FELJTON Strani faktor i izgradnja albanske nacije (5): Albanija dobija primarni značaj za Monarhiju

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Pod “političkim narodom” se podrazumeva država koju ne čini etnički jedistven narod i koja ima pravo da postoji protiv njegove volje. Bilo je tu reči, prvenstveno, o konceptu za očuvanje jedinstva etnički raznolike Habsburške monarhije.

Kao upravnik Bosne i Hercegovine u ime Austrougarske Benjamin Kalaj je mislio da bi veštom politikom trebalo podići svest o pripadanju Habsburškoj državi, uz čuvanje izvesnih nasleđenih osnova iz pređašnjeg stanja. Drugim rečima, nastojao je da potisne postojeće nacionalno osećanje u okupiranim pokrajinama i izgradi svest o posebnoj bosanskoj naciji kao delu opšte habsburške celine. Oko 1895. priznao je da ta svest u pokrajinama još nije pobedila I da će se to postići “tek po isteku izvesnog vremena”.

Kako je skuvan "bosanski lonac"

U ovom smislu je od 1889. uveden poseban bosanski grb, zastava crveno – žute boje, izdvojen je novac za pokretanje časopisa koji će da propagira stvaranje nove bosanske nacije i celim sistemom mera, nastoji se da se kulturi i životu na prostoru Bosne i Hercegovine nametne poseban karakter. Čak i jedno jelo, koje se u narodu jednostavno zvalo “lonac” (papazjanija), počinje postepeno da se naziva “bosanskim”.

Lajoš Taloci je bio nezamenljivi Kalajev saradnik. Zapravo, bez njega, Kalaj ne bi ni mogao da sprovede ove svoje zamisli. Taloci je veliki značaj pridavao heraldici i simbolima, pa je za njega ogomnu važnost imalo stvaranje “simboličkih slika”, zastava i grbova, koje su bili nezaobilazni sadržaj njegovog rada ne kreiranju nove nacionalne svesti. Kako je navedeno, Taloci je tvrdio da je otkrio teoriju o poreklu imena Bosna, prema kojoj koren reči “Bosna” nije južnoslovenskog, nego staroarbanaškog, ilirskog porekla i znači “slana zemlja” ili posuda iz koje se isparavanjem slane vode dobija so. Na osnovu ovoga se stvarala i ogrovarajuće legenda o Tuzli, gde se nalazi najveća balkanska fabrika soli.    

Austrougarska monarhija je propala početkom 20. veka zbog brojnih ekonomskih i političkih razloga. Ali, na prelazu vekova, ona je odlučila da igra aktivnu, odnosno, kontrolnu ulogu u stvaranju, upravljanju i korišćenju albanskog pitanja i potencijala albanskog nacionalizma. Albanija je dobila primarni značaj za Monarhiju tokom 1890-ih, a uoči prelaska veka, Balhausplac je artikulisao potrebu za novom albanskom politikom.

S jedne strane, nova politika je bila neophodna da bi se italijanske težnje držale podalje, s druge strane, Balhausplac je smatrao da je raspad Osmanskog carstva samo pitanje vremena i da nije želeo da izgubi svoj uticaj na istočnoj obali Jadrana zbog rivala.

Videvši iza pokreta za nacionalno buđenje na Balkanu ruski prst, u Austrougarskoj se širilo uverenje da je ti pokreti direktno ugrožavaju i da ona zbog toga treba da ih stavi pod svoj nadzor.

Još od Prvog srpskog ustanka uočava se da je Otomanskoj imperiji blizu kraj. Nadvojvoda Karlo je 1808. rekao bečkom Državnom savetu da bi Srbija mogla da postane jezgro buduće slobodne južnoslovenske države, jer bi nezavisna Srbija vremenom postala privlačna za sve Južne Slovene u Monarhiji. Ferdo Šišić je naveo da je Karlo, da bi se ta opasnost otklonila, predlagao da se vlast Austrougarske  proširi na Bosnu i Hercegovinu i na Srbiju. Ti pogledi nadvojvode Karla o sprečavanju stvaranja jake slovenske države na Balkanu i istiskivanju ruskog uticaja sa tog prostora, utemeljili su "jednu političku misao" koja će u balkanskoj politici Monarhije da dominira do njene propasti. Te poglede je prihvatio i car Franjo I pa su njege težnje neprestano bile usmerene u pravcu « jadranskog trougla ». Vođen strahom od nacionalnih pokreta Južnih Slovena, a uz to, nemoćan da se suprotstavi ruskom uticaju na Balkanu, Meternih se odlučuje za politiku održavanja Turske. 

