Koga su slali iz Galicije

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Galicija je jedan od evropskih toponima koji kao da su više došli iz bajke negoli iz istorije ili geografije. Najpre, postoje dve Galicije: jedna je u centralnoj Evropi, a druga u Španiji, na krajnjem severozapadu Pirinejskog poluostrva. Kad je reč o srpskoj i južnoslovenskoj istoriji, prva Galicija je važnija. Po površini, Galicija je nešto malo manja od Srbije; Srbija ima oko 90.000  kvadratnih kilometara, dok Galicija ima cirka 80.000. Galicija je danas podeljena između Poljske i Ukrajine: reč je o prostoru u podnožju Karpata, između gornjeg toka reke Visle i gornjeg toka reke Prut. Ključni gradovi su Krakov i Lavov.

U našoj književnosti i istoriji, kao i u kulturnom pamćenju, Galicija je naročito vezana za Prvi svetski rat. Tamo su se vodile žestoke borbe između austrougarske i ruske vojske. Brojni Srbi su se borili na austrougarskoj strani, a nezanemariv deo njih se kasnije pridružio Rusima. Crnjanski je neke od svojih najlepših pesama napisao u Galiciji, a tamo je i mesto radnje nekih priča Miroslava Krleže. Oni su obojica imali lično galicijsko iskustvo. S druge strane, Ivan Slamnig je bio mlađi, ali je na tragu onoga što je pisano o Galiciji napisao nezaboravnu duhovitu pesmu „Koga su slali u Galiciju“.

U Galiciju su slali regrute iz raznih krajeva kojima je Austro-Ugarska onomad vladala, a iz Galicije su decenijama ranije slali koloniste u Bosnu i Hercegovinu, primera radi. Stanovništvo Galicije je od davnina slovensko, ali je taj prostor takođe bio karakterističan po unijaćenju. Neki istoričari tvrde da je upravo taj unijatski „kulturni kod“ bio razlog za relativno veliki broj doseljenka iz Galicije u Bosni i Hercegovini, naročito na području Bosanske Krajine.

Raspadom Austro-Ugarske, deo tih ljudi se vraćao u stare zavičaje, ali deo se i zadržao. Kao simbol lokalne zajednice trajno određene dolaskom kolonista na nivou cele nekadašnje Jugoslavije pokazala se bosanska varošica Prnjavor između Doboja i Banjaluke. Još za vreme postojanja SFRJ, u medijima je Prnjavor često potenciran kao grad s najvećim brojem različitih etničkih zajednica.

U vreme završetka Prvog svetskog rata, odnosno u vreme uspostavljanja Kraljevstva Srba Hrvata i Slovenaca, u Prnjavoru je živela i porodica Pokuševski dospela iz Galicije. Tri godine kasnije, 1921, dakle, oni se sele u Vrelo, selo kod Lipljana. Tamo, na Kosovu i Metohiji, će da žive u narednih nepunih osam decenija.

Početkom NATO bombardovanja i eskalacije sukoba na Kosovu, porodica Pokuševski iz Prištine najpre odlazi u izbeglištvo u Podgoricu. Tamo im se te iste 1999. godine rađa sin kojem će dati ime Onjegin. Vrlo brzo sledi nova selidba: iz Podgorice u Beograd. 26. decembra 2001, sada u Beogradu, rađa im se još jedan sin kojem daju ime Aleksej.

Izbeglička sudbine nosi Pokuševske dalje na sever. Aleksej detinjstvo provodi u Novom Sadu i tamo počinje da trenira košarku. Najpre igra za KK „Kadet“, zatim za KK „Stars“, da bi zatim dospeo i do „Vojvodine“. Kako stvari u dečijem i omladinskom sportu uglavnom stoje, u jednom trenutku se obavlja trijaža između budućih potencijalnih reprezentativaca i onih koji će uskoro, uz pivo, nostalgično da prizivaju „slatki adrenalin sportske mladosti“. Za Alekseja Pokuševskog je relativno rano bilo jasno da će spada u prve, naročito nakon što je s nenavršenih četrnaest godina potpisao za grčki Olimpijakos. Posle nekoliko godina u Grčkoj, kandidat je na NBA draftu gde ga kao 17. pik biraju Minesota timbervulvsi. Oni ga, međutim, trejduju u Oklahoma siti. U narednim godinama igra u NBA i NBA razvojnoj ligi: od Oklahome preko Šarlot hornetsa do Grinsboro svorma dok, evo, upravo ove sezone nije obukao dres Partizana.

Gledam Pokuševskog ovih nedelja i meseci dok igra u Evroligi, kao i regionalnoj Jadranskoj. Po pravilu se setim njegovog galicijskog i kosovskog porekla. Te dve rubne evropske pokrajine, pokrajine kojima se status menjao s propašću carstava, turskog i austrijskog, simboli su jedne deonice evropske istorije, one koja se tiče ratova i sukoba. Postoje, međutim, i druge deonice te istorije, one gde, recimo, velika sportska takmičenja simbolički preuzimaju ulogu ratova. I lepo je gledati mladića poreklom iz Galicije i sa Kosova kako doprinosi pobedama Partizama i Srbije.