FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (6): Kako do upotrebe sile

Medlin Olbrajt
Izvor: Večernje novosti

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Kada je reč o Kosovu, Madlen Olbrajt za početak svog novog pristupa polazi od likvidacije Adema Jašarija i njegove porodice u selu Prekaze. Ona piše: "„Srpske paravojne jedinice jurišale su kroz sela etničkih Albanaca, ubivši desetine ljudi. Cele porodice su žive spaljivane u svojim domovima. Među žrtvama su bile žene, deca i starci; hiljade ljudi je pobeglo. To je bilo najgore nasilje u pokrajini od Drugog svetskog rata“.

U svom predstavljanju događaja, Olbrajt uopšte ne pominje ko je bio Adem Jašari, niti da je on bio primarni cilj vojne akcije. Nije verovatno da prva ličnost američke spolje politike nije znala o kome se radi. Čak je i američka štampa to zabeležila. Kris Hedžis je, na primer, u Njujork tajmsu naveo da je Prekaz uporište zabranjene OVK i da se među stradalima nalazi i komandant OVK, Adem Jašari. On, naravno, opisuje i stradanje civila, uključujući tu i Jašarijevu porodicu. To može da se smatra objektivnim prikazom događaja, dok je ono što je napisala Madlen Olbrajt tendenciozna slika, za koju mislimo da je takva, da bi pojačala ubedljivost njene argumentacije za angažovanje američke i NATO vojske u ovom sukobu.

Iz više različitih izvora je navedeno da je postignuta saglasnost između Roberta Gelbarda i Miloševića o koliko god je više mogućno uzdržanim reakcijama jugoslovenske strane i da jedinice koje operišu treba da budu policijske, a ne vojne. "Pre masakra u Prekazu, jugoslovenske vlasti su uverile našeg glavnog pregovarača za Balkan, ambasadora Roberta Gelbarda, da će uzdržano odgovoriti na sve napade. Očigledno su lagali. Srpsko divljanje sigurno će radikalizovati Albance, oslabiti umerene i ojačati OVK. Milošević je već započeo tri rata na Balkanu (protiv Slovenije, Hrvatske i Bosne). Činilo se da je spreman da započne četvrti“, napisala je Madlen Olbrajt.

Gelbard je tom prilikom nazvao OVK terorističkom organizacijom, pa se veruje da je to ohrabrilo rukovodstvo Srbije da postupi radikalnije od dogovorenog.

Olbrajt otkriva da su SAD u januaru 1998. dobile upozorenje od izvora u regionu da „Milošević priprema vojni obračun sa OVK“. Ona kaže da je tada javno postavila granicu: „Milošević mora odmah da bude zaustavljen“.

Čini se da je ona već tada za sebe odlučila da krene u rat. „Nećemo stajati po strani i gledati kako srpske vlasti na Kosovu rade ono što više ne mogu da rade u Bosni“, zaključila je Madlen Olbrajt.  Njen negativni stav prema Miloševiću brzo je počeo da se transformiše u želju za vojnom akcijom. U tome su joj pomogli navodi britanskog sekretara za spoljne poslove, Robina Kuka, od koga je čula da je Milošević „nezainteresovan za političko rešenje“, da je moralo da se „uči na greškama iz Bosne“, da je problem stvoren „bezobzirnom Miloševićevom ambicijom“. Ona navodi da je Kosovo „imalo implikacije na čitav region“ i da „nije mogla da dozvoli Srbima da to bude čisto unutrašnje pitanje“. 

Ambasador Kristofer Hil rezonuje da je u februaru 1998. godine, specijalni izaslanik Gelbard, "u pogrešnom pokušaju nepristrasnosti, osudio aktivnosti srpske policije na Kosovu, ali je nastavio da govori da je OVK teroristička grupa, primetivši nakon susreta sa dva pripadnika OVK: "Poznajem teroristu kada samo vidite jednog i ovi ljudi su teroristi.”

Hil navodi da su Gelbardove primedbe o terorizmu „podigle tenzije na Kosovu“ i „izazvale ogromnu zabrinutost da će Srbi na njih gledati kao na zeleno svetlo za napad na OVK gde god ih nađu“. Hil ukazuje da su srpske vlasti već dugo smatrale OVK kao terorističku organizaciju, pa sumnja da su Gelbardovi komentari imali ikakvog uticaja na situaciju, ali i Hil daje celovit prikaz događaja u Prekazu i beleži da su srpske snage napale „imanje poznatog komandanta OVK, Adema Jašarija“ i ne izostavlja bitne detalje kao što je to učinila Madlen Olbrajt. 

