FELJTON Strani faktor i izgradnja albanske nacije (12): Na špijunskom zadatku

Albanci početkom 20. veka
Izvor: Quora.com

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Frojndlihovo učešće na Albanskom narodnom kongresu u Trstu od kraja februara do početka marta 1913, na koji ga je Nopča poveo, bilo je, kako je naveo, za njega “veoma poučno u pogledu albanske politike i mentaliteta”. Nopča je u svojim memoarima naveo sledeće o Frojndlihu:

"Doveo sam dr. L. Frojndliha, bivšeg socijalističkog poslanik iz Beča, koji je, u trenutku kada je Albanija postala moderna, sa velikom veštinom osnovao 'Albanische Korespodenz' i sada vodio 'imperijalističku politiku osvajanja'... Spoljašnji oblik kongresa bio je sledeći: Desno od stola prezidijuma, koji se nalazio na podijumu ukrašenom albanskom zastavom, bio je sto za 'štampu', a levo za goste. Pošto je član predsedništva Derviš Hima, koji je bio mason u Evropi po potrebi, ali fanatični musliman u Turskoj, imao dobre odnose sa 'Neue Freie Presse', ali sam želeo da izveštaji štampe prođu kroz moje ruke, uspeo sam da se udesi da je 'Albanische Korrespodenz” bude jedina kojoj je povereno zvanično izveštavanje kongresa. To je toliko uvredilo 'političkog dopisnika' koji je takođe bio prisutan da su se žalili, ali im je zbog moje intervencije iz Beča rečeno da se povinuju. Kao rezultat ovog poteza, Derviš Hima je mogao samo da obavesti 'Neue Freie Presse' na isti način kao što je to učinio gospodin Frojndlih, koji je bio neiskusan u albanskim stvarima i samim tim zavisio od mene. Da bi se obeležio Frojndlihov povlašćeni položaj, on je jednostavno seo za sto gostiju pred svim novinarima”.

Još dok se Nopča etablirao kao naučnik, oduševile su ga priče o albanskim plemenima, za koje je prvi put čuo od čoveka za koga se smatralo da je njegov prvi ljubavnik, Luja Draškovića, transilvanijskog grofa dve godine starijeg od njega. Nopča je ubrzo odlučio da poseti planine i proučava zemlju i tamošnje ljude.

Na prelazu iz 20. veka, terenski rad nije bio finansiran kao što bi mogao biti danas, univerzitetskim grantovima ili stipendijama. I na ovaj fundamentalni način Nopčin aristokratski status ne može se odvojiti od njegovog života kao naučnika. Imao je društveni pristup i novac za školovanje. Preko roditelja je upoznao Smita Vudvorda, a njegov prvi geološki pohod u Albaniju, 1903. godine, platio je njegov ujak, omiljeni dvorjanin carice Jelisavete Austrijske. U godinama koje dolaze mnoge Nopčine albanske avanture platila je sama Austro-Ugarska, a bile su plod drugačije vrste odnosa: Nopča je u jednom trenutku počeo da radi kao špijun za ogromno carstvo koje se raspada.

Albanija je tada bila tampon zona između Austrougarske i Osmanskog carstva. Kako su tenzije rasle uoči Prvog svetskog rata, Austrijski carski savet je smatrao da bi bilo korisno imati tačnu geografsku i kulturnu mapu zemlje. Nopčine studije i fotografije koje dokumentuju planinsku kulturu zemlje postale bi kanonske za buduće etnografe.

Godine 1906, planirajući putovanje, Nopča je angažovao mladića Albanca da mu bude sekretar. Bajazid Elmaz Doda je bio iz pastirskog sela visoko u planini. Nopča je u svom dnevniku napisao da je Doda bio jedina osoba koja ga je istinski volela, od Luja Draškovića. Osećaj je očigledno bio obostran. Nopča će kasnije nazvati vrstu drevne kornjače po Dodi - Kallakobotion bajazidi, ili "lepi i okrugli Bajazid“. Sa svojim ljubavnikom i sekretarom proveo je više od 30 godina. 

Pored toga, Nopča je bio zainteresovan za Albaniju, koja je u to vreme bila provincija Osmanskog carstva koja se borila za nezavisnost. Bio je jedan od retkih autsajdera koji su se upustili u planinska područja na severu Albanije. Ubrzo je naučio albanske dijalekte i običaje. Na kraju se složio sa vođama albanskog nacionalističkog otpora koji su se borili protiv Turaka u regionu. Nopcsa je držao strastvene govore i švercovao oružje.

Godine 1907. na jednom od svojih pohoda na albanske planine držao ga je kao taoca razbojnik Mustafa Lita, zajedno sa Bajazidom Dodom. Lita je tražio 10 000 turskih funti za njegovo oslobađanje. U svojim memoarima Nopča je opisao svoj razrađeni plan da se izvuče iz ove situacije, koji je uključivao odvođenje u Prizren kao špijuna. Na kraju ga je spasio Dodin otac, koji je doveo 'deset naoružanih sluga'.

Tokom Balkanskih ratova, Nopča je špijunirao za Austrougarsku. Iz ovih sukoba, Albanija je nastala kao nezavisna država, kojoj je bio potreban kralj. Nopča se prijavio kao dobrovoljac, sugerišući da će novac koji bi stekao ženidbom sa bogatom američkom devojkom iskoristio za finansiranje ratnih napora, ali bezuspešno.

Njegova privrženost stvari Albanaca bila je u suprotnosti sa njegovom sociopatskom neosetljivošću. U svojim dnevnicima nonšalantno je pisao o svojoj želji da postane kralj Albanije:

“Nekada vladajući evropski monarh, ne bih imao poteškoća da dođem do dodatnih sredstava potrebnih oženivši se bogatom američkom naslednicom koja pretenduje na plemstvo, korak koji pod drugim okolnostima ne bih želeo da učinim.'

