FELJTON Rasturanje Jugoslavije, NATO agresija i otimanje Kosova (7): Šrederov izum Ahtisari

Marti Ahtisari
Izvor: Lajmi

Za Kosovo onlajn piše: Miroslav Stojanović

Što je bombardovanje duže trajalo, bez očekivanog efekta - brze i bespogovorne kapitualcije Beograda - rasla je nervoza među zapadnim liderima i među NATO stratezima.

U opticaj su puštene dve savim oprečne ideje i inicijative: angažovanje kopnenih trupa i invazija, kad već bombarderi svojim smrtonosnim projektilima nisu uspeli da „bace Srbe na kolena“ (na čemu je, inače, javno inistirao još Klaus Kinkel, šef diplomatije u vladi kancelara Kola) i - mirovni plan.

Na prvoj varijanti, invaziji, s ogromnim brojem NATO vojnika, insistirali su  Amerikanci i Britanci, s njihovim (tadašnjim) liderima, Bilom Klintonom i Tonijem  Blerom.

Nemci, s druge strane, pripisuju sebi „autorstvo“ mirovnom planu i pregovorima sa Beogradom o okončanju rata. Radilo se, očigledno, o iznudjenoj ideji, i političkom spasavanju crveno – zelene vladajuće koalicije.

Približavao se, naime, prvi maj, s tradicionalnim i masovnim i protestnim marševima. Oni su ovoga puta, po najavama, pretili da prerastu u snažne antiratne demonstracije. I nepoštednu kritiku vladine ratne politike.

Zapad se već nalazio pred iskušenjima, kako izaći iz krize koju je stvorio (kad se Beograd očigldno već ne pokazuje nameru da se povuče) a da se, pritom, „Milošvić ne oseti kao pobednik“.

Izlazna strategija, u nemačkoj interpretaciji, nađena je u – kreiranju mirovnog plana. Nemci su koristili činjenicu da su, u tom času, predsedavali Evropskom unijom i Grupom 7. Za „mirovnu inicijativu“ bilo je neopodno dobiti, najpre, saglasnost zemalja koje su učestvovale u bombardovanju Savene Republike Jugoslavije. Njih devetnaest.

Posebna briga bila je, međutim, kako „uvući Ruse u čamac“. I dobiti podršku Kineza. Najednom je shvaćeno da je u ostvarivanju plana „odlučujuća uloga Rusije“. Zvanična Moskva se „uvređeno povukla“ posle NATO bombardovanja Srbije bez prethodnih kosultacija u Savetu bezbednosti.

Nemački političari su verovali da su Amerikanci, koji su o svemu odlučivali, to učinili „kako bi poštedeli Rusiju još većeg gubitka ugleda“. O ruskoj podršci NATO intervenciji nije moglo biti govora.

Moskva se, navodno, u toj interpretaciji plašila „paralele sa (tada uzbunjenom) Čečenijom“. Kina paralele sa Tibetom. U pitanju su bili nacionalni interesi „veto“ sila.

Sledio je ključni zaključak: čak i da je planirano bombardovanje Srbije stiglo kao tema na sednicu Saveta bezbednosti, i obe sile, Rusija i Kina, glasale protiv, „NATO bi intervenisao. Rusi su bili tretirani „podjednako nebitnim kao i Ujedinjene nacije…“

Šreder u memoarima hvali svoje ministarstvo spoljnih poslova u ubeđjivanju „uzdržanih i kolebljivih Rusa“. Zvanična Moskva je trebalo „da shvati“ kako je u „ruskom interesu da uskrati podršku Beogradu“.

Bivši kancelar veruje da je u tom „ubedjivanju Rusa“, snažan argument bila činjenica da se u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji uveliko raspravljalo o slanju kompenih trupa na Kosovo. Takva operacija, s dugotrajnim stacioniranjem NATO trupa u regionu, ne bi bila u „geostrateškom interesu Moskve“.

Ako su Rusi pokazivali spremnost da „popuste“, iskrsao je, sasvim neočekivano,  „problem Kine“: Peking je gnevno reagovao na bombardovanje kineske ambasade u Beogradu.

Šreder je shvatio da se taj čin ne može jednostavno i bez posledica kvalifikovati kao famozna „kolateralna šteta“. Odlučio se za hitnu, blic posetu Pekingu (deset sati leta tamo, nekoliko sati u Pekingu, deset sati leta u povratku) kako bi se, u ime zapadne alijanse, „otvoreno i javno“ izvinio za bombardovanje ambasade. I Kinezima bila pružena prilika „da sačuvaju obraz“, bez njihovog (očekivanog) radikalnijeg odgovora.

Izvinjenje je, veruje, delovalo. Imalo je velikog odjeka u kineskim medijima. Peking je ostao neutralan u „balkanskom konfliktu“. Put za „Ahtisarijevu misiju bio je slobodan“.

Otkud sad Ahtisari? Gehard Šreder kaže da je nekadašnji finski predsednik Marti Ahtisari kao neposredni „izvođač radova“ u nemačkoj mirovnoj inicijativi (koja je u međuvremenu prerasla u plan Ujedinjenih nacija) bio njegov izum.

U maju 1999. godine odleteo je u kratku posetu Helsinkiju. I pridobio Ahtisarija za posredničku, pregovaračku misiju sa predsednikom Slobodanom Miloševićem. Ključnu ulogu u tome igralo je političko iskustvo finskog predsednika. I posebno, (tadašnja) neutralnost Finske.

Uslove koje je trebalo „postaviti Miloševiću“, diktirali su, dakako – Amerikanci. U njihovoj režiji, a na nemačkom tlu, brdu Petersberg kraj Bona (u službenoj državnoj rezidenciji, hotelu) održan je trojni sastanak Amerikanca Strobe Talbota, Rusa Viktora Černomirdina i Martija Ahtisarija.

Na njemu su utanačene tri (ultimativne) tačke koje je trebalo ispostaviti Beogradu: 1.da se paravojne snage i srpske regularne trupe definitivno povuku s Kosova, 2. da se Beograd saglasi sa stavljanjem pokrajine Kosovo pod protektorat Ujedinjenih nacija, 3. da Beograd bude spreman da se saglasi sa medjunarodnim vojnim prisustvom (okupavijom) na Kosovu pod NATO komandom…

Sudbonosni sastanak kraj Bona, pre odlazak Ahtisarija i Černomirdina u Beograd, bio je, pored ostalog, problematičan i po činjenici da je Černomirdin pred Miloševića izašao sa drukčijim zahtevima od onih s kojima je ispraćen iz Moskve.

Članovi ruske delegacije, posebno njen vojni deo, s generalom Ivašovim, bio je zatečen i zgrožen tom činjenicom. U svojim političkim (predsedničkim) ambicijama, Černomirdinu je, očigledno, bila važnija podrška Amerikanaca od naloga (njegove) zvanične Moskve.

Marti Ahtisari je, zadovoljan obavljenim poslom u Beogradu, početkom juna 1999. godine, poslao nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu u Keln, gde se održavao samit lidera Evropske unije, euforičnu kratku poruku: Rat je okončan...

Detaljno razradjen (famozni) Ahtisarijev plan nikad nije realizovan. Njegova (fatalna) beogradska misija učinila je, međutim, zlokobno svoje: Kosovo je oteto…

KRAJ