FELJTON Strani faktor i izgradnja albanske nacije (11): Nopčin ljubavnik i albansko pitanje

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Značajnu ulogu u cementiranju austrougarskoj uticaja i kontrole nad razvojem albanskog identitata i državnosti imali su Franc Nopča i Leo Frojndlih. Baron Franc Nopcsa von Felso-Szilvas (3. maj 1877 — 25. april 1933) bio je mađarski aristokrata, avanturista, naučnik, geolog, paleontolog i albanolog. Smatra se jednim od osnivača paleobiologije i prvi je opisao teoriju ostrvske patuljatosti. Bavio se proučavanjem transilvanijskog dinosaurusa. Bio je i specijalista za albanologiju i završio prvu geološku kartu severne Albanije. Izvršio se samoubistvo, ali je pre toga ubio svog dugogodišnjeg albanskog ljubavnika i ličnog sekretara, Bajazita Elmasa Dodu.

Nopčino interesovanje za Albaniju počelo je preko njegovih homoseksulanih veza. Nopcsa je postao fasciniran Albanijom još za života, verovatno kroz priče albanskih planinskih plemena, s kojima ga je prvi upoznao Luj Drašković, transilvanijski grof dve godine stariji od njega, čovek za koga se smatralo da je njegov prvi ljubavnik. Za života Nopča je objavio više od pedeset naučnih studija o Albaniji, pokrivajući širok spektar lingvistike, folklora, etnologije, istorije i kanona (tj. albanskog običajnog prava). Bio je jedan od vodećih stručnjaka za Albaniju u svoje vreme.

Leo Aleksandar Frojndlih, rođen 23. aprila 1875. godine u jevrejskoj porodici u mestu Bjala kod Bjelica na šlesko-galicijskoj granici, tada Austrougarska, sada južna Poljska, umro je 12. februara 1953. u Toneku kod Ženeve, bio je austrijski novinar i bivši poslanik socijalističkog Rajhsrata koji je slabo poznavao Albaniju i Albance, ali je od 1913. postao stručnjak za Albaniju koji je odigrao važnu ulogu u ponovnom otkrivanju ove balkanske zemlje i njenog naroda u Beču.

Frojndlih je poticao iz bogate jevrejske porodice vlasnika fabrike sa bogatim rođacima Jevrejima u Rumuniji. Nije završio srednju školu u Bilcu, ali je karijeru novinara i svoju posvećenost socijalizmu započeo u ranoj mladosti. Godine 1900. oženio se Emi Kegler u Ausigu na Elbi i nastanio se kod nje u Meriš-Šenbergu u Severnoj Moravskoj, gde su oboje bili uključeni u Socijaldemokratsku partiju, a Frojndlih je izdavao novine „ Volkswacht”. 1907 – 1911. bio je socijaldemokratski član Nemačkih radnika Moravske u Rajhsratu. Krajem 1911. se razveo i 1912. preselio u Beč, gde je promenio i političko opredeljenje.

Godine 1913 - 1914. i 1916 - 1918. izdavao je " Albanischen Korrespondenz" u Beču, a 1916 - 1918. nedeljne novine na albanskom jeziku "Vellazenija". U međuratnom periodu bio je slobodni novinar kao stručnjak za Albaniju, šef albanske štampe u Beču i, kao vitez Skenderbegovog reda, predstavnik Albanije u Društvu naroda u Ženevi. Godine 1925. i dalje je održavao bliske kontakte sa Fan Nolijem u Beču. Od druge polovine 1920-ih bio je u sve bližim kontaktima sa Ahmetom Zoguom sve dok nije konačno primljen u njegov uži krug. Od kasnih 1920-ih do 1938. više je živeo u Albaniji nego u Austriji. Krajem 1920-ih oženio se Adom Bramer i emigrirao sa njom u Albaniju početkom avgusta 1938. Kada je u aprilu 1939. Albaniju okupirala Italija i Zogu otišao u inostranstvo, Frojndlih je emigrirao u Ženevu.

Od sredine novembra 1912. posebni spoljnopolitički interesi dvojne monarhije u događajima u albanskom naseobinskom prostoru našli su se i u javnosti. Naročito su Austrijanci bili ljuti zbog postupaka Srbije i pokazali su svoju snažnu privreženost prema Albaniji i Albancima. U Austriji su objavljivani stalni izveštaji o srpskim zločinima prema Albancima.

