Kome je više stalo do ujedinjenja, Albancima na Kosovu ili u Albaniji?

"Uprkos formalnom protivljenju pojedinih albanskih intelektualaca na Kosovu, jasno je da plan Martija Ahtisarija za jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova 2008. godine, podržan od strane ključnih zapadnih država, koji je predvideo zaseban multietnički koncept, gubi bitku pred jakim težnjama albanskih političkih struktura u Prištini i Tirani za afirmaciju velikoalbanskog projekta. Razlike u pristupu među Albancima, ipak, postoje".

Priredio: Miloš Garić

Ministar infrastrukture u kosovskoj vladi Ljiburn Aljiu pre nekoliko dana potpuno otvoreno je izneo mišljenje, koje s njim deli ogroman broj Albanaca na Kosovu, ali i u Albaniji, da je kosovska "nezavisnost” samo privremeni projekat, sa jasnom aluzijom da je naredni korak ujedinjenje i stvaranje “velike” albanske države.

Aljiu je glasno izgovorio ono što oduvek misli i na čemu vredno radi njegov partijski šef Aljbin Kurti, a sve reakcije na negiranje “kosovarskog identiteta” koje su u delu albanske javnosti potom usledile slab su pokušaj da se prikrije nešto što je stara ideja, a potpuno jasna namera svih vlasti u Prištini od 1999. godine - otvaranje puta ka pripajanju Albaniji.

“Koji su to elementi koji danas pokušavaju da stvore kosovsku naciju? Ustav Kosova je ustav multietničke zemlje. Šta je Kosovar? Da li je to kosovski Albanac ili nešto drugo? Ako bismo stvorili naciju koja bi težila mešanju etničkih grupa, ne znam koliko bi to bilo uspešno, a izgleda da nije. Mislim da je nezavisna država Kosovo samo privremeni projekat”, postavio je neka jasna pitanja Aljiu i dao odgovor koji direktno potvrđuje odavno trasiranu težnju, da se preko navodne borbe za nezavisnost Kosova i nasilnog otcepljenja od Srbije zapravo želi stvaranje “velike Albanije”.

Svakim danom na Kosovu, pod aktuelnom vlašću Aljbina Kurtija naročito, jasno je da plan Martija Ahtisarija, podržan od strane ključnih zapadnih država, za jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova 2008. godine, koji je predvideo stvaranje zasebnog multietničkog koncepta, gubi bitku pred jakim težnjama albanskih političkih struktura u Prištini i Tirani za afirmaciju velikoalbanskog projekta.

Istraživanja agencije Galup pre nekoliko godina su otkrila da je skoro 80 odsto kosovskih Albanaca odmah za ujedinjenje sa Albanijom, dok je visoka podrška tom planu zabeležena i u Albaniji sa 68 procenata.

Koliko je blizu pokušaj “ujedinjenja” i ko ga više želi, zvanična Priština ili Tirana?

Premijer Albanije Edi Rama izjavio je pre izvesnog vremena kako “veruje da će se Albanija ujediniti sa Kosovom” i da bi on glasao za to na referendumu, ali je naveo da ne zna kada će se to tačno dogoditi.

Na ovo se nedavno nadovazao i istraživač Univerziteta Kembridž Timoti Les, govoreći o mogućim scenarijama za rešavanje kosovskog pitanja, koji je napomenuo da ideja o “nacionalnom ujedinjenju Albanaca” ne predstavlja novost, već se “o njoj naširoko raspravlja na Balkanu i ima snažnu podršku među ljudima u Albaniji i na Kosovu, koji vide sebe kao deo jedinstvene albanske nacije”. Kao ilustraciju za to, Les je naveo istraživanje iz 2019. godine, u kojem su Albanci sa Kosova i iz Albanije značajnom većinom rekli da su za nacionalno ujedinjenje.

Uzimajući u obzir istorijsku činjenicu da su početkom 20. veka na stvaranju identiteta albanske nacije i formiranju države Albanije najviše radili Beč i Berlin postavlja se pitanje da li se u današnjim uticajnim krugovima na Zapadu sa odobrenjem gleda na nastavak “širenja” albanskog uticaja na Balkanu, posebno znajući da insistiranje na otcepljenju Kosova od Srbije vodi baš u tom smeru.

Albanski lideri tako ucenjuju Amerikance

Postoje, međutim, i drugačija mišljenja među Albancima na Kosovu. Posebno u intelektualnim krugovima, gde se shvata da eventualno albansko “ujedinjenje” pokreće čitav niz posledica po arhitekturu današnjeg Balkana.

Iskusni politički analitičar iz Kosovske Mitrovice Nedžmedin Spahiu za Kosovo onlajn smatra čak, da ni Albancima na Kosovu ni onima u Albaniji nije potrebno ujedinjavanje.

"Ni jednima ni drugima. Neki Albanci na Kosovu misle da time mogu da ucenuju Amerikance. Da bi ih oni posle umirili i postavili na vlast kako ne bi remetili američki projekat o nezavisnom Kosovu. To je funkcionisalo Hašimu Tačiju i Aljbinu Kurtiju. Neki se još poigravaju tom kartom. Dokle će se ovo nastaviti teško je reći, ali jedno je sigurno, do ujedinjenja Kosova i Albanije neće doći. A, ako slučajno dođe sledi nam civilni rat, kao što se to desilo kada je Hitler stvorio veliku Albaniju 1943-1944“, napominje Spahiu.

