FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (2): Diplomatija i razrada vojne akcije

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

"Projekt za etničke odnose“ Univerziteta u Prinstonu od 7. do 9. aprila 1997, u Njujorku održao je druga rundu razgovora koja je okupila veliki broj predstavnika srpskih i albanskih partija i predstavnika više zemalja i nevladinih organizacija u ambicioznom pokušaju da se otvori politički proces koji bi vodio rešenju srpsko-albanskog spora. 

Ovaj skup je održan u vreme velikog političkog potresa u Albaniji koji je doveo i do zaokreta američke politike prema Balkanu, koja u režimu Salia Beriše u Albaniji više nije videla „stub stabilnosti“ i uporište svoje politike na Balkanu već opasan destabilizirajući činilac.

Američki učesnici u Njujorku nisu se ustezali da kosovskim Albancima otvoreno poruče da ne mogu očekivati američku podršku stvaranju druge albanske države na Balkanu pošto su srušili institucije već postojeće albanske države. Kada je zajednička politička deklaracija posle iscrpne rasprave već bila usaglašena, predstavnik DSK, Hidajet Hiseni, potpis albanske strane je uslovio povratkom političkog statusa Kosova i Metohije na status quo ante, tj. na stanje kakvo je postojalo pre promena ustavnog zakona pokrajine 1989. godine. Tek na na insistiranje rukovodioca ovog projekta, profesora Alena Kasofa, da bi izostanak njihove saglasnosti pre svega pogodio albansko stanovništvo na Kosovu i Metohiji usvojeno je zajedničko saopštenje koje je imalo sledeće tri tačke:

- Kosovo je ozbiljan problem koji nalaže hitno rešenje. Bez međunarodnih podsticaja i pomoći postojeće odsustvo poverenja dve strane nije moguće prevazići ni postići trajno rešenje;

- Problem je moguće rešiti jedino međusobnim sporazumom putem dijaloga bez prethodnih uslova ili prejudiciranja mogućeg ishoda;

- Sporazum se mora zasnivati na načelima demokratizacije, uzajamnog uvažavanja, poštovanja i individualnih i kolektivnih ljudskih prava i unapređivanja regionalne stabilnosti uvažavanjem Helsinških načela koja se odnose na granice. Privremeno rešenje iziskuje demokratsko Kosovo i demokratsku Srbiju.

Ovom prilikom prihvaćen je stav, koji će biti karakterističan za sve kasnije slične pokušaje, da srpsko-albanski dijalog mora da se vodi na osnovu pristupa „korak-po-korak“, tj. da se mnogobrojni otvoreni problemi rešavaju «jedan po jedan» i to od jednostavnijih ka složenijim, čime bi se izgradilo potrebno međusobno poverenje i postavile osnove sveobuhvatnog političkog rešenja.

Iako je u Njujorku dogovoreno da se dijalog nastavi "na regularnoj osnovi u Beogradu, Prištini ili drugom odgovarajućem mestu“ do njegovog nastavka nije došlo, a "Projekt za etničke odnose“ više se nije pojavio u ulozi moderatora srpsko-albanskog dijaloga.

Njegovu ulogu je preuzela nemačka fondacija Bertelsman koja je početkom septembra 1996. godine na Rodosu organizovala konferenciju o „albanskom pitanju“, zapravo o krizi na Kosovu i Metohiji kojom će početi trogodišnji projekt i, možda, najozbiljniji pokušaj da se pronađe rešenje ovog problema. Iako se radi o fondaciji velike kompanije i porodice Mon koja je njen vlasnik, međunarodne aktivnosti Bertelsmanove fondacije bile su u bliskoj su vezi s nemačkim Auswartiges Amt-om (Ministarstvo inostranih poslova) pa je i ova konferencija bila signal interesa ove zemlje za kosovski problem.

