FELJTON Rambuje - ultimatum za bombardovanje (5): Kosovo 1999 – uvod u današnji slom međunarodnog sistema

Rambuje.jpg
Izvor: Facebook

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Memoari Madlen Olbrajt "Madan Secretary" objavljeni su 2003. godine. Danas kada se čitaju, u promenjenom međunarondom kontekstu i u novoj dinamici svetskih događaja, jasnije se vidi sumnjiva vrednost logike koja je vodila ka napadu na Srbiju i koliko su događaji iz 1999. neumitno vodili ka degradiranju međunarodnih odnosa, sve do danas, kada su se oni našli pred apsolutnim slomom. U svetlu rata Rusije, kada na matrici kosovskog konflikta postoje slični sukobi i u drugim regionima, posle 11. septembra 2001, Avganistana, Iraka, Gruzije, arapskog proleća, Libije, Sirije, Islamske države, Jemena, afičkih država, bombardovanje iz 1999. postaje početak ovog lanca događaja i  logike koja je dovela do njih. Sve su to, u najvećoj meri, uniformisana deca kosovskog bombardovanja. Ono što još ne vidimo, jeste da li je diplomatija, uključujući tu i pregovore u Rambujeu bila samo maska za već pripremljenu odluku o bombardovanju i da li je postojalo ikakve iskrene namere da se dođe do diplomatskog rešenja?

Nema sumnje da je i Madlen Olbrajt želela da ostvari ciljeve, ukoliko može, bez upotrebe sile. Pre toga, potrebno je da se podsetimo šta bi bilo to „diplomatsko rešenje“ o kojem se pregovaralo u Rambujeu? Bio je to predlog da Kosovo napuste sve snage bezbednosti Srbije, da umesto njih na Kosovo dođe 28 000 vojnika NATO, da se konačni status Kosova utvrdi posle tri godine, a u njemu izričito nije bila odbačena mogućnost nezavisnosti. Ukoliko Srbija ne prihvati ovaj predlog, sledilo bi bombardovanje. Zapravo, jedina prava svrha pregovora u Rambujeu, bila je da se omogući da NATO rasporedi 28 000 vojnika u pokrajini.

Zbog takvih uslova, mnogi su ovo nazvali ratnim ultimatumom, kao što je to učinio i Henri Kisindžer. Volter Ajsakson je bombardovanje nazvao „privatnim ratom Madlen Olbrajt“. Kada se sve pročita, kada se sabere i oduzme, Madlen Olbrajt u stvari, tačno kaže: „Bombardovanja je bilo, jer sam ja to htela“. Nema spora da je ona bila arhitekta politike prema Srbiji i Kosovu i događaja koji su proistekli iz te politike. A onda je cela administracija krenula za njom. To jeste tačno, ali je i pojednostavljeno. Bombardovanje je htela celokupna neokonzervativna grupa organizovana u različite grupe za pritisak, okupljena oko nekoliko časopisa i glasna u javnim nastupima. Madlen Olbrajt bila je predstavnik, a ne lider te struje, u administraciji. Kako i zašto se tu našla, šta su neokonzervativci i koga oni u stvari predstavljaju i zastupaju, nije tema ovog rada, ali možemo da primetimo da suupravo oni imali dugoročne posledice i da su u njima koren tako dubokih i do juče nezamislivih podela koje danas postoje u svetu, ali i samom američkom društvu.

Ambasador Kristofer Hil koji se pridružio Holbruku kao američki izaslanik za Kosovo, uočio je ovu spregu neokonzervativaca i liberalnih intervencionista. U svojoj knjizi„Outpost – a Diplomat at work“, objavljenoj 2015. on je napisao: „Na našu diplomatiju se gledalo samo kao na produžetak naše sirove moći. U Vašingtonu je savez liberalnih intervencionista i neokonzervativaca zahtevao akciju. Na jednom sastanku našao sam se ispred Pola Volfovica, koji se retko susreo sa problemom u svetu koji se nije mogao rešiti bacanjem nekoliko bombi, i Mortom Abramovicom, bivšim šefom Karnegi fondacije koji je retko naišao na selo u Balkan koji nije želeo da vidi pretvoreno u nezavisnu državu. Kombinovali su snage da bi izvršili pritisak na američku vladu, iako su filozofski dolazili iz veoma različitih perspektiva.

Trijumfalističko raspoloženje u Sjedinjenim Državama 1990-ih bilo je opipljivo. Nijedan problem, ma koliko težak i ukorenjen u decenijama ili vekovima jadne i prljave istorije, nije bio izvan naših mogućnosti da ih rešimo, obično silom. Oni koji nisu bili pretplaćeni na ovaj pogled na svet, navodno, su bili zarobljeni u prošlosti, nesposobni da razumeju novu paradigmu „novog američkog veka“.“

Sa tog stanovništa, nama se čini da je vredno da se utvrdi i precizira kako se ideja vođenja vazdušnog rata razvijala kod same Olbrajt, kako je postala dominantna u administraciji, čemu je služila diplomatija i koji su ključni događaji u evoluciji ovog rata, od ideje do egzekucije.  

