FELJTON Strani faktor i izgradnja albanske nacije (3): Paško Vasa i nastanak "albanstva“

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Paško Vasa i Šemsudin Sami Frašeri odigrali su izuzetnu ulogu u stvaranju albanske nacije. Vasa se bavio ovim pitanjem u svojoj knjizi na francuskom jeziku "Istina o Albaniji i Albancima. Kritička istorijska studija“. Pokušao je da jasno stavi do znanja svojim sunarodnicima da vera ne znači nacionalnost i pozvao je da se sve oblasti naseljene Albancima ujedine u jedan vilajet i da Albanci učestvuju u sopstvenoj upravi u okviru Osmanskog carstva.

Turski naučnik Ujgur Bahadir Barjaktar osporio je mnoge nalaze Paška Vase (na fotografiji sedi ispred svojih pristalica), a posebno njegovo povezivanje Albanaca sa pelagijsko – ilirskom teorijom, u čemu je Vasa bio prvak u albanskom nacionalnom pokretu. Barjaktar kaže da je Vasa bio "politički arheolog“ u periodu kada je arheologija bila oskudna“.

Kao potomak plemena Mirditi u Albaniji i lojalni birokrata osmanskoj administraciji, Vasa je rođen 1824. u Skadru, u severnoj Albaniji. Pošto je bio rimokatolik, imao je duboko interesovanje za proučavanje jezika i književnosti.

"Mitološki" narod

Njegov boravak u Rimu naglo je prekinut usled revolucionarnog talasa u Italiji, na kraju je Vasa proteran u Istanbul. Opremljen republikanskim i antiklerikalnim stavovima, iako je bio siromašan, Vasa je na kraju stekao položaj u osmanskoj birokratiji. Takođe je doprineo stvaranju pisma za albanski jezik objavljivanjem brošure „L’alphabet latin appliqué à la langue albanaise“.

Ovaj tom je zaista bio jedan od prvih izdanja koje je preduzelo Društvo za izdavanje albanskog pisma, čiju su distribuciju takođe podsticale osmanske vlasti. Nakon ponovnog objavljivanja na francuskom jeziku u Parizu, pamflet je takođe objavljen na engleskom u Londonu i na nemačkom u Berlinu zahvaljujući otomanskom konzulu u Parizu. Tom je kasnije preveden na albanski, osmanski turski i grčki i konačno na arapski (1884) i italijanski (1916). S druge strane, politička reakcija Albanaca, u skladu sa delovanjem Albanske lige, usvojila je dva memoranduma protiv podele Albanije koji su upućeni velikim silama, a u čije stvaranje je Vasa bio umešan. Memorandum o albanskoj autonomiji, podnet britanskom konzulatu u Istanbulu marta 1878, najverovatnije je napisao lično Vasa; u istom duhu napisan je i drugi memorandum koji su istaknuti Albanci u Istanbulu uputili Bizmarku i grofu Julijanu Andrašiju, šefu habzburške delegacije, u junu 1878. a među potpisnicima je i Vasa.

Pošto je Albanija bila jedva poznata u evropskim krugovima, Vasa je stoga 1879. objavio „Istinu o Albaniji i Albancima“. Shodno tome nisu prestajale teritorijalne pretenzije susednih država, posebno Grčke, što je zahtevalo legitimno postojanje Albanaca.

Klasifikujući tri vrste naroda u istoriji, Vasa je treću okarakterisao kao narode čije poreklo seže u "mitološka vremena“. Dodavši Albance u ovu kategoriju, izričito je izjavio da se oni smatraju narodom. Stoga je Vasa utvrdio postojanje svojih sunarodnika i unapredio njihovo razlikovanje u odnosu na Grke. Uticaj krize na Vasu bio je ogroman imajući u vidu činjenicu da je on u memorandumu koji je podneo britanskom konzulatu podržao mogućnost „saveza sa Grčkom protiv slovenske pretnje“.

Brze promene u razvoju balkanske politike primorale su Vasu da proizvede promenljive traktate opterećene političkim ciljevima. Iredentizam Grčke predstavljao je 1879. neposrednu pretnju pošto Konferencija nije donela konačnu odluku o grčkim pretenzijama na južnu Albaniju. Komisija koju su predvodili general Sučos i Ahmet Muhtar-paša pokrenula je diskusije u februaru 1879. godine. Aktivnosti albanskih saveza su bile intenzivne i delovale su podnošenjem peticija Velikim silama, dok je Vasa, sa svoje strane, očigledno, služio albanskoj stvari pišući svoje pamflete.

