Koliko i na koji način su Kosovo i Republika Srpska povezane geopolitičke teme?

"Postoji jedna stvar koju ni najveštiji političari i analitičari SAD, Nemačke i Velike Britanije ne mogu da objasne, a tiče se prava koje vlasti ovih zemalja daju Albancima na Kosovu - na samoopredeljenje i jednostrano otcepljenje od Srbije kao matične države, dok isto to pravo uskraćuju Srbima u Republici Srpskoj, koja je po Dejtonskom sporazumu zaseban entitet u okviru Bosne i Hercegovine. O čemu se tu radi?"

Priredio: Miloš Garić

Republiku Srpsku i Kosovo, osim činjenice da oba prostora Srbi nastanjuju vekovima, spaja i činjenica da su ne tako davno, kroz najveći deo 20. veka, i jedna i druga teritorija bile zajedno u okviru Kraljevine Jugoslavije, a zatim i u komunističkoj SFRJ sve do 1992. i raspada te zemlje.

U međuetničkim ratovima koji su besneli 90-ih, Srbima u Hrvatskoj i BiH nije omogućeno pravo na samoopredeljenje, iako su u Jugoslaviji imali status konstitutivnog naroda, ali u slučaju Albanaca na Kosovu i Metohiji, iako su oni bili samo jedna od brojnih narodnosti Republike Srbije u SFRJ, od strane Zapada uspostavljen je sasvim drugačiji pristup.

Nepovredivost granica u slučaju BiH, kako to i nalažu principi UN, svetinja je u Berlinu, Londonu i Vašingtonu, isto kao i za Ukrajinu uostalom, ali kada je reč o Srbiji, od nje se nasilno otima teritorija pokrajine Kosovo i Metohija, i pruža mogućnost da Albanci tu podižu svoju drugu državu na Balkanu. I ne samo to, već se od vlasti u Srbiji ultimativno zahteva da ovakve duple standarde prihvati.

Vrlo je interesantno kada vođa albanskog Samoopredeljenja Aljbin Kurti, danas kao predsednik vlade u Prištini, oštro odbija bilo kakvu pomisao na samoopredeljenje Srba. I na Kosovu, i u BiH. Kurtija posebno uznemirava pomisao na srpsku samoupravu u opštinama gde su oni, uprkos dvodecenijskom aparthejdu u režiji privremenih kosovskih vlasti i dalje apsolutna većina, a pri samom pomenu Zajednice srpskih opština (ZSO), koja je predviđena Briselskim sporazumom iz 2013. godine, dobija napade panike.

“Nećemo dopustiti pravo na teritorijalizaciju i stvaranje bilo čega što bi izgledalo kao Republika Srpska na Kosovu. Nećemo dopustiti satelitsku paradržavu koja bi potkopavala državnost Kosova”, mnogo puta je u prethodnih nekoliko godina zapretio Kurti u vezi sa ZSO.

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, s druge strane, ukazuje da Kurti uz podršku Zapada mašta o nekoj novoj "Oluji", ovoga puta na severu Kosova, da Srbi postanu marginalna manjina o kojoj niko ne brine, kao što, po njegovoj oceni, postoje planovi i u BiH, prema Republici Srpskoj, i naglašava da im on to ne preporučuje da pokušaju. Dodik često izaziva nervozu na Zapadu pitanjem - kako je moguće da se Kosovo odvoji od Srbije, a Republika Srpska nema pravo ni da priča o tome?

RS se brani na Kosovu, i obratno

Naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Aleksandar Mitić za Kosovo onlajn kaže, da je u geostrateškom smislu ovo pitanje vezano za nastojanje Zapada za rastakanjem srpskog faktora na Balkanu, a posredno i ruskog, sa ciljem formalnog uvlačenja celokupnog prostora u NATO.

"To je fundamentalni cilj geopolitičkog Zapada, i zarad njegovog ostvarenja urušeno je međunarodno pravo, sistem UN, nametnuti su i na Kosovu i Metohiji i u Republici Srpskoj opasni presedani, dupli standardi, neokolonizacija, vojna agresija i opšti hibridni rat, koji traju decenijama. To je, logično, dovelo do suprotstavljanja ne samo Ruske Federacije, već i Narodne Republike Kine, naročito od kada se Peking suprotstavio ilegalnom imenovanju Kristijana Šmita za „visokog predstavnika“, objašnjava Mitić.

Ukazuje da politički Zapad nema ni logično, ni pravno, ni moralno objašnjenje zašto upotrebljava flagrantne duple standarde i krši međunarodno pravo kada gura odvajanje „nezavisnog Kosova“ od Srbije, a istovremeno promoviše urušavanje Republike Srpske i centralizaciju Bosne i Hercegovine.