Doda je autor knjige” Albanisches Bauerleben im oberen Rekatal bei Dibra” (Makedonien) (Albanski seljački život u dolini Gornje Reke kod Dibra (Makedonija)), koja je završena u Beču aprila 1914. godine, a objavljena je posthumno u Beču 2007. ponovo otkrivena u okviru arhiva. Uz publikaciju su priložene originalne fotografije koje je Doda snimio tokom 1907. godine, koje se uglavnom sastoje od sela Štirovica i okoline, kao i dve prateće fotografije Skoplja. Cilj knjige, prema autoru, bio je da opiše nestajali način života muslimanskog elementa u Gornjoj Reci i da opovrgne tvrdnje Spiridona Gopčevića u knjizi “Makedonija i Stara Srbija” (1889) da su gornjorečki Albanci albanizovani Sloveni.

Od kada su se sreli do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. Doda i Nopča su često bili na putu. Nopča je tečno govorio lokalne albanske dijalekte i izgradio prijateljstva sa saplemenicima. Bio je fasciniran njihovim osećajem časti. U pismu Smitu Vudvordu, on sa velikim divljenjem opisuje kako je svedočio kako čovek pije čaj sa ubicom njegovog sina i ne govori ništa, jer su obojica bili gosti u tuđoj kući — podvig samoobuzdavanja, pisao je Nopča, koji nijedan evropski džentlmen ne bi mogao da izvede.

Kasnije, tokom Prvog svetskog rata, Nopča je bio u drugoj misiji kao špijun za Austrougarsku, radeći na tajnom zadatku kao pastir u Transilvaniji. Takođe je predvodio grupu albanskih ratnih dobrovoljaca. On je bio prvi čovek u istoriji koji je oteo avion. Njegov motiv za otmicu aviona bio je bekstvo iz novonastale i na kraju kratkotrajne Mađarske Sovjetske Republike 1919. Porazom Austro-Ugarske na kraju rata, Nopčina rodna Transilvanija je ustupljena Rumuniji. Kao posledica toga, baron od Felso-Szilvasa je 1920. izgubio svoja imanja i drugu imovinu. Primoran da nađe plaćeni posao, dobio je posao kao šef Mađarskog geološkog instituta 1925. godine.

Ali Nopćin mandat u Geološkom institutu bio je kratkotrajan, ubrzo mu je dosadio sedeći posao. Otišao je u Evropu na putovanje motociklom zajedno sa svojim dugogodišnjim albanskim sekretarom i ljubavnikom Bajazidom Elmazom Dodom da proučava fosile. Kasnije se vratio u Beč gde je ponovo zapao u finansijske poteškoće. Da bi pokrio svoje dugove, prodao je svoju kolekciju fosila Prirodnjačkom muzeju u Londonu. Nopča se borio sa bolešću, do te mere da je 1928. morao da drži predavanje u invalidskim kolicima.  Ubrzo je Nopča postao depresivan.

Jednog prolećnog jutra 1933. godine, sa 55 godina, Nopča je napisao poslednje pismo Smitu Vudvordu, izvinjavajući se što se još jednom nije pojavio u Londonu. Dve nedelje kasnije, ujutru 26. aprila, nakon što je prodao sve svoje fosile i svoju izuzetnu biblioteku za bagatelu, Nopča se probudio, poslao domaćicu na posao, a zatim upucao usnulog Dodu nakon što mu je u čaj ubacio prah za spavanje. Potom je napisao poruku o samoubistvu, u kojoj je naveo razlog svog postupka nervni slom, i upucao se.

U svojoj oproštajnoj poruci, on opisuje svoje razloge za ubistvo svog ljubavnika:« Razlog što sam svog dugogodišnjeg prijatelja i sekretara, gospodina Bajazida Elmasa Dodu, ubio u snu, a da on uopšte u to nije ni sumnjao, je taj što nisam želeo da ga ostavim bolesnog, u bedi i bez novčića, jer bi previše patio ».

Nopča je iza sebe ostavila znatnu količinu naučnih publikacija i privatnih dnevnika. Dnevnici slikaju kompleksnog čoveka sa velikom intuicijom, ali bez sposobnosti da razume motive drugih.

Tokom svog života Nopča je napisao memoare zasnovane na dnevnicima i beleškama od 1897. do 1917. godine. Iako je završio memoare oko 1929. godine, za njegovog života nikada nije objavljen. Tek 2001. Objavljeni su na nemačkom, a kasnije su prevedeni na engleski 2014. pod naslovom « Putnik, naučnik, politički avanturista: Transilvanski baron na rođenju nezavisnosti Albanije ».

Nakon Nopčine smrti, nekoliko njegovih važnih rukopisa ostalo je neobjavljeno. Učestvovao je u radu albanskog kongresa u Trstu, objavljivao svoje beleške o kongresu koje su postale od posebnog istorijskog interesa. Napustio je albanološki deo svog imanja zajedno sa pismom rukopisa za objavljivanje Norbertu Joklu, poznatom stručnjaku za albanistiku i bivšem Nopčinom kolegi. U to vreme, Nopčin materijal se sastojao od hiljada stranica beleški, skica i gotovog teksta. Kasnije je ova biblioteka došla u posed Mid'hat bega Frašerija. Kada je Frašeri bio primoran da pobegne iz zemlje, komunistički režim Envera Hodže je konfiskovao Nopčine materijale. Na kraju su Nopčini rukopisi, crteži i završeni spisi činili jezgro albanološkog odeljenja Nacionalne biblioteke Albanije. 

Sutra nastavak: Granice Albanije