Zanat gubljenja

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Nedavno je Hrvatsko društvo pisaca osnovalo nagradu „Joža Horvat“ za najbolju putopisnu knjigu objavljenu u dvogodišnjem periodu, a za pisce hrvatske, srpske, bošnjačke i crnogorske književnosti.

Splitski pesnik, popularan i u Srbiji, hvali tu ideju i primećuje: „Putopisna se književnost, naime, u najrazličitijim svojim valerima i registrima, s obiju strana ionako porozne granice s reportažnom žurnalistikom i publicistikom, objavljuje relativno velikim brojem i više nego solidno čitanih, prodavanih i posuđivanih naslova, no često egzistira na samom rubu spomenutoga književnog igrališta. U pitanju je kompleksna kombinacija zanemarivanja i samoisključenja, garnirana manjkom ambicioznije kritičke valorizacije, ali i nedostatkom adekvatne institucionalne podrške“.

Razmišljam na tom tragu o najboljim putopisnim knjigama koje sam čitao u poslednjih godinu-dve i nemam dileme da su na mene najveći utisak ostavili „Putopisni dnevnici“ Miće Popovića. Da se razumemo, mada je knjiga objavljena posthumno, prvo izdanje je staro skoro dvadeset godina (štampano 2006.). Meni je, međutim, tada promakla i otkrio sam je tek sa novim izdanjem iz 2023.

Mića Popović je primarno slikar i kao kod Zuka Džumhura, primera radi, njegove rečenice imaju „podršku“ crteža i ilustracija. I destinacije na kojima Popović piše su neobično zanimljive: Kina, Tajland, Indija,Iran, Meksiko, Španija, SAD.

U Americi je Popović tokom 1980. i 1981. godine. U martu 1981. na Kosovu počinju albanske demonstracije. Zanimljivo je kako o njima s druge strane okeana piše budući slikar „Raspeća Đorđa Martinovića“.

Primera radi, 7. aprila 1981. Popović piše ovako: „Jugoslovenski čir samo što ne prsne. Šta će gnoja iz njega da izađe! Treba čuvati oči! Govor Staneta Dolanca u Njujork tajmsu. Američka štampa se čuva da ne naduva slučaj Kosovo. (...) Srbija više nema šta da izgubi. Odnosno: gubeći može samo da dobije. Ali gubiti namerno nije lako, nije lako! Da li neko naš tamo zna taj zanat?“.

Sutradan na nekoj večeri Popović sreće neimenovanog jugoslovenskog diplomatu koji insistira „kako treba spasavati Kosovo za Jugoslaviju“. Popović komentariše: „Kad čovek postavi najobičnije pitanje 'Zašto?', gledaju ga kao da je poludeo“. A posle još dva dana, u ponešto drukčijem kontekstu, Popović piše ubeđeno i skoro čisto informativno: „Jugoslavija ne može da izađe na kraj sa albanskom iredentom“. 

11. aprila piše da nije izlazio jer ga se ne tiču ni Njujork ni Amerika. Supruga Vera mu iz štampe čita dva pisma. Jedno potpisuje Dobrica Ćosić, a drugo filozof Ljuba Tadić. Oba pisma bila su takozvana otvorena pisma. Prvi se obraćao, rečima Popovićevim, „nekom Brozovom generalu“, dok se potonji obratio Stanetu Dolancu. Sve se to, naravno, dešava u kontekstu demonstracija na Kosovu.

Izuzetno je zanimljivo primetiti kako, sudeći prema Popovićevim zapisima, kod njega nema neke fetišizacije kulturno-istorijske važnosti Kosova. On koji će četiri-pet godina kasnije naslikati „Raspeće Đorđa Martinovića“, u Americi priželjkuje nekoga ko zna da gubi.

Od 1981. godine, od citiranih i parafraziranih Popovićevih redova, prošlo je više od tri decenije tokom kojih je Srbija na Kosovu uglavnom gubila. Uostalom, i godinama i decenijama pre toga, demografske činjenice su bile jasne. Bila je jasna i istorija, ali istorija je tek istorija, a ona u normalnim uslovima nije dnevnopolitička snaga. Postoji, međutim, još nešto što Srbiju veže za Kosovo, čak i ako zanemarimo Ustav i istoriju. Srpski narod tamo još uvek živi; usprkos svemu što se dešavalo i što se dešava.

U većini simplifikovanih i vulgarizovanih tumačenja vezanosti srpske javnosti za Kosovo pominju se istorija i svetinje. Prečesto se tu, međutim, zanemaruje savremenost. Kao što je stradanje Đorđa Martinovića pomerilo Miću Popovića s pozicije na kojoj je bio 1981, tako i danas neki koji bi se možda realpolitički i pomirili sa faktičkom situacijom bivaju besni i pobunjeni gledajući kako neki Srbi na Kosovu na pravdi Boga stradaju.

Ipak, ako su Popovićevi redovi po nečem proročanski, to su po prizivanju nekoga ko zna da gubi. U kontekstu Kosova ovde se već decenijama samo takvi traže. Jedan splitski kantautor, jako popularan i u Srbiji, u svojoj pesmi kaže:

Koliko sam blesav

Toliko sam spreman gubiti

Nauči se od mene

To što nikad ne smiješ postati.

Nisu pop pesme nužno vrelo mudrosti, ali nije loše ponekad i odmaći se od ideje da je najvažnije znati kako se gubi. Od malih pobeda mogu nastati veće samo ako se zna – kako se pobeđuje.