FELJTON Rasturanje Jugoslavije, NATO agresija i otimanje Kosova (3): Nemačka režija s Vatikanom u glavnoj ulozi

Za Kosovo onlajn piše: Miroslav Stojanović

Nedavno objavljivanje tajnih dokumenata iz ureda nemačkog kancelara Helmuta Kola (arhiv vašingtonskog Vilsonovog centra) objašnjavaju na sasvim drukčiji način, od onoga kako je to u „Frankfurter algemajne cajtungu“učinjeno, politički smišljeno „oklevanje“ zvaničnog Bona da prizna secesiju Slovenije i Hrvatske.

Kancelar Kol i šef diplomatije Hans Ditrih Genšer se, očigledno, uopšte nisu (strateški) kolebali da li to učiniti. Njihova briga bila je samo kako to (taktički) postići a da se tim činom ne oživi „bauk istorije“.

Trebalo je, naime, po svaku cenu izbeći situaciju u kojoj bi se, kao prve koje priznaju nezavisnost Slovenije i Hrvatske, našle sile (zloglasne) „osovine“ iz 1941 - Nemačka, Italija i Madjarska – koj su razbile i (u ratno vreme) raskomadale prvu Jugoslaviju.

To je bio Kolov i Genšerov lajtmotiv i rezon koji se provlači, i naglašava, u svim tajnim susretima i razgovorima. A u dokumentima Vilsonovog centra najčešće se  spominju razgovori sa (tadašnjim) predsednikom Milanom Kučanom.

Na sastanku u Bonu 8. oktobra 1991. kancelar Kol je gostu, slovenačkom predsedniku, još govorio o razlozima oklevanja. Iako se dan konačne (i ishitrene) nemačke odluke o priznanju Slovenije i Hrvatske već nazirao.

Sastanku su, uz Kola i Kučana, prisustvovali (manje u razgovoru učestvovali) šefovi diplomatije Hans Ditrih Genšer i Dimitrij Rupel. 

Kolova ocena stanja

Kancelar Kol je, prema objavljenom „sažetku“ (belešci) u želji da objasni stav savezne (nemačke) vlade, uz opasku kako „nema potrebe da kaže gde su (i prema kome su) naše (nemačke) simpatije“. To je bilo “evidentno svuda u Nemačkoj.“

Mi smo, međutim, podsetio je Kol, u situaciji „da istorija ponovo stiže narode Evrope. Ponovo su pred nama računi s početka veka“. Zbog toga su Nemci, konstatovao je kancelar, „u posebnom položaju“.

Tek je godinu dana da smo ujedinjeni. A to, podsetio je, nije bilo lako za naše susede i sa istoka i sa zapada. Sama ekonomska situacija (nemačka moć) to čini jasnim. A, za nas je, nastavio je Kol, važno da ne budemo izolovani (usamljeni) u našem stavu (prema nezavisnosti Slovenije i Hrvatske). Predsednik (Kučan) zna da se nedeljama govori o „starim frontovima iz 1941. godine.“.

Ubacio se Genšer: to nije slučaj (da se o tome govori i na to upozorava) samo u Beogradu…

Kancelar Kol kaže da je to za njega i unutrašnji politički problem. Neki u Nemačkoj, žali se, nisu razumeli u čemu je problem (sa stvaranjem) nove "koalicije a la 1941.“

Kol: „Mi ne možemo, molim predsednika Kučana da to razume, da budemo (s priznanjem Slovenije) jedini. Idealno bi bilo kada bi cela Evropska zajednica bila spremna da to učini.“ Ali, za kancelara bi bilo prihvatljivo čak i kad bi samo pet članica to učinilo. Njegov interes je „da se probije linja iz 1941.“ To je i u slučaju Slovenije važno: i ona treba da misli „na dan posle.“

Isti „oprez“ kancelar je dan ranije ispoljio, i iskazao, i u razgovoru sa (tadašnjim) hrvatskim ministrom spoljnih poslova Zvonimirom Šeparovićem .

Spremni smo, rekao je Kol, da „učinimo sve što je u ljudskoj moći da pomognemo Hrvatskoj.“ Hrvatska, medjutim, upozorio je gosta, „mora da razume: oko (i zbog) priznanja Hrvatske ne smemo da oživimo koaliciju iz 1941. Onu koju bi (opet) činili Nemačka, Italija i Madjarska...      

Nemački šef vlade je iste „obzire“ saopštio Kučanu i tokom novog susreta i razgovora, 3. decembra, nekoliko dana pre nego što će, na skupu njegove stranke, Hrišćansko demokratske unije (CDU) najaviti priznanje Slovenije i Hrvatske „do (katoličkog) Božića.“

Opet je kancelar upozorio gosta (Kučana) kako je za Nemce „veoma važno“ da izbegnu dve opasnosti: da budu, kad je reč o priznanju slovenačke (a i hrvatske, takodje) seceseije, usamljeni i, druga opasnost, da se to učini „ponavljanjem konstelacije iz 1941.“

Kučan se žalio da francuski predsednik Miteran „nerado podržava (kad je reč o rešenosti da se prizna nezavisnost Slovenije) nemačku politiku“.

Istoričar po obrazovanju, Kol je objasnio slovenačkom predsedniku kako svi mi „nosimo istoriju naših naroda na ledjima“. Uz opasku: „ugovori po završetku Prvog svetskog rata zaključeni su u Parizu, a ne drugde.“

To da „istorija na plećima“ odredjuje politiku i ponašanje državnika, nemački kancelar je objašnjavao (i uveravao ga u to) još jednom gostu (1993. godine) američkom državnom sekretaru Vorenu Kristoferu.