"Upravo zato je važno što danas manje čujemo potpuno naivnu tezu – koja je dugo provejavala i u nekim političkim krugovima u Beogradu i Banjaluci – da će, ukoliko se Srbija odrekne Kosova i Metohije, od Zapada dobiti „zeleno svetlo“ za nezavisnu Republiku Srpsku. Neće. Zbog toga se Republika Srpska brani na Kosovu i Metohiji, i obratno. Svako srpsko popuštanje pred hibridnim pretnjama Zapad surovo kažnjava. Takav je slučaj i sa najnovijim pritiscima vezanim za nametanje „francusko-nemačkog plana“ o odricanju Srbije od Kosova i Metohije, kao i onim za nametanje odluka ilegalnog „visokog predstavnika“ Šmita o oduzimanje imovine i drugih nadležnosti Republike Srpske“, poručuje Mitić.

Po njegovim rečima, ukoliko matrica pritisaka na Beograd „upali“ po pitanju Kosova i Metohije, Republika Srpska i centralizacija BiH postali bi naredni ciljevi.

"Srpski narod ne sme da dozvoli legitimizaciju NATO agresije i legalizaciju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova kao jedinstvenog slučaja, jer na taj način gubi mogućnost da ukazuje na duple standarde koje Zapad primenjuje po pitanju teritorijalnog integriteta Srbije i Bosne i Hercegovine. Zbog toga, Beograd i Banjaluka moraju da jačaju institucionalno povezivanje i da popunjavaju „pukotine“ u odnosima, poput pitanja nepriznavanja takozvanog „visokog predstavnika u BiH“. Istovremeno, Republika Srpska mora da istrajno gradi kapacitete za samostalnu spoljnopolitičku delatnost, u skladu sa sopstvenim interesima, a po mogućstvu što skladnije sa interesima Republike Srbije i srpskog naroda u celini“, zaključuje Mitić.

Različiti principi Zapada

Profesor sociologije na Beogradskom univerzitetu Vladimir Vuletić, ocenjuje da je u slučaju Kosova I Republike Srpske reč, pre svega, o dva najvažnija zamrznuta konflikta na prostoru Balkana koja su preostala nakon završetka ratova za jugoslovensko nasleđe.

“U oba slučaja reč je o teritorijama koje funkcionišu, ili bi trebalo da funkcinišu u skladu sa okvirima koji su definisani specijalnim dokumentima. U jednom slučaju to je Rezolucija 1244 SB UN, a u drugom Dejtonski sporazum. U oba slučaja centralno je srpsko nacionalno pitanje i sa njima povezano albansko, odnosno bošnjačko nacionalno pitanje. Mada to nije od presudne važnosti, reč je o liniji dodira između pretežno pravoslavnog i pretežno muslimanskog stanovništva na Balkanu, što ostavlja prostor za upliv i drugih regionalnih sila.  U oba slučaja postoji snažno insistiranje, pre svega, zapadnih centara moći ka rešenjima koja ne zadovoljavaju srpski nacionalni interes. U slučaju Kosova insistira se na njegovoj nezavisnosti i priznanju te nezavisnosti od strane Srbije, a u drugom slučaju insistira se na odustajanju Srbije od podrške RS, od koje se traži da, suprotno Dejtonskom sporazumu prihvati unitarni koncept organizacije BiH. U tom smislu, u oba slučaja je prisutno insistiranje na modifikaciji dogovora i dokumenata koji su omogućili završetak ratova na tim teritorijama što potencijalno vodi ponovnom otvaranju tih sukoba ako ne dođe do dogovora”, objašnjava Vuletić za Kosovo onlajn.

On napominje da je ogromana razlika u činjenici da se vezano za ova dva slučaja Zapad u svojim političkim zalaganjima poziva na suprotstavljene principe.

“U slučaju Kosova poziva se na etnički princip koji većinskom narodu na delu teritorije Republike Srbije daje pravo samostalnosti i otcepljenja, dok u drugom slučaju takvo pravo se ne daje većinskom srpkom stanovništu u Republici Srpskoj, već se insistira na teritorijalnom integritetu BiH. Takva politika dvostrukih aršina stvara nezadovoljstvo kod srpskog naroda u celini i povećava distancu u odnosu na zapadne centre moći, bilo da je reč o SAD ili glavnim evropskim zemljama i samu EU. SAD i NATO u toj neprincipijelnosti ne vide problem, jer za njihovo poimanje stabilnosti regiona od presudne važnosti je uspostavljanje ravnoteže moći između malih država u regionu zapadnog Balkana. Zato smatraju da je od presudnog značaja ne dozvoliti jačanje Srbije, već upravo suprotno - njeno svođenje na malu državu koja nema snagu za ujedinjene Srba u regionu i stvaranje balkanske hegemeonije koja bi zaštitu tražila u Rusiji koju Zapad doživljava kao neprijatelja”, zaključuje Vuletić.

Sinhronizovani obračun sa Srbima

Politički filozof Dragoljub Kojčić, koji je odličan poznavalac međunarodnih i regionalnih prilika, podseća da se složenost i zapaljivost međunarodnih okolnosti sasvim konsekventno i očekivano odražava i na naš regiona, a posebno na pitanje Kosova I Republike Srpske.

