FELJTON Strani faktor i izgradnja albanske nacije (13): Granice Albanije

Mapa
Izvor: Depositphotos/Bigandt

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Vrhunac svih napora koje je Austro – Ugarska preko svojih „naučnika“ i pravih stručnjaka preduzimala prema albanskom pitanju, predstavljalo je obeležavanje teritorija, odnosno granica. U tome, Monarhija nije bila jedina, niti usamljena. Srpski državni rukovodioci tog vremena, smatrali su da je već ranije stvorena  Austrougarsko – bugarska osovina, bez obzira što je Bugarska u Prvom balkanskom ratu učestvovala na strani balkanskih naroda.

Austrougarsko i bugarsko predstavljanje naseljenosti Srba na etnografskim kartama koje su korišćene za obaveštavanje "Jevrope“ priznavalo je da su Srbi u većini samo u severnom delu Snadžaka, u manjini izmešani sa Arnautima u južnom delu Sandžaka, u Metohiji i na Kosovu i nigde više, naveo je to istoričar i bivši direktor Narodne biblioteke Srbije, Jovan N. Tomić u svojoj knjizi "Austro – Bugarska i arbanaško pitanje“, koja je objavljena u knjižari Gece Kona 1913. (str. 53).

Pošto je ustvrdio da su se interesi Bugarske i Austrije prema Srbiji poklapali u mnogim tačkama, Tomić je Austro – Ugarsku preimenovao u skladu s tom novom "koalicijom“ koju je nazvao „Austro – Bugarska“.

Interesi i jedne i druge zemlje tražili su što manju i što slabiju Srbiju. Takva Srbija nije trebalo da smeta Austriji u njenom prodoru na jug i osvajanju zapadnih pokrajina turskog carstva, niti da ometa Bugarsku da zauzme njegov istočni deo. Radeći protiv Srbije, Austrija je radila u korist Bugarske i obratno.

Želja Austrija iskazana je rečima Eugena Savojskog: „Ako Srbija ne može biti austrijska, onda je bolje da bude turska“, a ponovio ju je knez Meternih. Ipak, kada je stvorena Srbija, ma koliko da je bila tada mala, primorala je Austriju da menja pravac svoje politike i da se u svom prodoru suočava sa mnogo većim teškoćama, nego što se nadala.

Kao sve mlade države, i Srbija je bila puna životne snage, a sa svih strana okružena neoslobođenim sunarodnicima ili „sabraćom“ kako je smatrala druge slovenske narode. Srbija čak ni u najtežim vremenima nije prestajala da bude privlačna tačka za ostale Srbe. Ipak, u prvoj fazi pre Berlinskog kongresa i stvaranja nezavisne Srbije, Benjamin Kalaj, kome je majka bila iz srpske, ali mađarizovane porodice Blašković, bio je na srpskoj strani. Na Berlinskom kongresu, Austrija je imala planove prema kojima bi Srbija bila jedna od Austrougarskih pokrajina.   

Prvobitne Kalajeve prosrpske ideje podudarale su se sa konfederacijskim koncepcijama malih podunavskih, balkanskih, jugoistočno-evropskih zemalja, čiji je najeminentniji mađarski zagovornik bio Lajoš Košut. Kada je Milivoje Blaznavac uoči izbora za namesnika poverio Kalaju da se ponekad zanosi sličnim idejama, da „veruje da“ će jednog dana „južni Sloveni, Mađari, Grci i Vlasi“ stvoriti jednu savezničku državu u okviru neke vrste konfederacije, koja će „da ih učini, pojedinačno i sve zajedno, velikim“, Kalaj je sa ushićenjem zabeležio u svom dnevniku da su to i njegove (Kalajeve) „omiljene stare ideje!“ Njima se još „kao mladić zanosio u svom usamljenom sobičku“. I zato spontano zabeleživši identične svoje i Blaznavčeve misli dodaje komentar kojim se zapravo objašnjava kontroverzna suština identičnosti ove vrste. Blaznavac, naime, primećuje vispreno Kalaj: „Prećutkuje samo to da je on u ovoj viziji budućnosti glavnu ulogu namenio Srbiji, kao što i ja ne govorim o tome da je ja opet namenjujem Mađarskoj“. U toj tački on je tražio da se spreči upravo to da Srbija postane centar budućeg ujedinjenja i srpski državni „Pijemont“. Posle 11 godina od Berlinskog kongresa, Srbija je nastojala da se emancipuje od Austrije. 