Kao što se moglo i pretpostaviti, inicijativa Bertelsmanove fondacije bila je uvod za najozbiljniji evropski pokušaj da se otvori srpsko-albanski dijalog i pronađe političko rešenje kosovskog problema iz koga će, u jesen 1997. godine, poteći i političke inicijative koje su bile sadržane u zajedničkom pismu Klausa Kinkela i Ibera Vedrina vlastima u Beogradu i koje će konačni neuspeh doživeti na konferenciji u Rambujeu.

Konferencija na Rodosu nije donela bitniji napredak u srpsko-albanskom dijalogu pošto su se i srpska i albanska strana uglavnom držale svojih već poznatih stavova. Tokom naredne dve godine održano je nekoliko skupova u Minhenu (januar 1997), Atini (april 1997), grčkom ostrvu Halkiju (1997) i, konačno, u Solunu (april 1998).

Na ruku ovim razgovorima išla je i činjenica da su se podudarili sa objavljivanjem sporazuma o normalizaciji obrazovnog sistema na Kosovu i Metohiji koji su 1. septembra 1996. godine potpisali Slobodan Milošević i Ibrahim Rugova i koji je bio najveći prodor u zategnutim srpsko-albanskim odnosima tokom devedesetih godina. Taj sporazum biće miniran od strane protivnika Ibrahima Rugove, a definitivno pokopan studentskim demonstracijama 1998. koje je vodio današnji kosovski lider Aljbin Kurti. 

Već početkom oktobra 1997. nemačko ministarstvo inostranih poslova pokušalo je da oživi ovu inicijativu predlogom da u Beograd doputuju tadašnji politički direktor u nemačkom ministarstvu inostranih poslova, Volfgang Išinger, i američki izaslanik za Jugoslaviju, ambasador Robert Gelbart, s predlogom koji je imao samo četiri tačke: prvo, bez odlaganja mora da se primeni sporazum Milošević-Rugova o obrazovanju; drugo, potrebno je da se u Prištini otvori predstavništvo Evropske unije (nešto ranije, slično predstavništvo USIS-a Sjedinjene Države su već bile otvorile u glavnom gradu Kosova i Metohije); treće, potrebno je omogućiti povratak tzv. misija dugog trajanja OEBS na Kosovo i Metohiju, četvrto, potrebno je bez odlaganja započeti srpsko-albanski politički dijalog uz posmatračku ulogu međunarodne zajednice.

Poseta, do koje je trebalo da dođe 21. oktobra iste godine najpre je, na zahtev američke strane, odložena za nedelju dana zbog izbora u Crnoj Gori a potom je i potpuno otkazana. Već početkom novembra meseca predlog identične sadržine Beogradu su uputili nemački ministar inostranih poslova Klaus Kinkel i njegov francuski kolega Iber Vedrin što je nagoveštavalo suštinske razlike u pristupu Evropljana i Amerikanaca kosovskoj krizi koje će postati očigledne naredne godine kao i na konferenciji u Rambujeu u februaru 1999.

Na narednom zasedanju Međunarodne kontaktne grupe, održanom u vreme britanskog predsedavanja Unijom krajem aprila, EU je odlučila da Jugoslaviji uputi ultimatum ostavljajući Beogradu rok do 9. maja da prihvati njene zahteve ili da se suoči s novim ekonomskim sankcijama. Pošto Beograd nije do ovog roka prihvatio postavljene zahteve, britanski državni sekretar Robin Kuk je objavio da će na narednom ministarskom sastanku EU da usvoji odluku o uvođenju sankcija. Istog dana u Beograd su, međutim, doputovali američki izaslanici Robert Gelbard i Ričard Holbruk koji su na konferenciji za štampu izjavili da „ne znaju za bilo kakve sankcije“ i da su u Jugoslaviju došli da „slušaju i uče“. 