Srpska akcija bila je univerzalno osuđena, ali Gelbardovo energično osuđivanje srpske akcije, možda pod uticajem njegove frustracije zbog toga što je optužen da je doprineo srpskom divljanju, bilo je posebno oštro usmereno protiv Miloševića, prokomentarisao je Hil.

Za strukuru političkog zaključivanja i način razmišljanja američkog državnog sekretara o pitanjima koje se tiču sudbina jedog ili oba naroda, veoma je ilustrativno kako je odbacila argumente da Albanci koriste nasilje, i priklonila se interpretaciji da je „nasilje počinjalo s njim“ (Miloševićem).

Taj početak nasilja ona vidi u „oduzimanju autonomije“ koju su imali u Titove vreme. „Ne bi bilo OVK da Kosovarima nisu oduzeta njihova prava“, piše Olbrajt. Opet, američki državni sekretar bi svakako mogao da zna da Kosovu nije uopšte „oduzeta autonomija“, nego da je promenjen njen karakter i to sasvim u skladu sa tadašnjim Ustavom SFRJ koji je za promene republičkih i pokrajinskih ustava zahtevao saglasnost svih republika.

Tako je promenjen Ustav Srbije, uz saglasnost svih ostalih federalnih jedinica i uz njihovo prisustvo na svečanoj sednici Skupštine Srbije. Niko nije izostao.

"Morali smo da odobrimo konkretne mere koje bi proširile naš uticaj na Beograd. Tako je Milošević bio doveden za sto u Dejtonu, i to je bio jedini jezik na koji bi sada odgovorio“, napisala je ona.

A, taj „jedini jezik“ bila je sila. Za to se Madlen Olbrajt odlučila već u martu 1998. godine. Sve od tada, pa narednih 12 meseci jeste traženja načina da se ta želja materijalizuje. 

Recimo, na sastancima s drugim ministrima, svi su bili protiv daljih kaznenih mera: Iber Vedrin, Lamberto Dini, ruski predstavnici. Kako je na to odgovorila državna sekretarka? „Debata je postala oštra, i dok sam slušala, šarala sam po bloku za pisanje energično i s velikom žestinom. Pošto sam došala na sastanak spremna da jasno iznesem svoje čvrste stavove, bila sam odlučna da ne izneverim poverenje onih koji su tražili vođstvo od Amerike. U jednom trenutku me je Džejmi Rubin, koji je obično bio „jastreb“, podstakao da napravim kompromis oko određene mere. Pogledao sam ljutito i rekao: "Džejmi, misliš li da smo u Minhenu?"

Usvojene su sankcije i to moratorijum na izvozne kredite, istraga Tribunala za ratne zločine i uskraćivanje putnih viza za visoke srpske zvaničnike dok se na smanji prisustvo srpske vojske i policije na Kosovu. Medlin Olbrajt kaže da su ove zahteve „Evropljani podigli na viši nivo“, iako ne precizira koji Evropljani, „naglašavajući povlačenje srpskih snaga“.

Nekome može da deluje frustrirajuće koliko je sve to bilo kratkovido kada se ovo danas čita, posle 25 godina i svega što se dogodilo između tada i danas i posebno imajući u vidu kakav je lanac međunarodnih događaja u međuvremenu je proizveo ovakav način plitkog rezonovanja, ali sve ovo imalo je kratkoročni i neposredni cilj koji je morao da se ostvari što je mogućno pre.  

Evo sada veoma upečatljivog opisa susreta s Jevgenijem Primakovim na drugoj sednici Kontakt grupe u Bonu, 25. marta 1998. Primakov je smatrao da su Albanci zapravo destablizujuća snaga na Kosovu i da je Kosovo unutrašnja stvar Srbije. „Moj lični osećaj je bio da je položaj Rusije oblikovan manje solidarnošću sa slovenskim sunarodnicima, nego mogućnošću da tamošnja međunarodna akcija posluži kao presedan za spoljnu intervenciju u Rusiji, gde su se čečenski separatisti redovno sukobljavali sa vojskom“. Zar ta zabrinutost ne bi bila sasvim legitimna i opravdana?

Pošto nije bilo konsenzusa ni među ostalim članicama Kontakt grupe, Madlen Olbrajt je odlučila da ga više ni ne traži.

"Zaključila sam da ne treba da se zadovoljimo time da sledimo konsenzus o Kosovu; morali smo da ga vodimo. To bi, međutim, bilo moguće samo ako bih uspela da postignem konsenzus unutar svoje vlasti – što nije lak zadatak“, objasnila je Olbrajt promenu svog pristupa i napuštanja postizanja saglasnosti sa ostalim državama. "Voditi“, to znači delovati jednostrano (unilateralno) ili nametati politiku, dok ostali to mogu samo da slede.

Sutra nastavak: Državna sekretarka nameće bombardovanje