Zašto nam ne uspeva normalizacija odnosa?

Istovremeno sa neuspešnim pokušajima predstavnika Zapada da omoguće normalizaciju odnosa Srba i Albanaca na Kosovu, a onda i onih na liniji Beograd-Priština, mnogo je pokazatelja koji govore da stvar ide u suprotnom smeru i da se na obe strane zahuktava proces stvaranja novog neprijateljstva, koji u bliskoj budućnosti vodi u rasplamsavanje mržnje, sukobe i nastavak prolivanja krvi.

Kako je to moguće?

Posle 24 godine od vojnog sukoba i dolaska međunarodnih misija na Kosovo, a 10 godina od postizanja Briselskog sporazuma, stanje na terenu, pre svega u sredinama gde većinski žive Srbi, katastrofalno je do te mere da je teško poverovati da je tako nešto moguće u 21. veku. Posebno u Evropi, koja se diči garancijom najrazličitijih sloboda, poštovanjem principa zakonitosti, ljudskih i građanskih prava, međunarodnim konvencijama, sporazumima i ostalim savremenim tekovinama.

Uzroci aktuelnog stanja na Kosovu su brojni i potiču iz same srži srpsko-albanskog konflikta, koji traje bar dva veka unazad i krivica može da se traži na obe strane, ali odgovornost za ono što se sada događa je pre svega na zapadnim posrednicima. Vašington, Berlin, Brisel i ostali rade nešto pogrešno, i to je iz dana u dan sve vidljivije.

Jer, uzimajući u obzir broj i prisutnost specijalnih predstavnika SAD, EU, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, uz već svakodnevno angažovane ambasadore u Prištini, začuđujuće je odsustvo stvarnih efekata na neke važne obaveze koje kosovska vlada ima, i kojih se uporno ne pridržava. 

A, to se dalje reflektuje na svakodnevni život, u kome vlast na Kosovu donosi i sprovodi odluke mimo demokratske prakse, često i protivno zakonskim odredbama, zloupotrebljavajući institucije, posebno policiju. Naravno, takvo stanje je plodno tlo za tenzije, incidente i mogućnost sukoba većih razmera, čemu smo svedoci iz dana u dan.

Koliko je puta u poslednjih nekoliko godina od ljudi sa Zapada, kroz različita saopštenja, zaključke i deklaracije, bez ikakvog efekta, izrečena tvrdnja da Zajednica srpskih opština treba da bude formirana? Kao da se radi o poslu za koji je neophodna najveća pamet i tehnologija inženjera Silicijumske doline. A, dovoljna je samo dobra volja i da neki ljudi potvrdno klimnu glavom, da stvar krene ka normalizaciji.

Ili, slučaj sa vraćanjem dela otetog zemljišta manastiru Dečani. Ambasadori Kvinte spominju periodično tu odluku Ustavnog suda, koju kosovska vlada blokira već osam godina. Ljudi iz Kvinte se tim povodom javljaju, uglavnom, u momentima kada kosovske vlasti sprovedu neku novu provokaciju, koju su im često upravo oni omogućili svojim ćutanjem ili čak otvorenim odobravanjem. I isto tako, već po pravilu, ta njihova opomena ne proizvodi nikakvu posledicu.

Miroslav Lajčak kaže da se plaši eskalacije na severu, a za stolom u Briselu ne uspeva od predstavnika Prištine da dobije ništa više osim novog ismevanja obavezi formiranja ZSO.

Dakle, nešto suštinski nije u redu. Šta?

Možda je problem u tome što albanska strana nema motiv da menja svoj pristup. Zašto bi zvanična Priština odustala od maksimalističkih zahteva kada im ovako sasvim dobro ide?

Kosovo je ušlo u proceduru za Savet Evrope, EU je odobrila bezvizni režim, govori se da će Nemačka da Kosovu izgura i kandidaturu za EU, ulazak u NATO se odavno sprema. Istovremeno, kosovska vlada diže specijalne policijske baze na severu, uzurpira zemljište Srba, sprovode se izbore sa tri odsto glasača, ljudi se hapse i drže u pritvoru bez dokaza, a drugi puštaju posle pucanja i pokušaja ubistava.

I zato “normalizacija odnosa” za Srbe i Albance ima dva potpuna različita značenja. Jedni traže poštovanje osnovnih prava, pre svih onog na slobodan život, drugi ekskluzivno pravo na još jednu državu u kojoj je za suprotnu stranu predviđeno samo da bude poslušna, pa i onda kad joj se lomi kičma. I tu leži ključni problem.

Da nije napetosti u kojoj svakodnevno žive ljudi u sredinama gde su Srbi većina na Kosovu, ta predstava u kojoj specijalni posrednici “ubeđuju Kurtija da popusti” bila bi možda i zabavna za gledanje. Ovako ne samo da nema mesta smehu, nego dramatika dostiže maksimum.

I mnogi logično postavljaju pitanja. Čemu služi natezanje i cenkanje oko ZSO? Imaju li oni uopšte nameru da svi zajedno izađemo iz lavirinta?

Ukoliko albanska većina na Kosovu u bliskoj budućnosti ne bude prihvatila Srbe za svoje ravnopravne komšije, i ako se to ne bude uspostavilo kao princip u svakodnevnom životu, a onda pretočilo i u neki održiv srpsko-albanski sporazum na Kosovu, onda nam se svima zajedno ovde ne piše dobro.

Natezanje samo na jednu stranu, pokušavanje da se druga ponizi i njeni interesi i prava potpuno zanemare, neće moći da donese ništa drugo osim bumeranga koji se vraća “u čelo”. Nove generacije rastu, nije dobro da sa njima raste i frustracija nepravdom. Održivo rešenje za obe strane zato jedino može da spreči neku novu nesreću u budućnosti.

Piše: Miloš Garić, urednik portala Kosovo onlajn