Brisanje tragova Versaja

Perspektive (stavovi) pojedinih evropskih zemalja u ovom konfliktu (jugoslovenskom) oblikovane su i odredjene istorijski. Čitav (posleratni) teritorijslni i nacionalni sistem stvoren u Parizu 1919. godine, povezan sa prostorom južne Evrope, i dalje ima uticaj na nacionalna stanovišta.

Godinu dana kasnije, prilikom posete Beloj kući, žalio se domaćinu, Bilu Klintonu, kako je „nažalost“, politika zvaničnog Pariza (čitaj: Miterana), u „smislu podrške Srbima“, oblikovana francuskim stavovima iz Pariza 1919.“

Nemački političari su, inače, sve činili, i učinili, da izbrišu i potru sve tragove i posledice (pariskog) Versaja. Uključujući, pre svega, postojanje „Versajske Jugoslavije“.

Da spomenem, u kontekstu cele ove priče o „učinku (i polsedicama) istorije“, detalj iz razgovora francuskog predsednika Fransoa Miterana i britanskog premijera Džona Mejdžora.

Najbolji način za rešavanje jugoslovenske krize, rekao je stari cinik, dakako u šali, bio bi da Turci, Nemci i Madjari pošalju vojsku kao podršku Hrvatima, a daVelika Britanija, Sovjetski Savez  i Francuska pošalju (vojnu) pomoć Srbiji.

Mejdžor nije razumeo šalu, ili nije hteo da je, u tom kontestu, razume: Velika Britanija, rekao je neće slati vojsku…

Posao je, na štetu Jugoslavije i Srba, obavljen i bez vojske. Tome je, uz Nemce i Nemačku, umnogome (možda i presudno) doprineo – Vatikan.

Priče o tome, koje su svojevremeno označavane, često, kao plod famoznih „teorija zavere“, dobijaju, s objavljivanjem tajnih dokumenata, na težini.

O „upotrebi“ Vatikana kancelar Helmut Kol govorio je sa italijanskim premijerom Djulijem Andreotijem. Ponavljao je ono što je govorio njegovim slovenačkim i hrvatskim sagovornicima: da bi posao bio obavljen ako bi pet - šest država priznalo Sloveniju i Hrvatsku. Samo da „ta grupa ne podseća na koaliciju iz 1941.“

Bilo bi veoma važno, govorio je Kol Andreotiju, „imati Francusku uza sebe“. Možda i Španiju. Ubacio je odmah u „igru“ Vatikan. Kao što Andreoti zna, rekao je, Vatikan „intenzivno radi“ u cilju priznavanja (Slovenije i Hrvatske). 

Andreoti je očigledno imao svežije i pouzdanije informacije: Vatikan ne bi da bude prvi, želi da „pogura drugoga“.

I Vatikan će uspeti u tome. Uz snažnu „asistenciju“ Hansa Ditriha Genšera i – Stipe Mesića. 

Mesić se upinjao da bude uverljiv

Izvesni Božo Dimnik, slovenački poslovni čovek i predsednik Društva slovenačko – hrvatskog prijateljstva, tvrdi, naime, da je upravo Mesić „osamdeset odsto zaslužan“ za ozvaničanje hrvatske nezavisnosti.

U jednom novinskom intervjuu, Dimnik je otkrio kako je Mesića, tada predsednika Predsedništva SFRJ, „prošvercovao“, u potpunoj tajnosti („nosio je glavu u torbi, da su Srbi za to saznali bio bi osudjen kao izdajnik“) preko slovenačke, austrijske i nemačke granice. Bez ikakve kontrole i smetnji. Političari i obaveštajne službe odradile su svoje. Doveo ga je u Bon, na sastanak s Genšerom.

Organizovan je ručak. Genšer ih je „primio preko volje“. "Činilo se da nas i ne sluša". Mesić se upinjao da bude uverljiv. I , navodno je, u tome uspeo.

Jedan drugi Slovenac, u tom času ambasador SFRJ, Boris Frlec je, ubedjivao nemačkog šefa diplomatije (Genšer ga je primio u svom domu) da Jugoslovenska narodna armija više „nije narodna vojska, u njoj nema Slovenaca i Hrvata...“

Genšer je objasnio Mesiću, uprkos njegovoj „ubedljivosti“, da, eto, Nemačka ne može mnogo da učini. (Iako je učinila). Razlog: saradjivali smo s vama u Drugom svetskom ratu.

Preporučio je Mesiću i Hrvatima da idu na Island (bio je neutralan u ratu), kod Vaclava Havela i, posebno, u – Vatikan.

Samo nas Havel nije primio, uprkos Genšerovoj preporuci, požalio se Dimnik. Ne zna zbog čega. Mesić je već 6. decembra bio s papom. Tudjman je na Island poslao ministra spoljnih poslova Šeparovića.

Nemački scenarij, s vatikanskom glavnom ulogom, „odigran“ je i ostvaren uspešno. Island je poslušao Vatikan. Prvi je, 19. decembra, priznao Sloveniju i Hrvatsku. Sledile su ga promptno baltičke zemlje, Litvanija, Letonija i Estonija.

Glavni inicijator (i režiser) cele operacije, Nemačka je, uz velike pritiske da se „ne istrčava“, pristala da ono Kolovo „božićno obećanje“, odgodi do 15 - tog januara 1992, kad su sve članice evropske familije (makar neke i nevoljno) to učinile.

Vašington je s priznanjem čekao do aprila. Tada se i zemlja koja je u Versaju 1919 (godina koja je Kolu bila politička “kost u grlu“) presudnno uticala (predsednik Vudro Vilson) na stvaranju prve Jugoslavije, dala je svoj prilog u rasturanju druge.

Sutra nastavak: Otimanje srpske pokrajine