Evropa između naoružavanja i mira: Povelja UN i otvorena pitanja Kosova i Ukrajine

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Osnovni cilj međunarodnog poretka uspostavljenog nakon Drugog svetskog rata bio je očuvanje mira, sprečavanje novih ratova i rešavanje međunarodnih sporova diplomatskim sredstvima u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija. Upravo zbog toga današnje promene u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi otvaraju pitanje ravnoteže između vojnih kapaciteta, bezbednosnih potreba država i trajne obaveze očuvanja mira kroz međunarodno pravo i dijalog.

Evropska unija nastoji da u budućnosti uključi države Zapadnog Balkana, ali se proces proširenja odvija u trenutku kada sama Evropa prolazi kroz duboke političke, ekonomske i bezbednosne promene. Rat u Ukrajini, pogoršanje odnosa između Zapada i Rusije i rast bezbednosnih izazova doveli su do značajnog povećanja vojnih izdvajanja u pojedinim evropskim državama. Posebno se ističe Nemačka, koja značajno povećava ulaganja u Bundesver i preuzima aktivniju bezbednosnu ulogu unutar Natoa. Nemački vojni izdaci dostigli su približno 95 milijardi evra 2025. godine, dok procene ukazuju da bi do 2029. godine mogli porasti na oko 160 milijardi evra godišnje. Ovakvo jačanje nemačkih vojnih kapaciteta predstavlja jednu od najznačajnijih promena nemačke bezbednosne politike od završetka Drugog svetskog rata i otvara rasprave o odnosu između politike odvraćanja, očuvanja mira, diplomatskih rešenja i uloge vojne sile u savremenoj Evropi.

Takve promene imaju direktne posledice i na države kandidate za članstvo u Evropskoj uniji. Proces evropskih integracija više ne predstavlja samo usklađivanje ekonomskih i pravnih standarda, već podrazumeva i približavanje zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU. Za Srbiju to predstavlja posebno složen izazov zbog istorijskih, kulturnih i energetskih veza sa Rusijom, ali i zbog otvorenog pitanja Kosova.

Pitanje Kosova ostaje jedno od najosetljivijih pitanja u odnosima Srbije i Evropske unije. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija ostaje važeći međunarodno-pravni dokument koji uređuje okvir međunarodnog prisustva i političkog procesa na Kosovu. Sa stanovišta Srbije, činjenica da je većina država članica Evropske unije priznala nezavisnost Kosova predstavlja odstupanje od principa teritorijalnog integriteta i nedovoljnog uvažavanja Rezolucije 1244, dok države koje priznaju Kosovo smatraju da je reč o posebnom slučaju nastalom usled specifičnih istorijskih i političkih okolnosti. Činjenica da pet država članica Evropske unije ne priznaje Kosovo pokazuje postojanje različitih stavova unutar same Unije.

Istorijsko nasleđe Nato bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, koje Srbija smatra aktom agresije bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, i u kojem je učestvovala i Nemačka, i dalje značajno utiče na percepciju bezbednosne politike Zapada u Srbiji. Današnje jačanje nemačkih vojnih kapaciteta i njena sve značajnija uloga u oblikovanju evropske bezbednosne strategije otvaraju pitanja o tome kako uskladiti potrebu za odbranom i odvraćanjem sa principima međunarodnog prava, ulogom Ujedinjenih nacija i trajnim očuvanjem mira.

Rat u Ukrajini dodatno je otvorio složena pitanja teritorijalnog integriteta i primene međunarodnog prava. Ruska Federacija je nakon održanih referenduma u oblastima Donjeck, Lugansk, Herson i Zaporožje unela ove teritorije u svoj ustavni poredak i smatra ih delom svoje teritorije. Međutim, većina država članica Ujedinjenih nacija, uključujući države Evropske unije, ne priznaje ove teritorijalne promene i smatra ih suprotnim principima Povelje Ujedinjenih nacija i teritorijalnog integriteta Ukrajine. Ova suprotstavljena tumačenja pokazuju koliko su pitanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta i prava naroda na samoopredeljenje složena u savremenim međunarodnim odnosima.

U takvim okolnostima, budućnost evropskog kontinenta ne može se zasnivati isključivo na rastu vojnih kapaciteta, već pre svega na sposobnosti država da obnove politički dijalog, poštuju međunarodne sporazume i koriste mehanizme Ujedinjenih nacija za mirno rešavanje sukoba. Iskustvo međunarodnih odnosa pokazuje da se trajna bezbednost ostvaruje kombinacijom sposobnosti odvraćanja, diplomatije i međunarodno priznatih pravnih okvira.

Zbog toga proširenje Evropske unije na Zapadni Balkan nije samo administrativni proces ispunjavanja kriterijuma, već deo šireg preoblikovanja evropskog i međunarodnog poretka. U njemu se prepliću pitanja mira, uloge Ujedinjenih nacija, Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, odnosa Srbije i Rusije, rata u Ukrajini, nemačke bezbednosne transformacije i buduće uloge Natoa.

Budućnost Zapadnog Balkana i Evrope zavisiće od toga da li će međunarodni akteri uspeti da pronađu ravnotežu između bezbednosnih interesa, poštovanja međunarodnog prava i potrebe da se otvoreni sukobi rešavaju političkim dogovorima, a ne vojnom silom. Upravo očuvanje mira, poštovanje Povelje Ujedinjenih nacija i jačanje diplomatskih mehanizama ostaju osnovni principi na kojima bi trebalo graditi buduću evropsku bezbednosnu arhitekturu.

Istovremeno, sve izraženije evropsko oslanjanje na vojno jačanje, povećanje vojnih budžeta i razvoj novih odbrambenih kapaciteta otvara pitanje da li se Evropa udaljava od ideje novog međunarodnog poretka zasnovanog na ravnopravnom dijalogu, zajedničkoj bezbednosti i uvažavanju interesa različitih civilizacijskih i političkih centara moći. Ukoliko se bezbednosna politika bude pretežno zasnivala na logici vojnog odvraćanja i nove trke u naoružanju, postoji rizik od produbljivanja globalnih podela, jačanja konfrontacija i ugrožavanja svetskog mira. Zbog toga budući međunarodni poredak zahteva obnovu poverenja među državama, povratak diplomatiji i jačanje uloge Ujedinjenih nacija kao univerzalnog okvira za mirno rešavanje međunarodnih sporova.