FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (7): Državna sekretarka nameće bombardovanje

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Tako joj se ubrzo ukazalo da je rešenje – bombardovanje.

"Savet za nacionalnu bezbednost i Pentagon su se osećali neprijatno zbog mojih izjava i moje odlučnosti. Administracija nije želela da uđe u još jednu konfrontaciju koja uključuje pretnju silom. Ministarstvo odbrane, koje je popustilo po pitanju razmeštanja američkih trupa u Bosni, nije bilo voljno da razmišlja o daljim misijama na Balkanu. Kao rezultat toga, na moje zaprepašćenje, administracija je prestala da potvrđuje Božićno upozorenje iz 1992. godine. Smatrala sam da je hitno da ponovo pokrenemo mogućnost bombardovanja“, napisala je Madlen Olbrajt.

Dakle, iako niko, nije želeo novu vojnu konfrontaciju, Olbrajt, čini se, s ponosom ističe da je bila „sama protiv svih“. Iako je isticala da su njena politika i rasuđivanje o kosovskom sukobu bili zasnovani na čisto „moralim motivima“, ona podeća na „Božićno upozorenje“ u kome nema ni reči o moralnim, nego isključivo o strategijskim motivima, mogućnost prelivanja sukoba na susedne zemlje i odnose NATO članica – Grčke i Turske.

Evo kako je to izgledalo i šta je bio najvažniji argument za bombardovanje u raspravi sa drugim pogledima.

"Popodne 23. aprila, Bob Gelbard, Strob Talbot i ja smo seli u zapadnom delu Bele kuće sa Sendijem Bergerom. Upozorila sam da koraci koje smo preduzimali nisu dovoljni. Kosovo je krenulo ka velikoj konfrontaciji, osim ako ne bude političkog dogovora, što se neće desiti sve dok se Milošević ne oseti ugroženim – što neće desiti sve dok upotreba sile ne bude na stolu. Naš trenutni stav bio je „ništa nije isključeno“. Ovo je zvučalo slabo jer je bilo slabo. Bio je to jasan korak unazad od naše ranije pozicije i repriza naše rane bojazni prema Bosni“, objasnila je Olbrajt.

U daljem toku sastanka, Gelbard je ponovio njene komentare, rekavši da „moramo da upotrebimo pretnju silom da ubedimo Miloševića da pregovara“. Da bi to bilo verodostojno, za NATO je bilo od „suštinskog značaja“ da počne da „razrađuje planove za operaciju bombardovanja“. U tom trenutku, ljutito je reagovao Berger.

"Ne možete samo da pričate o bombardovanju usred Evrope. Koje ciljeve biste želeli da pogodite? Šta biste radili sutradan? Neodgovorno je davati preteće izjave van nekog koherentnog plana. Način na koji vi u Stejt departmentu govorite o bombardovanju, zvučite kao ludaci." T

To je razbesnelo Madlen Olbrajt. "Uvek sam učila svoje studentkinje u Džordžtaunu da ne prekidaju; sada jesam, rekavši: "Umorna sam od ovoga. Svaki put kada neko priča o upotrebi sile, podvrgnut je napadima ad hominem. Pre pet godina, kada sam predložila upotrebu sile u Bosni, Toni Lejk mi nikada nije dozvolio da dovršim svoje argumente. Pa, sada sam državni sekretar i insistiraću da bar vodimo ovu diskusiju".

Kao što se vidi, Olbrajt je zaključila raspravu tako što je rekla da je ona „državni sekretar“ i da ona insistira da se raspravlja o bombardovanju, samo zato što drugi misle da je to neadekvatna ideja i kako bi se odbranila od „ad hominem“ napada.

Za svaki argument koji bi Milošević predstavio, Olbrajt je odgovarala: „Milošević je rođeni lažov“ ili samo „lažov“. To je karakteristika koja se gotovo uvek nalazi pored njegovog imena.

Početkom maja, ona je pozvala ambasadora u Skoplju, Kristofera Hila i pitala da li pored dužnosti ambasadora u Makedoniji može da preuzme i posao kosovskog izaslanika sa punim radnim vremenom, tako da su SAD dobile svog prvog izaslanika za kosovsko pitanje.

Junska vežba "Odlučni soko“, nije bila samo mogućno pripremanje za novu situaciju ili demonstracije sile na jugoslovenskim granicama. Ona je značila da NATO od tog trenutka doista faktički priprema planove bombardovanja Srbije. Kada je ovaj predlog bio na snazi, njegov snažni pristalica bio je nekadašnji pomoćnik državnog sekretara, ambasador u Turskoj i presednik Karnegijeve fondacije za mir, Morton Abramovic.