U novembru i decembru 1896. zajednički ministar inostranih poslova Agenor Goluhovski sazvao je trodnevnu konferenciju za zvaničnike i stručnjake Zajedničkog ministarstva inostranih poslova i Zajedničkog ministarstva finansija i zadužio ih da razrade novu politiku. Svi učesnici su se složili da je jedina mogućnost da Monarhija ostvari izraženije zastupanje svojih interesa kroz status kultnog protektorata. Da bi to postigla, Austrougarska je morala da se u velikoj meri osloni na pomoć lokalne katoličke crkve. Međutim, i pored redovnih subvencija koje je upućivao Beč, sveštenstvo severne Albanije je saosećalo sa Italijom, pošto su većinu misija vodili italijanski franjevci. Drugi red značajnog uticaja, jezuiti, takođe nije uspeo da ojača poverenje Albanaca u Monarhiju. Dakle, albanska politika koja je vođena do kraja veka nije uspostavila albanski crkveni sistem lojalan Monarhiji uprkos velikim ulaganjima (tačnije, episkopija je bila lojalna Beču, ali niže sveštenstvo nije).

Podrška albanskom nacionalizmu

Na konferenciji je izneta nova strategija za pridobijanje podrške albanskog sveštenstva, odlučeno je da se školovanje pripadnika svetovnog sveštenstva odvija u austrijskim bogoslovijama, a da će Beč pokušati da obezbedi podršku Vatikana u pitanja koja se tiču albanske crkve. Goluhovski je takođe odlučio da poveća iznos subvencija dodeljenih lokalnoj albanskoj crkvi (ovi iznosi su kasnije dodatno povećani 1902, 1909. i 1912. godine). Učesnici na konferenciji promenili su svoju raniju obrazovnu strategiju i od tada su nastavna mesta u školama koje je finansirala Monarhija mogla biti popunjena samo ljudima odobrenim od konzulata Austrougarske, a ovi nastavnici su morali da koriste udžbenike pisane na albanskom.

Reforme obrazovanja sprovedene su tokom prvih nekoliko godina 20. veka. Ova politika je otvoreno podržavala jačanje albanske nacionalne svesti, jer interesi Monarhije nisu bili u suprotnosti sa albanskim nacionalizmom. Naprotiv, Beč je želeo da položi temelje nezavisne, antiitalijanske i antisrpske Albanije nakon raspada Osmanskog carstva. Goluhovski je takođe podržavao albanski nacionalizam osnivanjem novih konzulata. Reformisana je i obuka konzula dodeljenih Albaniji kako bi se zvaničnicima omogućilo da igraju značajniju političku ulogu u regionu, a naređeno im je da prodobiju lojalnost lokalnih albanskih velikodostojnika. U tom cilju, Monarhija je godišnje povećavala iznos subvencija isplaćenih albanskim velikodostojnicima, od kojih su sada svoj deo dobijale i muslimanske velike kuće i begovi.

Nove mere su ojačale političke i kulturne pozicije Monarhije na albanskim teritorijama jadranskog primorja. U godinama posle konferencije (1896–1906) napisano je više memoranduma i izveštaja o teritorijama naseljenim Albancima. Ovi memorandumi su uglavnom bili procene koje su davale sliku društvenog razvoja Albanaca i sumirale mogućnosti Austrougarske u regionu. Štaviše, ovi tekstovi su sadržali akcione planove kroz koje je Monarhija nastojala da podstakne albansko nacionalno osećanje i težila da poveća austrougarsko prisustvo u Albaniji kako bi zadovoljila sopstvene imperijalne potrebe.

Napore u vezi sa akcionim planovima koordinirao je Julijus fon Zvidinek, zvaničnik zadužen za albanska pitanja. Ključne ličnosti koje su imale vodeću ulogu u sprovođenju ovih takozvanih“ albanskih akcionih planova“ bili su Teodor Ipen, iskusni austrougarski generalni konzul u Skadru, koji je imao najdublje poznavanje Albanije, i Lajoš Taloci, mađarski naučnik sa stručnim znanjem u teoriji i praksi izgradnje nacije, jer je kao poverenik zajedničkog ministra finansija Benjamina Kalaja bio ključna ličnost i glavni teoretičar procesa izgradnje nacije i države u Bosni i Hercegovini.

Sutra nastavak - Lajoš Taloci, ključna ličnost stvaranja albanskog identiteta