„Istina o Albaniji i Albancima“ sada se može sažeti u nekoliko reči: Albanci su se razlikovali od Grka. Uzimajući u obzir datum objavljivanja u takvom kontekstu, objašnjivo je da Vasa jedva da je pomenuo nešto što bi moglo biti povezano sa Slovenima. Posle političkih previranja albanske opozicije u koje je Vasa bio uveliko umešan, u januaru 1883. postavljen je za generalnog guvernera Libanskog sandžaka. Bio je to zagonetni egzil: dok je Vasu proterao u udaljeno mesto, palata ga je unapredila i titula paše. Život u egzilu nije bio lak za Vasu jer je 1884. izgubio drugu ženu, Katarinu Bonati, a 1887. preživelu ćerku.

Nemili događaji nisu sprečili Vasu da proizvede albansko orijentisana filološka i književna dela. Osvrćući se još jednom na književna dela, objavio je 1887. « Grammaire albanaise à l’usage de ceux qui désirent apprendre cette langue sans l’aide d’un maître » u Londonu. Tri godine kasnije, Vasa je objavio, pod pseudonimom Albanus Albano, roman na francuskom jeziku « Bardha de Témal, scènes de la vie albanaise » u Parizu. Kada je 1892. umro u Libanu, gde je ostao na funkciji guvernera pokrajine, albanska nacionalna borba je prošla relativno miran period.

Da bi predstavio svoje poglede o Albancima, Vasa je svoju knjigu podelio na tri poglavlja koja se sastoje od ukupno petnaest odeljaka - poreklo Albanaca, šta su postali i kako žive.

"Stariji" od Starih Grka

Prema tome, prvi je odgovarao etnogenezi Albanaca: Pelazgi, preci Albanaca prema Vasi, razlikovali su se od Grka i prethodili im po dolasku u Grčku. Drugi, nastavljajući prvi u istorijskom kontekstu, osvetljavao je istaknute ličnosti albanskog porekla u potrazi za zlatnim dobom. Najzad, treći, koji se sastojao od pet delova, bavio se kako su Albanci živeli u to vreme.

Izdvajajući "pretpostavljene“ karakteristike albanske ličnosti kao i društvenog života, Vasa je izneo i kritiku na račun savremene politike osmanske administracije. Kako naredni odeljci pospešuju diskurs koji je Vasa detaljno konstruisao, za njega je bila izvesna agenda da obiluje navodnim dokazima u smislu prepoznavanja Albanaca među evropskim i osmanskim čitaocima. On je Albance predstavio kao jedan narod, okupljen oko jedinstva jezika, istorije i običaja, čime je umanjio značaj aspekata koji razdvajaju Albanace, odnosno geografiju i religiju. Pribegavanje albanizmu, da se izbori sa verskim razlikama, pristojno je demonstrirano utirući put za priznavanje prava Albanaca. Dok je Vasa pokušavao da kontekstualizuje nerazvijenost Albanaca, on je za Tanzimatske reforme koje nisu bile kompatibilne sa albanskim zemljama okrivio Otomansko carstvo uglavnom zato što službenici koje je slala centralna administracija nisu poznavali albanske običaje, jezik i praksu. Stoga je, u skladu sa tadašnjom politizacijom albanizma, Vasa zahtevao formiranje jedinstvene albanske administrativne jedinice (sastavljene od pokrajina Skadar, Janina i Kosovo) objašnjavajući da je „podela Albanije na tri vilajeta već bila dovoljna da potpuno uništi blagotvorna akcija administrativnog jedinstva bez pogoršanja heterogene mešavine »

Barjaktar ocenjuje da je u svojoj « potrazi za zlatnim dobom » koje Entoni Smit smatra funkcionalnim za prisvajanje antike, Vasa je želeo da deluje kao « politički arheolog « , pa je « iskopao » nalaze identiteta kojem se osećao da pripadai na kraju doneo « mitsku istorijsku raspravu u skladu sa svojim nacionalističkim etosom ». Definisanje mita, međutim, nije ništa lakše od definisanja „nacije“, ali treba biti upozoren na rizik „mistifikacije mita“. Kako je granica između istorijske univerzalnosti i mitova zamagljena, traženje istine može se pretvoriti u dešifrovanje mitova. Kao što je poznato citirana fraza, „istina jednog istoričara postaje mit drugog“ otkriva; mitovi su, u ovom smislu, zajedničke istine neophodne za očuvanje grupe. Drugim rečima, …mit je poseban skup ideja sa moralnim sadržajem koje zajednica govori o sebi kao narativ. U tom smislu, mit može, ali i ne mora biti povezan sa istorijskom istinom, iako oni koji se oslanjaju na narativ uglavnom veruju da jeste. U najboljem slučaju, mit je način organizovanja istorije tako da ona ima smisla za tu konkretnu zajednicu.

Sutra nastavak: Kalajeva misija prenošenja "duha Zapada“ na Balkan