Ono što je tu bilo još važnije, skoro najvažnije, jeste da je Morton Abramovic bio dugogodišnji prijatelj i intimus Madlen Olbrajt, a na pregovorima u Rambujeu, bio je savetnik albanske delegacije. U razgovoru koji smo vodili uoči polaska za Avijano, 12. juna 1998. Abramovic je jasno saopštio: "Ili će Milošević da sarađuje ili će biti oboren“. "Ako Zapad nije pripremljen da realno zapreti ili, ukoliko je potrebno, da iskoristi silu da bi zaustavio borbe, Milošević mora da obeća ili da će sarađivati u naporima za ređenje problema, ili ce zapad učiniti sve što je mogućno da bi ga oborio s vlasti, uključujući, ukoliko je potrebno, i podršku i naoružanje Oslobodilačke vojske Kosova", rekao je Abramovic.

Prema njegovom predlogu, Kosovo bi trebalo da bude rešeno u toku jedne godine i u tom slučaju biće podignute sankcije protiv Srbije. Ostali predlozi su da Kosovo ostaje deo Srbije, a nasilje mora da prestane u roku od 72 časa. Ključni deo predloga, koji je elaboriran u skladu sa idejama Medlin Olbrajt, jeste da srpska policija i specijalne snage moraju da se povuku s Kosova u roku od 6 meseci, isto bi važilo i za vojsku, s tim što bi vojska mogla da ostane na granici. Srpsko stanovništvo mora da bude zaštićeno kao i svi istorijski i religiozni spomenici.

Da bi se to garantovalo, NATO treba da rasporedi mirovne snage. Novoizabrani parlament bi u roku od jedne godine preuzeo upravljanje Kosovom, a zapad bi pomogao da se obrazuju policijske snage. Jedinice NATO odmah bi se rasporedile u Makedoniji.

"Nezavisnost Kosova je smrtna pretnja stabilnosti Makedonije, bosanskom mirovnom sporazumu i južnom Balkanu uopšte. Zbog toga Zapad insistira da Kosovo ostane u Srbiji", naglasio je Abramovic. A, na pitanje, da li će Zapad da vojno napadne Srbiju, Abramovic je samouvereno prorekao: „Verujem da zapadne snage mogu smesta da unište srpske snage. Ne verujem da je to primamljivo rešenje, ali ono može da bude iznuđeno. Korišćenje sile može da bude jedini način za zaustavljanje nasilja“.

Za dva dana, 15. juna, dok sam još bio u Avijanu, objavio sam ceo intervju sa Abramovicem. Abramovic je smatrao da pregovori srpske i albanske strane ne mogu da se nastave, ukoliko se ne zaustavi nasilje. Ali, smatrao je da to ne mogu da budu ni „beskonačni pregovori“ jedne „veoma jake“ (srpske) i „veoma slabe“ (albanske) strane. To je značilo da SAD treba da ojačaju „slabiju stranu“ (Albance). Rešenje je video u „saradnji predsednika Miloševića i NATO snaga koje bi bile na Kosovu u misiji čuvanja mira i zaštite srpskog i albanskog stanovništva“.

Budući da je ta „saradnja“ podrazumevala izbacivanje srpske policije i vojske s Kosova i njihovu zamenu NATO trupama, bilo je sasvim verovatno da Milošević ne pristane na takve ideje, koje bi de facto značile izuzimanje Kosova iz sastava Srbije, Abramovic je ponovio da je „zabrinut“ za to „da li je Zapad uopšte spreman da primeni silu, da bi sprečili nasilje“. Ukoliko bi bili na to spremni, oni bi morali da „daju neki krajnji rok“, a oni su do sada to „odbijali da učine“, ocenio je Abramovic.

On se nadao da se na Zapadu priprema da stavi Miloševića pred izbor: ili će da sarađuje ili će vojni potencijali Srbije biti razoreni, a on sam biti uklonjen. „Snage Zapada mogu da smesta unište veliki deo srpskih snaga“, procenio je Abramovic, dodajući da „nije naravno, baš poželjna stvar ući u rat sa Srbijom“, ali „isto misli i Milošević“. On je, inače, smatrao da je na zapadnoj strani najvažniji NATO, a ne Amerikanci.

Abramovic se protivio da se OVK naziva „terorističkom“, ocenjujući da ih u svetu niko tako ne zove, osim u Srbiji. Na moje pitanje kako bi ih on zvao, rekao je da su oni „u osnovi separatistička organizacija koja koristi vojne i nasilne metode da napada srpsku policiju“. Ograđujući se da „niko na zapadu nije rad da koristi silu i nasilje“, ali ukoliko ono ne prestane na Kosovu, „imaćemo stalno pogoršanje stanja koje ce voditi uništenju Srbije kao i celog Balkana“. Abramovic je zaključio da je potrebno „zaustaviti nasilje i stvoriti novu političku situaciju, uz prisustvo NATO“.

On je smatrao da će te nedelje doći do „provale nasilja“ i mogućnih napada na „brojne gradove koji su bili opsednuti“ i da će mnogo ljudi biti iseljeno. Posebno su ga brinuli Đakovica i prostor oko nje. Znao je da se tada Milošević spremao na put u Moskvu, na susret s Jeljcinom gde će mu biti rečeno da prekine nasilje. „On će to da obeća, ali to su sve igre koje smo već videli i one će da traju dve-tri nedelje“.

Sutra nastavak: Moskovske izjave Miloševića i Jeljcina