FELJTON Rasturanje Jugoslavije, NATO agresija i otimanje Kosova (4): Otimanje srpske pokrajine

Za Kosovo onlajn piše: Miroslav Stojanović

Kako je Nemačka, učešćem u NATO agresiji (1999), treći put krenula u rat protiv Srbije i Srba (samo) u jednom (Dvadesetom) veku?

Tako je počelo. Vlada konzervativaca i liberala, s kancelarom Helmutom Kolom i šefom diplomatije Hansom Ditrihom Genšerom, krenula je 1991, makar sa izvesnim oklevanjem, u razbijanje Jugoslavije, priznanjem secesionističkih republika Slovenije i Hrvatske, odlučno i s destruktivnom energijom.

Kolovi i Genšerovi naslednici, socijaldemokrata Gerhard Šreder (kancelar) i (zeleni) Joška Fišer (vicekancelar i ministar spoljnih poslova) svrstali su se 1999, bez oklevanja, pod ratni barjak američkog predsednika Bila Klintona, u još destruktivnijem poduhvatu: otimanje pokrajine Kosova i Metohije od (matične) Republike Srbije.

Šta se, zaista, i kako zbivalo (i skrivalo) pre nego što su bombarderi zapadnog vojnog saveza krenuli su svoj, tromesečni, rušilački pohod protiv Savezne Republike Jugoslavije, praktično protiv Srba i Srbije?

I u ovom slučaju, kao i povodom fatalnog Rambijea, rašomonski se slažu kockice, često veoma oprečne. Čak i u nemačkim izvorima. I s jednom činjenicom: Srebrenica je, u svemu, upotrebljavana i najviše zloupotrebljavana...

Otkrivanje istinitije slike i pouzdanijih činjenica o tome šta se, i zbog čega, dogadjalo iza scene, posao je za buduće istraživače. Kad konačno budu obelodanjena tajna dokumenta, iz više arhiva. Poput onih koje je nedavno, u medijsku i političku orbitu lansirao Vilsonov centar iz Vašintona o nemačkom udelu (i krivici) u razbijanju Jugoslavije.

Tada će se, naime, pouzdanije saznati da li je Kolov naslednik na kancelarskom tronu, Šreder, kako tvrdi, pokušavajući da se (o)pravda što je, praveći radikalan zaokret i rez, u odnosu na izborna, programska obećanja, uveo zemlju u rat, prvi put posle (katarstrofalnog) Drugog svetskog rata, samo preuzeo već datu obavezu. I da,  nije imao drugog izbora. Bez velike drame i političkih lomova sa (pre)moćnim saveznikom s one strane Atlantika.

Zvuči zaista paradoksalno da su to, ulaskom u ratnu lavu, učinili (dotad) zakleti pacifisti, socijaldemokrate i ekolozi: oni su, kao opozicija, žestoko kritikovali (uočljivu) militarizaciju spoljne politike prethodne vlasti.

U memoarima objavljenim 2006. godine, Gerhard Šreder pominje sastanak koji je, nakon pobede na parlamentarnim izborima krajem 1998. godine, a pre zvaničnog (kancelarskog) ustoličenja, imao sa njegovim prethodnikom, „večitim kancelarom“ (vladao je punih šesnaest godina (koji dan više od takodje "dugoveke“ Angele Merkel) Helmutom Kolom.

Na tom sastanku u Kolovom uredu bili su Oskar Lafonten, u tom času predsednik Socijaldemokratske partije (SPD) i budući ministar finansija, kao i koalicioni partner, lider Zelene stranke, Joška Fišer. Novi kancelar (Šreder) rekao odlazećem da će poštovati ono na šta se (navodno) Kol obavezao: da će Nemačka, ako i kad zatreba, učestvovati aktivno u „Kosovskom ratu“. Termin koji će nemački političari, i Zapad u celini, koristiti, u zamenu, za NATO agresiju.

Da li je Šrederova izričita konstataciju, o preuzimanju obaveze za ulazak u eventualni rat, bila zaista neupitna. Nju dovodi u pitanje, kao sporan alibi, držanje čoveka koji je kancelarski tron (dotad neuobičajeno u političkoj praksi) prepustio drugom (u ovom slučaju Šrederu, iako je kao lider stranke imao pravo prvenstva) Oskara Lafontena.

Lafonten je, naime, bio oštar kritičar kancelarove ratne politike. I zbog toga je (bilo je i drugih razloga) dvanaest dana pre početna NATO agresije, demonstrativno napustio sve funkcije. Lidera stranke i onu ministrarsku.

U knjizi najpoznatijeg Brantovog „političkog unuka“„ Srce kuca levo“, Lafonten je, konstatovao gnevno: nisam mogao poverovati da će upravo vlada zakletih pacifista (socijaldemokrata i zelenih) prvi put posle pola veka uvući Nemačku u rat!

Sutra nastavak: Međuvlašće kao izgovor