Frojndlih se bavio ovom temom jer je prepoznao priliku da se proslavi u bečkom novinarstvu. Ali, on to nije radio sam. Njega je savetovao Franc Nopča koji je već u to vreme bio austrijski špijun. Rezultat njegovog rada bila je publikacija “Albanska golgota”, koju je objavio u proleće 1913. godine, a koja je predstavljala namensku kompilaciju novinskih izveštaja sa namerom da obavesti svet o zločinima koje su srpske snage počinile na okupiranom Kosovu i severnoj Albaniji 1912-1913. Imajući u vidu da Frojndlih tada nije ništa znao o Balkanu, niti o Albaniji i Albancima, postavlja se pitanje otkuda su njegovi izbori? Njegovi izvori poticali su iz dokumenata sa Balhausplaca koji su pripremljeni da snabdeju antisrpsku propaganda, tako da je Frojndlih prosto bio zvanično glasilo austrougarskog Ministarstva spoljnih poslova, isto kao i njegovi mentori, Člumecki i Nopča. 

Člumecki je pisao u “Das Westbalkanische Problem und Italiens Kampf um die Vorherrschaft in der Adria”, (Franz Deuticke, Leipzig und Wien, 1907): “Ako ključ austrougarske pozicije moći – na moru i njene trgovačke slobode kretanja – leži u Albaniji, onda se značaj Makedonije za monarhiju može okarakterisati na sledeći način: svako odvajanje Makedonije od Turske koje se odvija bez preovlađujuće rukovodstvo Austrougarske, svaka „autonomizacija“ Makedonije koju ne izvršimo i sa nama, kao bilo koja „Balkanska konfederacija“, rezultirala bi najozbiljnijim šokovima za monarhiju. Takva nova struktura bi nužno morala da traži konsolidaciju privlačenjem drugih balkanskih naroda. Sloveni Makedonije mogli su trajno da ostvare hegemoniju kojoj teže nad ostalim narodnostima ove zemlje samo ako im se pridruže oblasti sa snažnom slovenskom većinom. Okupiranim i austrijskim pokrajinama juga zapretila bi nova Iredenta, nove teške borbe i komplikacije bile bi neizbežne! Priznati autonomni makedonski entitet pod stranim vođstvom ili stvaranje Velike Bugarske ili Velike Srbije na kapiji monarhije značilo bi je izložiti najopasnijim šokovima.

U južnoj Dalmaciji se priča da je crnogorski knez Nikola, u vreme kada je još naročito žarko težio za velikosrpskim idealom, stigao do crnogorsko-austrijske granice, zapalio šibicu i...

Ona se rasplamsala i, gestom koji je bila jasno razumljiva za okolinu, bacila ga je u širokom luku na austrijsko tlo”.

Člumecki je dalje obrazlagao da je zbog svog geografskog položaja, Solun je predodređen da postane najjugoistočnija kapija za trgovinu južne Austrije i Mađarske. “Danas samo nada za budućnost, Solun će dobiti izuzetan značaj kao najvažnija luka na evropskom istoku u kojoj se privode kraju dva dela koja su već u nastajanju: šine koje povezuju Solun sa Sarajevom i širenje mreže u Maloj Aziji ili Bagdadske železnice.

Bosanska istočna željeznica je vjerovatno već stigla do sandžačke granice, ali sve dok se ne uspostavi veza sa Mitrovicom, ona će imati samo umerenu stratešku važnost: komercijalni i politički značaj koji u njoj spava.

Njena vrednost ostaje neprobuđena do tog jutra kada će prvi voz iz Sarajeva krenuti za Mitrovicu. Tek tada će se plodna dolina Vardara zaista otvoriti za Monarhiju i Makedonija, čije bi bogato tle moglo da daje deset puta veći prinos, tek tada će moći da stupi u kontakt sa Austrougarskom. Stoga je za nadati se da će uskoro biti moguće otkloniti sve poteškoće i otpor širenju kratkog spojnog komada koji nedostaje”, pisao je Člumecki.

Prečica, koju bi ruta London – Ostende – Beč – Solun – Port-Said jednog dana mogla da obezbedi za indijsku poštansku rutu, opisana je kao ozbiljna pretnja italijanskim interesima, kao Brindizijev „capitis deminutio“, pisao je Člumecki.

Sutra nastavak: Na špijunskom zadatku