“Potisnuti ili prikriveni tradicionalni međunacionalni sukobi pred našim očima  ispadaju kao „kosturi iz ormana“. Bilo je predvidivo da će, osim ovdašnjih regionalnih igrača, prvi globalni poremećaj međunarodnih odnosa da aktivira i drugi koncentrični krug interesenata za balkansko područje. Jednostavno, istorijski i geopolitički demoni procenili su da će i naše područje biti, kao i uvek, značajna tačka na kojoj će se odlučivati konačni ishod političkog ili vojnog sudara velikih sila. Kao posebna specifičnost već se pojavljuje zveckanje oružjem neutaživih ambicija albanskih i bošnjačkih lidera da ostvare svoje fantazmagorične planove, da se srpski narod izbriše kao faktor stožerne vertikale Balkana i da, zapravo, iskoriste politički Zapad da za njihov račun doprinese ostvarenju tog cilja. Preciznije, da se Zapadu ponudi zajednički imenitelj ovdašnjih malih vođa sa istorijskim konstantama interesa Berlina, Londona i Njujorka. Ova tri respektabilna nosioca svetske ekonomske, političke i vojne moće trebalo bi, po tom planu, za račun Aljbina Kurtija, Bakira Izetbegovića i još poneke regionalne političke hijene, da vode svojevrsni proksi rat protiv Srba”, ukazuje Kojčić.

Pokrovitelji i saučesnici ovih ideja, dodaje, očigledno su zaključili da je ovo podesan trenutak da se nastavi sa “disolucijom srpskog naroda koja je počela raspadom Jugoslavije, koju je on stvorio”.

“Za neke segmente izvršne vlasti u Evropskoj uniji i Sjedinjenim Američkim Državama ova godina je presudna zato što su pred njihovim građanima izbori koji mogu da donesu velika iznenađenja i obrte. Nedavni izbori u Slovačkoj i Italiji, ali i ankete javnog mnenja pokazuju da glasačko telo nije više ni stabilno ni predvidivo. Ako političke elite koje sada određuju političke odnose u svojim zemljama, ali i u svetu, budu poražene – onda je sada poslednja prilika da realizuju svoje višegodišnje planove za destrukciju srpskog suvereniteta. A, reklo bi se i da imaju obaveze prema svojim finansijerima i klijentima iz nekih muslimanskih zemalja, pa i gospodarima prljavog novca koji ga tokom godina nisu žalili za podmazivanja vidljivih nosilaca političke moći Zapada, i mnogo šire, takozvane duboke države. Ne bi bilo dobro da se ostane dužnik sa nesvršenim poslovima za takve naručioce”, napominje Kojčić.

Po njegovim rečima, strategijski algoritam “ove šarene, ringišpil koalicije, jeste da se sa Srbima mora obračunati u celini”.

“Otuda sinhronizovani napadi na Republiku Srpsku, srpsko Kosovo i Metohiju, kao i na opstruiranje demokratskih prava srpskog naroda u Crnoj Gori. Svakako bi trebalo dodati i nasilje nad Srbima u Hrvatskoj, kao i zatvaranje očiju „humanističkog“ Zapada na njihovo demografsko isčeznuće i etničko čišćenje sa različitim fazama i intenzitetom. U samoj Srbiji se, pak, podržava opozicija iz čijih redova čujemo da smo genocidni narod, što je uvertira za političku desubjektivizaciju i desuverenizaciju Srbije, sa brzom perspektivom novih secesija”, dodaje Kojčić.  

Takođe, nastavlja, da bi napad bio sinhronizovan, on mora da bude orkestriran.

“To znači da postoji jedinstveni štab političke volje da se sa Srbima završi jednom zauvek. Problem je za kreatore ovih planova što se srpski narod, posle dugog vremena provedenog u mraku samozaborava, osvestio i ponovo sabrao kao celina, uvažavajući međunarodnu političku realnost, potpisane dokumente, kao što je to Dejtonski sporazum, i vešto vodeći politiku koja štiti nacionalne interese, razvija ekonomiju, jača bezbednost, pruža ruku prijateljstva i ostvaruje nove partnerske odnose, kao na primer sa Mađarskom, arapskim zemljama ili objektivnim i nepristrasnim političkim činiocima u SAD i EU.  Zveckanje oružjem i isporuka džavelina Srbe ne plaši, ali je jasan signal da se mora nastaviti sa razvijanjem nosećih stubova suverenosti i jačanja svesti da srpski narod, ma gde živeo, deli jedinstvenu sudbinu. Možda baš zbog toga neko misli da prekine našu hiljdugodišnju istoriju raketama. U stvari, samo se pokazuje da je moć Srbije i srpskog naroda u celini, nekome kost u grlu i neosvojiva tvrđava. Na tu kost će morati da se naviknu”, zaključio je Kojčić.