našoj strani

Zatim je prokomentarisao obraćanje predsednika Klintona srpskom narodu, gde je izjavio: „Saveznici u NATO-u podržavaju srpski narod da zadrži Kosovo kao deo vaše zemlje“. On je dodao da će sporazum „garantovati prava svih ljudi kosovskih Srba i Albanaca u Srbiji“. Zbog toga sporazum iz Rambujea predviđa da OVK preda svoje oružje snagama NATO-a, a da oko 10 000 srpskih policajaca treba da održava bezbednost; nekih 1500 srpskih vojnika treba da čuva granice.

“Ništa od ovoga nije moguće postići dogovorom, već samo nametanjem. Srbi su odbacili sporazum iz Rambujea jer u njemu vide uvod u nezavisnost Kosova. Oni takođe vide prisustvo NATO trupa kao vrstu strane okupacije kojoj se Srbija istorijski opirala protiv Otomanskog i Austrijskog carstva, Hitlera i Staljina. Čak i ako budu bombardovani do kapitulacije, teško da se mogu očekivati  da Srbi budu voljni pristalice takvog ishoda”, upozorio je Henri Kisindžer.

Ukazujući da za njega, kao "nekoga ko je podržavao svaku vojnu akciju Klintonove administracije ili ko ju je kritikovao da deluje previše neubedljivo, kao što je to bio slučaj u Iraku", Kisindžer je otkrio da rat protiv Jugoslavije kod njega stvara  "duboku ambivalentnost".

Razlozi za to su istorijske prirode. Može se reći da je Kisindžer bio među retkima, koji su 90-ih uopšte vodili računa o istorijskim događajima, pa je tako i rehabilitovao ulogu Srbije u istorijskim odnosima sa SAD.

"Srbija se borila na našoj strani u dva svetska rata i suprotstavila se Staljinu na vrhuncu svojih moći. Ne možemo ignorisati Miloševićevu brutalnost, ali nestanak Srbije iz balkanske ravnoteže može izazvati erupcije u drugim susednim zemljama koje sadrže etničke manjine. Što je još važnije, problem integriteta Makedonije biće na nama, preteći širim balkanskim ratom. Nadajmo se da će se njime pristupiti sa većom dalekovidošću nego uvodom u sadašnju krizu", napisao je Kisindžer.

Sutra nastavak: Neodrživost Bosne i Dejtonskog sporazuma