FELJTON Strani faktor i izgradnja albanske nacije (1): Austro-ugarski katehizis albanskog identiteta

tirana-albanija-
Izvor: bigstock-

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Snažnim spoljnim pritiskom ka definitivnom zaokruživanju državnosti „Kosova“ ideja je da se okonča skoro dvovekovni napor u izgradnji nacionalnog, političkog i državnog identiteta Albanaca na Balkanu. U svemu, kako to sada izgleda, to bi trebalo da bude uspešan projekat, bez sličnog primera u razvoju balkanskih nacija, jer po svemu što se sada vidi, treba da bude okončan stvaranjem „Velike Albanije“.

Iako već 30 godina traje neprestani pritisak najmoćnijih svetskih država za stvaranjem nove albanske države na Balkanu – Kosovo, sadašnja zvanična albanska istoriografija i dalje pretpostavlja da nije bilo pomoći spolja u stvaranju i izgradnji albanske nacije.

Tome služi kontinuirana snažna afirmacija autohtonističkih teorija o tome da su Albanci najstariji narod na Balkanu, a svakako da su stariji od Slovena i Srba. Albanci su „starosedeoci“, a Sloveni, pa i Srbi „doseljenici“. Borbe takvog tipa za istorijsko i etnogenetsko „prvenstvo“ koje bi trebalo da garantuje današnje zasluge ili beneficije nisu nove. Svi balkanski narodi imaju svoje autohtonističke teorije. One su, međutim, daleko od naučne prirode i zvanične upotrebe, a pogotovo u politici. Samo u albanskoj istoriografiji, a još više u političkoj praksi, autohtonistička teorija o poreklu Albanaca ima gotovo oficijelni karakter, iako je i za nju jasno da nije naučno utemeljena i potkrepljena.

Izvor spoljnog kreiranja „albanskog identiteta“ i „novog identiteta“ albanske nacije nalazio se u politici Austrougarske i njenim težnjama da zagospodari Balkanom i istisne druge konkurentske uticaje, naročito ruske i italijanske.

Habsburški uticaj

U tu svrhu, Habsburška monarhija je preduzela veoma obimne poduhvate kreiranja nacionalne svesti i izgradnje nacija u Bosni i Hercegovini i prema Albancima. Ta politika dostigla je vrhunac u vreme Benjamina Kalaja u Bosni i Hercegovini (1882 – 1903), dok je njen najvažniji neposredni izvođač bio mađarski istoričar Lajoš Taloci.

Kalaj je nastavio da širi habsburški uticaj na Balkanu.

Potrebno je imati u vidu da se tada i Srbija s knezom Milanom Obrenovićem već nalazila pod habsburškim patronatom, pa je Kalaj bez velikih smetnji sprovodio svoju delikatnu misiju. Austrougarski intelektualni aparat stvorio je praktično sve ideje koje su postale „katehizis“ albanske ideologije i koje se sve danas nalaze u arsenalu albanskog nacionalnog identiteta, a obezbedili su i  materijalnu i finansijsku podršku za njegovo ostvarenje.

Nastavljajući se na ove osnove, Enver Hodžina Albanija zvanično je promovisala i podupirala navode da su Albanci pelaskog ili ilirskog porekla i da su, prema tome, najstariji narod na Balkanu, naročito posle raskida sa SSSR.

Tada je Enver Hodža naredio svom saradniku Spiru Kondi da napiše i objavi rad, kojim “dokazuje” da su Albanci i Pelazgi jedno te isto. Drugi autor u tom poduhvatu bio je najpoznatiji albanski pisac i član francuske Akademije nauka, Ismail Kadare, koji je otišao i dalje, pa je čak interpretirao grčku mitologiju kao da je albanska.

U periodi Velike seobe naroda indoevropeizovana je celokupna Evropa, pa i Balkansko poluostrvo. Evropu nastanjuju mnogi narodi, koji su poznati u istoriji jednim zajedničkim imenom Pelazgi.

Pelazgi su došli iz Azije, sigurno iz kolevke čovečanstva – Indije. Oni su se rasprostrli na zapad svoje postojbine, idući za suncem, koje im je pokazivalo put svojim zalaskom. Skoro svi pelaški narodi imaju sunce za svetinju, za svog boga, kome su se klanjali i prinosili žrtve.