Tomić je naveo da su na tim kartama, na istoku od Gnjilana i južno od Kačanika predstavljeno da su Sloveni donekle izmešani sa Arnautima ustvari Bugari, ali istočno od Kumanova i južno od Skoplja, „sve sam Bugarin“. To su bile karte buduće „Velike Albanije“ i buduće „Velike Bugarske“ koje se sučeljavaju na samoj granici Kraljevine Srbije, tako da se na severu granica proteže daleko na istok, a ukoliko se više spušta na jug, sve više popušta Bugarskoj koja zahvata i čisto grčke krajeve i primiče se Jadranskom  moru.

U decembru 1912. pripremljena je, a u januaru štampana u Londonu knjiga „S pobedničkim Bugarima“ (With victorious Bulgarians, Constable & Company, London, 1913), austrijskog oficira Hermengilda Vagnera, dopisnika lista „Rajhspost“ koji je bio poznat po svojim antisrpskim tekstovima. To englesko izdanje, otmene obrade i elegantnog izgleda, finansirala je bugarska vlada. Ona se pojavila u Londonu upravo kad je ambasadorska konferencija raspravljala o granicama Severne Albanije, a njen predgovor je napisao lično predsednik bugarske vlade, Ivan Gešov.

Gešov je naveo kako je bio osuđen na smrt od strane Porte.

"Posle mnogih i uzaludnih napora da se sporazumeju sa Osmanskom portom, do kada je cela Bugarska bila ubeđena da je bilo kakav sporazum sa Turcima nemoguć, osuđeni zarobljenik iz 1877. godine je učinio korak koji je ceo bugarski narod sa oduševljenjem pozdravio. Objavio je rat za veliki cilj - za izbavljenje miliona jadnih ljudi od uništenja i za proširenje granica slobode i civilizacije“, napisao je bugarski premijer. U toj knjizi objavljena je karta Vardarskog vojišta. Na toj karti, koja je priložena na stranama 94. i 95. i koja nema nikakve veze s temom knjige, predstavljen je etnički sastav srpskog, bugarskog i albanskog stanovništva, onako kako to odgovara austrijskoj želji za stvaranjem Velike Albanije i bugarskoj želji za stvaranjem Velike Bugarske", navodi Tomić.

One bi se graničile sa Srbijom i prostirale tako na jug, južno od planine Šare i do Skoplja, granice Bugarske ide prema Kičevu i Ohrida i spusta se do Kostura. Tom kartom, Bugarska, koja je odbila da zvanično potpiše Memorandum ostalih saveznika o granicama Severne Albanije, u jednoj nezvaničnoj formi, na nelojalan način pomogne svog saveznika koji je stariji od članova Balkanskog saveza.

Njom je hteo da se pomogne predlog za granice Severne Albanije podnet od strane izaslanika privremene albanske vlade, poslatih u London o trošku Austrije i kojima je prvi delagat bugarske vlade, Danev, poželeo da ostvare svoj planove i da stvore Veliku Abaniju. Boravak albanske delegacije u Londonu finasirao austrougarski ambasador u Londonu, grof Mensdorf sa po 150 funti za svakog člana delegacije. (H. Löhr, Die Gründung  Albanien: Wilhelm zu Wid und die Balkan-Diplomatie der Großmächte, 1912-1914, Frankfurt am Main  – Wien 2010, 56-57.)

Ova karta, inače, napravljene je samo za englesko izdanje i za svrhu Londonske konferencije, jer nje nema u francuskom i nemačkom izdanju koja su se pojavila nakon što je konferencija odlučila o severnoj i istočnoj granici Albanije. Predstavnici šest velikih sila odlučivali su o novim granicama o odnosu snaga na Balkanu od sredine decembra 1912. do 11. avgusta 1913. Sama konferencija je bila izuzetno neformalna, zahvaljujući činjenici da su predstavnici Austrougarske, Rusije i Nemačke: grofovi Albert fon Mensdorf, (Albert von Mensdorff) и Aleksandar Konstantinovič Bekendorf  odnosno princ Karl Maks Lihnovski (Karl Max von Lichnowsky) bili rođaci, a savetnik austrougarske delegacije bio je, ovde već često pominjani, poznati austrogarski konzul u Skadru, Teodor Ipen.

Kraj feljtona