FELJTON Rasturanje Jugoslavije, NATO agresija i otimanje Kosova (5): Međuvlašće kao izgovor

Za Kosovo onlajn piše: Miroslav Stojanović

Luger Folmer, državni sekretar u ministarstvu spoljnih poslova, piše u autorskom tekstu pod naslovom „Uskrs kad su padale bombe“, kako je nemačka delegacija, predvodjena Šrederom i Fišerom (i on je bio u delegaciji) u avionu, na putu u Vašington razmišljala o tome da, tokom razgovora s Bilom Klintonom, izbegne da se obaveže na ulazak u „Kosovski rat“. I da kao obrazloženje (izgovor) iskoristi politički intermeco: oni jesu pobedili na izborima, ali u tom trenutku (8 oktobar 1998) još nisu preuzeli vlast...

Kao da je „međuvlašće“ nudilo izlaz: stara vlada u odlasku, nova još nije na vlasti, ko uopšte može da donosi političke odluke? I može li uopšte odlazeća vlada da obaveže novu vladu kad je reč o tako važnom pitanju? Formalno da, ali i politički?

Zbog „nejasne situacije kod kuće“ trebalo je, dakle, zamoliti Amerikance (Klintona) za „razumevanje“ da se Nemačka „drži van konflikta“. Komanda o aktiviranju vazdušnih udara „ukoliko se ne zaustavi proterivanje kosovskih Albanaca“ (ACTOD) važi „ali mi Nemci ostajemo van toga“. Konsultovan je i američki ambasador u Nemačkoj Džon Kornblum, koji se, takodje, nalazio u avionu. Ambasador je takvu opciju „smatrao zamislivom“.

Posle ručka u Beloj kući, usledio je duži razgovor, „u četiri oka“ između Klintona i Šredera. Iako članove delegacije nije obavestio o detaljima i sadržini razgovora, kancelar je ostavljao utisak da američki predsednik „ima razumevanje za nemačku neodlučnost“.

Pozivanje na medjuvlašće bio je trik, priznaje Folmer. Politički odlučujući za preživljavanje nove (vladajuće) koalicije koju je „kosovski slučaj“ stavljao, na samom startu, pred velika iskušenja, preteći da se raspadne pre nego što praktično „zaživi“.

Čim su stigli u Nemačku, usledio je šok: Amerikanci zahtevaju jasnu odluku. Odmah. Uz objašnjenje: NATO bez Nemaca, to neće moći. Crveno – zelena koalicija ne može proći tako jeftino…

Iako je učestvovao u regovorima, u ime zelenih, upravo onom delu sporazuma koji se ticao spoljne politike, Fišerova „desna ruka“, državni sekretar Folmer tvrdi (2012) u spomenutom tekstu kako zaista nije znao da se Šreder obavezao, najpre Kolu (neposredno posle izbora) a potom Klintonu (tokom onog susreta u Beloj kući) da će Nemačka (bezrezervno) „učestvovati u mogućoj vojnoj intervenciji“. NATO NATO agresiji. Za njega, i većinu drugih koji su učestvovali u stvaranju koalicije, „bilo je to  potpuno otkrovenje.“

Folmer tim povodom konstatuje: „Za objektivno stanje stvari ova okolnost je veoma značajna. Ali ne i za pitanje ko je koga politički iskoristio. Niti gde se u grozničavom traženju ispravne politike prema Kosovu, nalazi istina.“

U odlučujućoj raspravi u Bundestagu, 19. oktobra 1998, Fišer se izričito izjasnio za NATO operaciju. Državni sekretar (takodje iz stranke zelenih) Folmer je, kaže, upozorio: nemačko učešće u tome bilo bi, bez „jasnog zaključka Saveta bezbednosti, protivno medjunarodnom pravu.“

Pacifističko (još uvek) krilo zelenih je s olakšanjem primilo vest o sporazumu Milošević – Holbruk, čiju realizaciju je trebalo da prati i kontroliše Evropska organizacija za bezbednost i saradnju, OEBS.

Zeleni su se, inače, zalagali, od kraja Hladnog rata, da OEBS preuzme, umesto zapadnog vojnog saveza, „centralnu bezbedonosnu ulogu“. NATO stratezi su, medjutim, konstatuje Folmer, „namerno minirali rad OEBS – a. Kako bi dokazali da je NATO jedini sposoban za „teške radove“.

Čekao se se samo trenutak da NATO zaista krene s „teškim radovima“. I – stigao je  famozni Račak!

Vest o tome da su Srbi, u još famozijoj interpretaciji američkog generala (problematične biografije) Vokera, očigledno smišljeno dovedenog na čelo (civilne) verifikacione misije, „izvršili masakr nad Albancima“, stigla je u času kad je novi šef nemačke diplomatije Fišer većao sa prvim ljudima ministarstva o principima „nove (postkinkelovske) spoljne politike“. I - alarmantna vest promenila je temu.

Folmer tvrdi da je odmah lansirao inicijativu o „sveobuhvatnoj konferenciji za Balkan“, kako bi se „sprečio rat“. Njegov šef, Fišer, promtno se bacio na posao.

Drugog dana konferencije vratio se „iscrpljen i zadovoljan“. Održavanje konferencije dogovoreno, Amerikanci je podržavaju.

Za svoj pristanak Amerikanci su, medjutim, tražili „visoku cenu“: ako konferencija propadne (a oni će, ispostaviće se, učiniti sve da tako bude) Nemci moraju, neizbežno, učestvovati u vojnoj opreraciji...

Da bi planirana konferencija bila „blagonaklono tretirana“, Bon je organizaciju konferencije (koju je formalno i zvanično sazvala Kontakt grupa) prepustili Parizu. Nova vlast je, naime, bila uverena da Nemačka ne bi bila „podesan“ i prihvatljiv domaćin zbog „onoga što su učinili Kol i Genšer“, priznanjem Slovenije i Hrvatske.

Tako je „rođen“ Rambuje, za nas zlokobni simbol, o čemu je, na ovom mestu, minulih dana iscrpno pisano. Rambuje čiji je kraj i krah bio uvertira u NATO agresiju. Sa nemačkom učešćem u njoj.

U Bonu su čvrsto verovali, poput iskusnog diplomate Volfganga Išingera (inicijator, inače, ideje da se nerešivi „kosovski problem“ reši po formuli sporazuma dve Nemačke iz 1972) da će „sve trajati samo nekoliko dana“.  Ispostavilo se da su NATO stratezi, kaže Folmer, „naivno i pogrešno procenili Miloševića“.

Nemci su uskočili u ratnu lavu a da „nikad nisu znali planove i ciljeve vazdušnih udara“. Amerikanci nisu dozvoljavali, konstatuje Folmer, „da im se gleda u karte“.  Ponovo je, kaže Folmer, na scenu stupila „nemačka bezbednosna dilema: zavisimo od prekoatlantskih partnera, a sami nemamo nikakav uticaj na donošenje strateških odluka.   

Sutra nastavak: Pacifisti ratni huškači