Strani naučnici, baveći se istorijom i poreklom Albanaca, u vreme kad nauka o njima još uvek nije ništa pisala, intuitivno su lansirali hipotezu o mogućnosti da su i Albanci rudimentarni ostaci Pelazga. Prvi među njima bio je naš Dalmatinac Tuberone Cerva (1455 – 1527), poznat kao istoričar, koji piše da su Albanci “relikvije starih Makedonaca”.

Ovu intuitivnu pretpostavku prvi je prihvatio biskup srpskog porekla Petar Mazarek (umro 1635). Nju je, potom, prihvatio i raširio norveški naučnik, istoričar dr Hans Tunman (1746-1778), a njega su u tome sledili mnogi, a posebno August Šlajher (1821-1868) i Johan Georg fon Han (1811-1869), koje mnogi smatraju za dva najveća „pelazgomana“ svih vremena.

Austrijski zamenik ambasadora u Janini Georg fon Han, koji se bavio albanologijom, iako albanski jezik nije poznavao, pošto je jedno vreme tvrdio za Albance da su Sloveni, a zatim je prešao na koncept da su Albanci genealoški sledbenici Pelazga, ostaci nekadašnjih Pelazga i sami Pelazgi. On je objavio da je otkrio i “pelašku” azbuku u Albaniji, za koju se ispostavilo da potiče iz mnogo kasnijih vremena.

August Šlajher razvio je pomenutu hipotezu u teoriju. Protiv teorije Augusta Šlajhera izričito je pisao poznati austrijski naučnik dr Gustav Majer (1850-1900), koji je bio priznat kao najveći albanolog svog vremena. On je dokazao da albanski jezik nema nikakve veze sa pelaškim i da, prema tome, i Albanci kao narod nemaju nikakve veze sa pelaškim stablom naroda.

Teorija ilirskog porekla bez dokaza

Majerove analize, međutim, biće ignorisane. Dve glavne rivalske teorije koje su se pojavile identifikuju rane Albance ili kao Ilire ili Tračane. U predrimsko i rimsko doba Iliri su živeli u zapadnoj polovini Balkana, a Tračani na istoku. Brojni albanski istoričari preferiraju ilirsku teoriju. Izuzetak čini profesor Aleks Buda (1911-1993), predsednik Akademije nauka Albanije, koji priznaje da su Iliri došli na Balkan iz Srednje i Severne Evrope, u kasna vremena, zajedno sa kulturom gvožđa.

Rumunski naučnici, kojima su poznate jake rane veze između Albanaca i Vlaha, radije ih stavljaju na tračku stranu podele (stari Dačani, koji su živeli u Rumuniji, bili su deo tračanske grupa), a u tome ih ponekad podržavaju bugarski stručnjaci. Bilo je takođe i srpskih naučnika koji su prihvatili teze o ilirskom poreklu Albanaca. Ali, zaista nema smisla ulaziti u ovaj lavirint istorijske rasprave više nego što je nužno za našu svrhu.

Napuštajući ranije prednaučne, intuitivne i romantične stavove, pojavila se grupa naučnika koja je iznela argumente protiv hipoteze o ilirskom poreklu Albanaca. Među prvima su Johan Adelung (1732-1806) i Jernej Kopitar (1780-1844). Najveći autoritet među njima je nemački profesor, dr Gustav Vajgand (1860 – 1930), lingvista i balkanolog, istraživač albanskog i bugarskog jezika, koji je naveo i obrazložio u rezultatima svog rada 12 argumenata kojima je dokazao da Albanci nemaju ništa zajedničkog sa Ilirima.

Otkrića akademika Vajganda pobudila su interesovanje mnogih svetskih naučnika, koji su se aktivno i strogo naučno bavili albanološkim problemima, među kojima se izdvaja nemački naučnik dr Herman Hirt. On je, suprotstavljajući se tvrdnjama Paula Krečmera o ilirskom poreklu Albanaca i njihovog jezika – doneo još šest novih argumenata da Albanci nemaju ništa zajedničkog sa Ilirima.

Vajgand je posebno izučavao pomorsko – ribarsku terminologiju Albanaca i ustvrdio da Albanci nemaju svoju autohtonu pomorsku i ribarsku terminologiju.  Kako se  zna, Iliri su bili narod koji se bavio pomorstvom i ribarenjem. Prema tome, oni su sigurno imali i svoju bogatu pomorsko-ribarsku terminologiju, kao i svi drugi primorski narodi.