Na međunarodnom planu, jedina stalna saglasnost dolazila je od britanskoj premijera Tonija Blera, koji je spremno podržavao planove državne sekretarke da izvede jedno bombardovanje u Evropi. No, videćemo kasnije, da ni britanski entuzijazam nije bio uvek dovoljan da Olbrajt bude zadovoljna tom podrškom.  U neku ruku čudi rudimentiran način zaključivanja i dogmatski sistem razmišljanja Madlen Olbrajt u pitanjima rata i mira, koji je toliko nesvojstven američkim državnim sekretarima, usko gledanje na globalne probleme, selektivan izbor činjenica koje će se uzimati u obzir i zadrto inaćenje sa svima koji su dovodili u pitanje njen rezolutni koncept vojne akcije i rešenost za upotrebu sile. Nekima to može da izgleda kao slika odlučnosti, ali nije, jer je sama Madlen Olbrajt nastojala da ovu sliku iz svojih „Memoara“ kasnije promeni i da joj da mnogo širi kontekst. Recimo, u knjizi „The Mighty and the Almighty – Reflection on Power, God and Wolrd Affairs“ koja je objavljena tri godine nakon „Memoara“, ona se obraća omiljenoj neokonzervatvnoj temi, religiji, odnosu prema Bogu, gde, umesto nesumnjivo naglašenog ličnog ponosa činjenicom da je glavni i unukatni akter strategije bombardovanja Srbije iz „Memoara“, sada menja naglasak i viđenje vlastite uloge, pa kaže da je „tokom cele jedne godine“ isporobala „svaki mogućni put da se dođe do diplomatskog rešenja“.

Ona tu priznaje da „Srbija nije pretila da napadne drugu zemlju, pa nije bilo osnova za reventivni napad“, ali da smo „imali dužnost da branimo druge koji su slabiji“.  Olbrajt je kasnije pokušala da ovo pretvori u čitavu doktrinu i da je kanonizuje kao „responsibility to protect“ („odgovornost da zaštiti“), ali to nije uspelo, niti je naišlo na bilo kakav značajniji odjek.

Pored ovoga, Olbrajt priznaje da se administraciija posebno trudila da pokaže pravednost svojih ciljeva, pošto nije imala mandat UN za vojnu akciju. Uopšte, u ovoj knjizi Olbrajt pokazuje mnogo više istorijskog razumevanja nego što je to činila tokom vremena dok je bila na čelu američke diplomatije. Uzroke sukoba na Kosovu, Olbrajt vidi u religioznoj istoriji regiona. „Objašnjavajući srpske razloge, Milošević mi je jednom rekao da je njegov narod vekovima branio „hrišćansku Evropu“. Srpska peska nacionalna istorija je zasnovana na Kosovskoj bici,  borbi protiv Turaka na Kosovom Polju 1389. Prema legendi prorok se pojavio pred srpskim knezom Lazarom tog sudbonosnog dana. On mu je ponudio izbor između carstva zemaljskog i carstva nebeskog. Knez je izabrao carstvo nebesko. To je inspirativna priča koja je igrala ulogu u srpskoj odluci da se odupre nacistima tokom Drugog svetskog rata. Ona, zatim, navodi ceo citat iz radio obraćanja patrijarha Gavrila Dožića posle 27. marta 1941. za nju je sada bio problem što su „Srbi sada želeli da se osvete za poraz na Kosovu pre više od 600 godina, motivisani osećanjem žestokog nacionalizma i verovanjem u vlastiti poseban odnos s Bogom“.

Šta bi danas imao da kaže bivši češki predsednik, Vaclav Havel, koji je bespogovorno stajao uz Madlen Olbrajt u trenucima njenog ratnog poduhvata i napisao verovatno neponovljive rečenice niko više neće napisati, a možda ih ponovo ni sam Havel ne bi napisao, a koje Olbrajt u celosti citira: „Ako neko može da kaže da je svaki rat etički ili da je vođen zbog etičkih razloga, onda je to istina za ovaj rat. Kosovo za razliku od Kuvajta nema naftna polja da bi bilo zaštićeno; ni jedna članica saveza nema teritorijalne zahteve, Milošević ne preti teritorijalnom integritetu ni jedne zemlje članice. Ali NATO je u ratu. On se bori zbog brige za sudbinu drugih. On se bori zato što časna osoba ne može da stoji sa strane i da gleda sistematsko i od vlade vođeno ubijanje drugih ljudi. Ovaj rat stavlja ljudska prava iznad prava država“, naveo je ovaj, nekada veliki pisac koji je najvišu moralnost pronašao u vođenju jednog rata preko NATO koji određuje moralnu superiornost i hijerarhiju nacija jedne nad drugom i stvara poredak u moralnosti njihovih suprotstavljenih zahteva, težnji i ciljeva.    

Sutra nastavak: Kako do upotrebe sile