FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (10): Hil i poreklo Zajednice srpskih opština

Izvor: Printscreen

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Kao što je Abramovic najavljivao, nešto kasnije usledili su ambiciozniji napadi OVK. Tako je 25. juna zauzet rudnik Belaćevac, ali to nije bilo dovoljno da bi se OVK doista smatrala respektabilnom borbenom organizacijom. Uslov za to bio je da ovlada bar jednim većim gradom. Pre toga uspeli su samo da ovladaju na kratko jednim delom Dečana.

Izbor ja pao na Orahovac. Postojalo je više razloga, a jedan od suštinskih je bio taj da u ovom gradu nije bilo vojnih objekata, niti pripadnika tadašnje vojske Jugoslavije. Jedinice vojske do tog napada bile su raspoređene na samoj granici sa Albanijom i isključivo su bile angažovane na zaštiti državne granice.

Vođe OVK su imale silnu želju da jedan grad proglase „slobodnim“. Zauzimanjem Orahovca omogućilo bi im mnogo lakše ubacivanje ljudstva i ratnog materijala iz Albanije.

Napad na Orahovac izveden je u periodu od 17. – 20. jula 1998. godine i sasvim je iznenadio policijske snage koje su bile u njemu. Tokom prva dva dana, 17. i 18. jula OVK koja je dejstvovala sa oko 1.000 ljudi, zauzela je sve značajnije objekte u gradu, uspostavili kontrolne punktove na ulazima u grad, kao blokadu policijskih snaga u zgradi policije i u hotelu Park. U hotelu se nalazilo oko 100 policajaca iz Pirota, a u gradu i neposrednoj okolini bilo je između 400 i 500 pripadnika policije. Prekinute su sve telefonske linije i oštećena trafo stanica, tako da je grad ostao „odsečen“ bez telefonskih linija i struje.

Već 18. jula prepodne obrazovana je Borbena grupa vojske i specijalne jedinice policije kojima komanduje tada pukovnik, a kasnije general Božidar Delić, koji probijaju odbranu grada i posle dvodnevnih borbi, 19. jula grad je odblokiran i oslobođen.

Ovo je bila prva operacija u kojoj su učestvovale jedinice vojske, što će kasnije da postane tema kontroverze i navodni dodatni povod za vojnu akciju NATO. Napad na Orahovac u svakom slučaju smatra se prekretnicom u daljim sukobima na Kosovu i Metohiji. Nakon njega usledila je snažna ofanziva srpskih snaga bezbednosti i Vojske Jugoslavije prema svim uporištima OVK. Ubrzo nakon ovog napada, zauzeto je i Mališevo u kome se do tada nalazio Glavni štab OVK.

Ovu "letnju ofanzivu“ primetila je i Madlen Olbrajt i ocenila ju je kao „katastrofu“.

"U julu 1998. OVK je pokrenula „letnju ofanzivu“. To je bila katastrofa. Srpska kontraofanziva je bila nadmoćna i uporna. Njihova strategija je bila da preseku linije snabdevanja gerilaca tako što će preuzeti kontrolu nad oblastima duž granice pokrajine sa Albanijom, a zatim proterati pobunjeničke snage iz bukvalno svakog sela. Rezultat je bila operacija zastrašivanja koja je stotine hiljada civila zajedno sa borcima OVK oterala u planine i šume. Milošević je mislio da je ovo njegova prilika da uništi gerilce dok teroriše Kosovare koji su opredeljeni za nezavisnost da napuste svoje snove“.

Ona, recimo, ni ovde ne pominje šta se zaista dogodilo, privremeno zauzimanje Orahovca.

Olbrajtova je zamolila jednog od svojih najbližih savetnika, Džejmsa O'Brajena, arhitektu Dejtonskog sporazuma, da se pridruži ambasadoru Kristoferu Hilu u vođenju pregovora. Njih dvojica su predložili kreativno rešenje prema kojem bi Kosovo ostalo u okviru Jugoslavije uz stvaranje novih civilnih policijskih snaga i drugih institucija samouprave.

"Bez zatvaranja vrata konačnoj nezavisnosti, predlog je zahtevao privremeni period od najmanje tri godine pre nego što se to eksplozivno pitanje reši", napisala je Olbrajt.

Ona je navela da su joj Srbi privatno govorili da je Milošević „otvoren za dogovor, ali smo se pitali pod kojim uslovima“.

"Trebalo je da ga testiramo, ali prvo smo morali da ubedimo Albance da ujedine svoj pregovarački tim i da se dogovore oko niza ostvarivih ciljeva. Ovo se i dalje pokazalo teškim. OVK je ponovo dobijala snagu, a sa njom i nevoljnost na kompromis. Različiti albanski lideri govorili su jedni o drugima sa prezirom, ponekad su jedni drugima pretili nasiljem i nisu mogli da se dogovore o agendi pregovora. Dragocene nedelje su prolazile jer, na našu frustraciju, nisu hteli ni da pristanu da se sretnu. Kako je zima prolazila, moji strahovi su rasli“, priznala je Madlen Olbrajt.

