Omirisati istoriju

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Vreme je Sajma knjiga i ljudi stigli odasvuda bazaju Beogradom. Znanac pristigao iz Pariza doneo je gomilu francuskih novina i časopisa. U nekoliko njih su reklame i najave „vašara u Rambujeu“ odnosno svojevrsne turističke manifestacije koja se tamo održava od 19. oktobra do 3. novembra i fokusira se na posljednju noć desetog meseca poznatu kao „Noć veštica“ odnosno na prvi novembarski datum, znan kao „Dan mrtvih“.

Mislim se, veći se „vašar u Rambujeu“ desio pre tačno četvrt veka, 1999. dakle. S proleće se naša javnost nekako i prisetila početka bombardovanja SR Jugoslavije, ali ne baš previše i takozvanih „pregovora u Rambujeu“ sa ponudom Zapada srpskoj strani koja je ponajviše podsećala na notorni ultimatum Austro-Ugarske iz ranog leta 1914. 

Prisećam se da su onomad nemački mediji prozivali Petera Handkea zašto je u vreme pregovora išao u Rambuje, pa po knjigama tražim kako li je odgovorio. Pronalazim intervju sa Vilijem Vinklerom iz „Zidojče cajtunga“; novinar je vrlo direktan i pita: Zašto se išli u Rambuje? Handke ne okoliša: „Zašto ne? Rambuje mi je blizu, treba samo da se ukrcam u voz. A hteo sam da vidim ono što se nije moglo videti na televiziji: diplomate, novinare, pripadnike tajne službe. Hteo sam da ih omirišem, baš isto kao što sam poslednjih godina redovno odlazio u Jugoslaviju. Osećao sam obavezu“. Na potpitanje prema kome je osećao obavezu, Handke pojašnjava: „Prema tome problemu, prema bolu, prema rešavanju problema“.

Čitam to i pomišljam, mada je intervju, kažem, dve i po decenije star, to je ono što se promenilo od vremena Drugog svetskog rata do danas – pisci danas skoro da moraju da se izvinjavaju što su pisci. Kundera negde kaže da je romansijer „istraživač postojanja“. U izvesnom smislu, to vredi za sve pisce. A kako bi se drukčije moglo istraživati postojanje do sagledavanja svih ljudskih mogućnosti? Književnost i istorija su dužni Kurciju Malaparteu zbog manjka gadljivosti da sedi s ljudima poput Ante Pavelića i Hansa Franka, koji su bez sumnje među moralno najodbojnijim ljudskim bićima koje istorija uopšte pamti. Taj i takav Malaparte danas bi verovatno bio kanselovan.

Nije ni Handke bio daleko od kanselovanja, ali sačuvala ga je najpre ogromna ranije stečena reputacija, a naposletku i retko hrabra odluka Nobeloveg komiteta. U tom kontekstu, vraćam se već citiranom intervjuu sa Vilijem Vinklerom. Novinar koji nije nesklon Handkeu u jednom momentu čak ne poteže Handkeovu književnu vokaciju, nego činjenicu da je studirao prava, pa ga iz te perspektive pita o legitimnosti NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Handke odgovara: „Moral je za mene u ovom ratu postao druga reč za samovolju. Ja, pak, tvrdim: Zakon treba da ostane zakon, pravo mora ostati pravo. Pravo je suprotnost samovolji. Zakonom se reguliše minimum odnosa među ljudima, kako se jednom čoveku ne bi desila nepravda“.

Posle četvrt veka koliko ove reči deluje otrežnjujuće, a izrečene su praktično iz oka oluje. Sve što se desilo kasnije, od intervencija na Bliskom istoku i na severu Afrike nadalje potvrđuje Handkeovu tezu da su moral iskoristili kao izgovor za samovolju. Pisac se zatim vraća na konkretan slučaj pa kaže da je problem sa Rambujeom to što Srbima niko nije ponudio nikakav sporazum, čak ni nepovoljan, nego brutalan diktat. Navodi takođe da mu je tamošnji austrijski posrednik Volfgang Petrič lično rekao: „Biće neverovatno teško za Srbe“. Handke pojašnjava: „Pomislio sam, ali Srbi su već prihvatili predlog o većoj i široj autonomiji Kosova, autonomiji koja bi, prema tom predlogu, bila jednaka državnosti Kosova. Tek je naknadno na videlo izišao dodatak tog sporazuma. Bila je to užasna podvala. Osetio sam se nasamareno, jer sam mislio da se radilo o miru, a ne o diktatu“.

Kad su krenule kontroverze oko Handkeovih stavova u vezi ratova za jugoslovensko nasleđe, deo onih koji su ga branili koristili su argument njegove tobožnje političke nepismenosti. On je, kao, po njima bio ona vrsta romantičarske inkarnacije pesnika u vidu gorućeg grma iz koga govori božansko nadahnuće. Odricali su mu, hoću da kažem, sposobnost analitičkog razmišljanja. Vraćajući se, posle pune dve i po decenije, na više puta citirani intervju za „Zidojče cajtung“ vidimo da je i to, Handkeovim rečnikom, „užasna podvala“. Handke je jednostavno pisac koji je želeo da omiriše istoriju, a na tragu tog mirisa, uspeo je da rekonstruiše njene pravce i tokove. Ako je Nobelova nagrada dokinula pokušaje da se poništi književna vrednost njegovog dela, nije uopšte nemoguće da vreme kao „majstorsko rešeto“ revidira i njegovu političku reputaciju.