Evropska unija je već narednog ponedeljka odustala od planiranih sankcija dok su Gelbard i Holbruk dva dana kasnije objavili da su ugovorili sastanak Slobodana Miloševića sa Ibrahimom Rugovom i albanskom delegacijom. Susret Miloševića sa Rugovom i njegovim saradnicima doneo je kratkotrajnu nadu da kosovska kriza možda ulazi u mirniju fazu koja će, pod dirigentskom palicom Ričarda Holbruka, doneti političko rešenje oružanog sukoba. Taj susret je doveo do podela kod kosovskih Albanaca, pošto su mnogi radikalizovali svoj stav i prednost dali oružnoj akciji smatrajući da će tako ostvariti svoje ciljeve, jer će prisiliti NATO da vojno interveniše u njihovu korist. 

Neposredno posle susreta u Beogradu, Ibrahim Rugova je s albanskom delegacijom pozvan u Vašington gde se sreo sa američkim predsednikom Bilom Klintonom što je trebalo da učvrsti njegov poljuljani uticaj među kosovskim Albancima. Međutim, dok se Rugovina delegacija nalazila u Vašingtonu, na području Drenice, Dečana i Đakovice je došlo do najžešćih borbi između srpske policije i OVK koji su doveli do kraha američke diplomatske inicijative. Neuspeh američke inicijative i zaoštravanje na Kosovu i Metohiji evropske zemlje su dočekale s oštrim kritikama i zahtevima da Savet bezbednosti UN preduzme prinudne mere predviđene Glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija, odnosno, da interveniše na Kosovu i Metohiji.

Uprkos pretnjama vojnom intervencijom  do nje, međutim, nije došlo, a srpska policija i Vojska Jugoslavije su svoju ofanzivu protiv OVK nastavile sve do septembra meseca iste godine. Nagoveštaji da Sjedinjene Države pripremaju zaokret u svojoj politici bili su, međutim, očigledni. Prilikom nove posete Kosovu i Metohiji Ričard Holbruk se sreo i fotografisao s pripadnikom OVK, Ljum Hadžiuom, dok je tadašnji generalni sekretar Severnoatlantskog pakta, Havijer Solana, najavio skori završetak planova za vojnu intervenciju protiv Jugoslavije posle čega bi, prema njegovim rečima, „odluka bila samo u nadležnosti političara i njihove procene daljeg razvoja situacije“ u južnoj srpskoj pokrajini. 

Da se na pripremama za vojnu intervenciju u junu 1998. godine intenzivno radilo potvrdila je i izjava izaslanika UN za Bosnu i Hercegovinu, Elizabet Ren, da je „vojna intervencija NATO na Kosovu potrebna da bi se zaustavilo nasilje i kršenje ljudskih prava i da bi se sprečilo ponavljanje one vrste razaranja koje je opustošilo Bosnu“. 
Tokom leta 1998. godine i ruska diplomatija je bila aktivna na Kosovu i Metohiji gde je Ričarda Holbruka u stopu pratio ruski izaslanik, zamenik ministra inostranih poslova Nikolaj Afanasjevski, dok je na sličnom zadatku u Tirani boravio drugi zamenik ministra inostranih poslova, Aleksandar Avdejev.

Rusku ulogu na Balkanu aktivno je podsticao i Beograd o čemu je jasno govorila poseta Slobodana Miloševića Moskvi i susret sa Borisom Jeljcinom 16. juna 1998. godine kada je potpisana i zajednička izjava. U takvim okolnostima se oglasio i tradicionalno oprezni generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Kofi Anan, upozorenjem da bi bilo kakva vojna operacija na Kosovu i Metohiji, preduzeta bez mandata Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, „bila opasan presedan“. Anan je dodao da „Ujedinjene nacije moraju sankcionisati svaku upotrebu vojnih snaga od strane regionalnih grupa“ i da bi intervencija bez odluka Saveta bezbednosti bila „licenca za vojnu anarhiju“.

Sutra nastavak: NATO generali i vežbe spremnosti