FELJTON Rasturanje Jugoslavije, NATO agresija i otimanje Kosova (6): Pacifisti ratni huškači

Za Kosovo onlajn piše: Miroslav Stojanović

Kancelaru Gerhardu Šrederu je očigledno bilo lakše da zemlju uvede u rat, prvi put posle Drugog svetskog rata, nego da taj radikalan čin, i još radikalniji zaokret u spoljnoj politici u odnosu na predizborna obećanja, opravda i obrazloži članstvu sopstvene stranke i javnosti.

Sve se događalo samo nekoliko nedelja posle parlamentarnih izbora. I zavetnih obećanja nove vladajuće koalicije, levo od centra, da će posle šesnaest godina konzervativne vlasti (demohrišćana i liberala) sve u unutrašnjoj politici krenuti napred (neophodne reforme), a u spoljnoj sasvim drugim, mirnodopskim putem i  pravcem.

Trebalo je, naime, zaustaviti (sve uočljiviju) militarizaciju spoljne politike kancelara Kola i njegovog ministra odbrane Folkera Rijea. Politiku koju su dve stranke nove vladajuće koalicije, socijaldemokrate i zeleni, žestoko i nesustalo kritikovali dok su se nalazili u opoziciji. Njihov kredo je bio: rešavanje sukoba isključivo diplomatskim, a ne vojnim sredstvima.

Sam Gerhard Šreder je često u javnim istupima upozoravao i naglašavao, da logika mira ne sme i ne može ustuknuti pred logikom rata. A onda je, najednom, pacifista postao ratnik. Tvrdeći da za to nije imao izbora: preuzete obaveze činile su svoje.

Ulazak zemlje u rat protiv „ostatka Jugoslavije“ (termin koji je kancalar često i smišljeno koristio) pogodio je gradjane Nemačke i političke stranke, konstatuje Šreder u memoarima (o „njegovom životu i odlukama u politici“) „potpuno nepripremljene“. I nije nikakvo čudo što je, kaže, usledio snažan „ politički zemljotres“.

Nova vlast se najednom suočila sa novim i „teškim iskustvom“. Na javnim skupovima i protestima optuživana je, i označavana kao „ratnohuškačka“. A iz Srbije su stizali, kaže, zahtevi da on, kao najodgovornija ličnost, bude optužen i izveden pred medjunarodni sud u Hagu.

Rukovodstva stranaka tek stvorene vladajuće koalicije, u kojima je pacifizam godinama bio neupitan i obavezujući princip, nalazila su se pred teškim iskušenjima: sledili su vanredni kongresi na kojima je trebalo obrazlagati i braniti novu, ratnu politiku.

Kongres Socijaldemokratske partije (SPD) održan je 12. aprila 1999. godine u Bonu. Šreder je, kaže, dobro znao da je, za mnoge u stranci i društvu, „neshvatljivo i neprihvatljivo“ da nemački vojnici, u ovom slučaju piloti borbenih aviona, napadaju region koji je tokom Drugog svetskog rata teško propatio pod nemačkom okupacijom.

Očekujući i oprečne stavove, pokušao je da učesnike kongresa, a time i  javnost, uveri u „neophodnost nemačkog angažovanja“ u „NATO operaciji“. Osećao je, kaže, da u tome uopšte nije uspeo.

Kancelara je spasao partijski veteran Erhard Epler. Preokrenuo je atmosferu koja je vladala u dvorani. Sa „osećajem za tragiku trenutka“, Epler je govorio poput one metafore o tamnom vilajetu. Ako učiniš, kajaćeš se, ako ne učiniš, kajanje ti opet ne gine.

Neizbežan je, rekao je, osećaj krivice zbog bombardovanja. Pružio je, međutim, uzdrmanoj vladi (retorički), „pojas za spasavanje“: bićemo manje krivi zbog onoga što vlada čini, nego ako ništa ne učini. Manje zlo je prihvatljivije od velikog zla.

Situacija u stranci Zelenih bila je dramatičnija. Pacifizam zelenih okrenuo se protiv njih samih. Decenijama je njihov pacifistički poklič glasio: „Nikad više rat“.

U „kosovskom konfliktu“ stranka se, kaže ranije spominjani Fomer, našla pred velikom dilemom: ukoliko hoćemo da sprečimo etničko čišćenje, moramo u najmanju ruku tolerisati upotrebu vojne sile. Ukoliko ne upotrebimo silu, moraćemo da prihatimo etničko čišćenje. Dva osnovna principa zelenih stajala su jedan na suprot drugog. I taj „konflikt razdirao je stranku i svakog od nas pojedinačno…“

I ratnohuškački jurišnici su neobuzdano krenuli. Šef diplomatije Joška Fišer je usijavao atmosferu i političke strasti: Da, rekli smo nikad više rat. Moramo, međutim, takođe reći: nikad više Aušvic.

Uporedio je (tobožnje) etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji sa Aušvicom, zbog čega je izazvao lavinu protesta. Posebno glasnih i snažnih iz jevrejske zajednice.

Socijaldemokratski ministr odbrane Rudolf Šarping takmičio se u ratnoj (huškačkoj) retorici sa Fišerom. Dolivao je ulje na vatru koja se već rasplamsavala. Izmislio je (nepostojeći) koncentracioni logor za kosmetske Albance usred Prištine, na fudbalskom stadionu! I varničio sa (takodje nepostojećim) planom "Potkova“ (doturenom Nemcima s bugarske strane) o navodnom (srpskom) planu za masovno proterivanje Albanaca.

Na stranačkom kongresu Zelenih u Bilefeldu atmosfera je zaista bila usijana. I za partijsko vodjstvo dramatična. U takvoj atmosferi, jedan od delegata pogodio je Fišera plastičnom kesom punom crvene farbe u glavu. Fotografija „krvavog“ lidera stranke i šefa diplomatije obišla je svet.

Veliki maher i manipulator se nije predavao. Vešto je proturio glasinu da će, ako ne bude podržan na stranačkom skupu, podneti ostavku. I trik je uspeo. Prevagnuo je strah da bi se, Fišerovom ostavkom, raspala vladajuća koalicija, u kojoj su se Zeleni prvi put domogli vlasti na saveznom nivou. I mogućnosti da učestvuju u vodjenju zemlje.

Mediji su izveštavali da su na kongresu Zelenih pristalice rata odnele pobedju nad pacifistima. I da su Fišera podržali i spasli - ratnohuškači.

Sutra nastavak: Šrederov izum Ahtisari