Da su Albanci potomci Ilira i da su bar živeli od starine na obalama Jadranskog i Jonskog mora, gde aktuelno žive, i oni bi se bavili pomorstvom i ribarenjem, kao i svi drugi primorski narodi, pa bi imali i svoju pomorsko-ribarsku terminologiju, ili bar nasleđenu od svojih predaka na koje pretenduju - Ilira.

Vajgandove agumente prihvatili su brojni znanci albanskog porekla, a neki od njih, koji su sledili ideju o ilirskom poreklu Albanaca, poput Norberta Jokla, ubrzo su je napustili. I Noel Malkom koji je napisao knjigu „Kosovo – kratka istorija“, a koja je svuda prihvaćena kao štivo na strani Albanaca, za Vajganda i njegove argumente kaže da  je njegov “osnovni pogled korektan”.

Prvo pominjanje u 11. veku

Kolike su bile teškoće u uspostavljanju jedinstvene nacionalne ideje može se videti i po tome što Malkom u svojoj knjizi  izričito kaže da ne tvrdi da je Kosovo ikada postojalo u sadašnjim granicama. Za njega je Kosovo „otomanska teritorija, par ekselans“. Malkom, takođe, ne piše o Kosovu kao jedinstvenom entitetu, nego upotrebljava „istočno“ i „zapadno“ Kosovo. 

Albanci se prvi put pojavljuju u istorijskim zapisima 1043. godine. Te godine, pod komandom dračkog kneza Ðorđa Manijaka, jedna vojska sastavljena od Normana, Bugara, Grka i Albanaca (arvanitai), krenula je preko Ohrida za Solun i otuda u pravcu Carigrada. Hroničar tog vremena, Mihael Ataleites, u jednom svom spisu spominje to i, uz to – Albance.

Ana Komnen, koja je iz XI i XII veka, odredila je i granice tadašnje Albanije. Ona kaže da se u XI-XII veku Albanija prostirala u predelu između reke Crni Drim (na Istoku) i Jadranskog mora (na zapadu), i – na severu – do reke Drim, a na jugu do reke Škumbini. I Marino Barlecio (1460-1512) kaže da se Epiroti (Albanci) i Epir (Albanija) prostiru na sever do reke Drim, da preko Drima nema Albanaca, pošto tamo žive Iliri koji su tada identifikovani sa Slovenima. 

Pominju se u Draču 1078. i ponovo 1081. godine, kada su se pridružili vizantijskim snagama odupirući se invaziji normanskog avanturiste Roberta Giskara. Iskrivljena lista albanskih imena mesta, koju su Normani pokupili tokom ove ekspedicije, ubrzo je potom uključena u Pesmu o Rolandu: jedan rukopis te pesme uključuje referencu na „Albanie“, što implicira da je to bila mesto ili oblast severoistočno od Drača.

Tokom naredna dva veka spominjanje Albanaca postepeno se povećava, sve dok se 1281. godine u italijanskom dokumentu ne pominje „duka Ginius Tanuschus Albanensis“, koji je vladao u oblasti između Drača i Skadra. 'Ginius' mora biti albanski 'Gjin' (Jovan), a ovaj 'duka Gjin' se pretpostavlja da je osnivač čuvene porodice 'Dukađin'.

Početkom 14. veka takođe postoje znaci davno utvrđenog prisustva Albanaca u planinama Crne Gore, pa čak i na severu do dubrovačkog zaleđa.

Za albanski identitet od velikog značaja je i verska pripadnost. Albanci se izjašnjavaju kao muslimani i hrišćani sa obe struje – pravoslavnom i katoličkom. Ovakva struktura nastala je na osnovu posebnih istorijskih okolnosti u kojima su se nalazili Albanci, pod uticajima Otomanske imperije, Grčke, Italije i Austrougarske. Prihvatanje islama bilo je rezultat otomanskih osvajanja, a albansku autokefalnu pravoslavnu crkvu stvorili su Srbin iz Makedonije Ðorđe Nikolić - Miđeni i jedan Grk, Teofan Mavromatis, koji je daleko poznatiji pod pseudonimom Fan Noli.

Sutra nastavak - "Kulturni protektorat kao izlaz“