Pošto su Albanci u rasulu, navela je, Miloševića se ne može kriviti što nije pregovarao.

"Pošto je OVK bila na potezu, naši saveznici nisu bili voljni da krive, a kamoli da bombarduju Srbe. Pošto se Miloševiću nije moglo verovati, bilo je nemoguće ubediti OVK da se za zaštitu Kosova osloni na mali, nenaoružani tim posmatrača OEBS-a. Rezultat je bio da pregovori nisu bili nigde, dok se nasilje širilo“, izvodila je tmurne zaključke.

Hil za razliku od jasnoće Madlen Olbrajt o bombardovanju, govori blagim formulacijama, pa upotrebljava frazu o "uključenosti NATO“.

Sve vreme, zahtevi za pregovore od strane EU i njenih članica, Kontakt grupe i Saveta bezbednosti bili su fokusirani na „budući status“ Kosova. Međutim, kako se ispostavilo, stvarna agenda koju je ambasador Hil unapredio kroz šatl misiju između Beograda i Prištine dobila je drugačiji obrt.

Nakon što je Kontakt grupa stranama predstavila različite opcije za rešenje, bilo je jasno da će sporazum o stvarnom statusu Kosova biti nemoguć. SRJ/Srbija nije bila voljna da se pomeri, a kosovsko rukovodstvo ne bi moglo da odustane od svog stava o nezavisnosti, imajući u vidu dramatična dešavanja tog leta.

Umesto toga, ambasador Hil je izvestio OEBS da je postignuto neformalno razumevanje o trogodišnjem periodu stabilizacije i normalizacije kako bi se omogućilo ponovno uspostavljanje demokratskih institucija, nakon čega bi se mogao predvideti novi pristup. Naglasio je presudnu važnost međunarodnog prisustva na Kosovu tokom perioda implementacije i važnu ulogu koju bi OEBS morao da odigra u toj oblasti Iako se činilo da je niz nacrta za rešenje poticao od ambasadora Hila i još jednog veterana Dejtona, prilično briljantnog pravnog savetnika Džima O'Brajena, Kontakt grupa je u celini zadržala značajan uticaj na sadržaj tih dokumenata. Pored toga, nacrt koji je izradila Venecijanska komisija Saveta Evrope za demokratiju kroz pravo takođe se pokazao uticajnim — zapravo toliko uticajnim da je podjednako nadareni i snalažljivi direktor Sekretarijata Venecijanske komisije kasnije upućen da podrži izaslanika EU Volfganga Petriča na razgovori u Rambujeu.

Nakon nekih daljih istraživanja tokom kasnog leta, prvi formalni i kompletan Hillov nacrt predstavljen je stranama 1. oktobra 1998. Predstavljao je istinski pokušaj balansiranja različitih interesa stranaka. Konkretno, potpuno je izbegao pitanje statusa Kosova i umesto toga se fokusirao na pragmatično dodeljivanje ovlašćenja različitim nivoima administracije. Za SRJ/Srbiju ovaj pristup je bio bolan, jer je izbegavao eksplicitnu potvrdu nastavka teritorijalnog integriteta i suvereniteta SRJ ili čak Srbije. Kosovo je takođe oklevalo. Iako nacrt nije direktno prejudicirao njegov status, prećutkivajući ovo pitanje, ipak je imao jedan veoma značajan nedostatak.

Hil je ovim sporazumom prejudicirao formu koja je danas najveći kamen spoticanja – Zajednicu srpskih opština.

Mark Veler navodi da „izvor javne moći“, ne bi bio lociran u kosovskim institucijama, već u pojedinačnim opštinama ili lokalnim okruzima. To je značilo da Kosovo kao entitet neće uživati nikakav značajan element pravnog subjektiviteta - činjenica koja bi mogla ozbiljno naštetiti njegovoj potrazi za poboljšanim pravnim statusom u nekom budućem periodu.

"U znak poštovanja prema Srbiji, nacrt je takođe sadržao veoma detaljne odredbe koje bi, kako se strahovalo, podvrgle Kosovo etničkoj politici podele. Stvarna dodela javnih ovlašćenja predviđena nacrtom bila je prilično složena. Preostalu vlast nad svim pitanjima koja nisu regulisana na drugom mestu imale bi komune, kojima su takođe dodeljena značajna ovlašćenja direktne samouprave. Ovo je uključivalo ovlašćenje da se organizuje lokalna policija koja je bila reprezentativna za etnički sastav komune. Štaviše, komune bi se mogle ujediniti da formiraju „samoupravne regione koji se sastoje od više komuna“. Dok je većina opština na Kosovu imala većinu etničkih Albanaca, nekoliko je imalo srpsku većinu. Stoga se činilo da je ova odredba ona koja bi dozvolila formiranje etničkog srpskog entiteta na Kosovu na osnovu skupa opština. Takva podela se u prošlosti nije pokazala plodonosnom, imajući u vidu uspostavu Republike Srpske u Bosni i Hercegovini.

Sutra nastavak: Račak – zločin i kazna