Ipak, nema dileme da, iako je ideja o ujedinjenju Albanaca u okviru jedinstvene i etnički čiste države „velike Albanije“ nastala još krajem 19. veka, upotreba ovog političkog koncepta „rešavanja albanskog pitanja“ poslednjih godina aktuelnija je nego ikad.

Politički analitičar iz Centra za društvenu stabilnost Milana Vuković za Kosovo onlajn navodi da je nesumnjivo da u očima većine albanskog naroda jedna takva državna tvorevina predstavlja ispravljanje „istorijske nepravde“ i ispunjenje viševekovnog sna o suživotu svih Albanaca u jednoj državi.

"Upravo zbog toga je igranje na kartu velikoalbanizma adut koji političari, kako u Albaniji, tako i na Kosovu i Metohiji, često koriste, jer, kao po nekom nepisanom pravilu, koketiranje sa nacionalizmom uvek je siguran put za podizanje političkog rejtinga i opstanka na vlasti. Naročito ukoliko je ta nacionalistička retorika dodatno začinjena antisrpskim narativom“, istakla je Vuković.

Ona podseća da Aljbin Kurti nikada nije krio svoje velikoalbanske ideje, apostrofirajući kao glavni cilj svoje politike "albansko ujedinjenje“ i nastavak nedovršenih projekata koje je započela „Prizrenska liga“.

"Nedostatak političke vizije i sposobnosti, kao i brojni unutrašnji problemi koji pogađaju tzv. kosovsku državu, uticali su na Kurtija da celokupno svoje političko delovanje usmeri na progon i nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Umesto da se uhvati u koštac sa problemima koji pogađaju njegovu lažnu državu, kao što su siromaštvo, nezaposlenost, korupcija i veliki odliv stanovništva, Kurti na vlasti opstaje isključivo zahvaljujući zveckanjem oružjem i raspirivanjem nacionalnih tenzija, što je očigledno primamljivo velikom delu albanskog stanovništva na Kosmetu, koje predstavlja njegovo glasačko telo. Da njegove težnje nisu samo puko slovo na papiru, svedoči i podatak o povećanom broju etnički motivisanih napada na Srbe i srpsku imovinu. Kada se tome doda odbijanje albanskih vlasti da osnuju Zajednicu srpskih opština i ispune zahteve na koje su se obavezali Briselskim i drugim međunarodnim sporazumima, jasno je da Kurti upućuje Srbima poruku da su nepoželjni i da treba da napuste Kosovo i Metohiju. Proslava KBS 27. novembra ove godine, kada je Kurti tu formaciju nazvao naslednicom OVK (i to u kasarni nazvanoj po albanskom teroristi Ademu Jašariju), unela je dodatni nemir među Srbima, budući da su sećanja na stravične zločine koje je ta teroristička formacija počinila nad kosovskim Srbima još uvek sveža, a brojne srpske porodice još uvek nisu dočekale pravdu i  istinu o sudbini koja je zadesila njihove najmilije. Ali, velikoalbanske aspiracije nisu problem samo Srbije i  njene južne pokrajine, već i Grčke, Crne Gore i Severne Makedonije. Cilj Kurtijeve politike nije rešavanje pitanja nezavisnosti tzv. Kosova, već su njegovi apetiti mnogo veći. Za Kurtija je dobijanje nezavisnosti Kosova samo jedan stepenik ka ujedinjenju sa Albanijom i stvaranju albanske nacionalne države, na čijem čelu bi se upravo on nalazio. Ono što zabrinjava jeste potpuni izostanak reakcije međunarodne zajednice na Kurtijeve istupe i njegove pretnje velikoalbanskim nacionalizmom. Iako se Kurti odavno dokazao kao faktor nestabilnosti u celom regionu, politički Zapad na njegove zapaljive izjave ostaje nem, prećutno mu dajući vetar u leđa za takvo ponašanje“, objašnjava Vuković.

Na Kosovu jača želja za ujedinjenjem

Istovremeno, osnivač i predsednik Unije novinara Albanije Aleksander Čipa za Kosovo onlajn poručuje da želju za nacionalno ujedinjene Albanaca ne treba zamišljati jednostavno, kao prostu uniju Albanije i Kosova.

"To je više od toga i ne postoji samo jedan oblik administrativnog ujedinjenja, iako postoje razlike u percepcijama I mišljenjima u vezi sa ovim činom, i na Kosovu, i u Albaniji. U Albaniji je ujedinjenje interes koji zahvata više slojeve društva, koji imaju ideal i cilj nasleđen iz porodične tradicije. Ovo je važan deo albanskog društva, ali na Kosovu je osećaj i želja za ujedinjenjem jače i otvorenije izražena. Nerešena pitanja sa Srbijom vrše ogroman pritisak u korist ujedinjenja, što nam daje utisak da je interesovanje veoma visoko za ovaj proces“, kaže Čipa.

Po njegovim rečima, u ovom trenutku priča o ujedinjenju Kosova i Albanije povezana je sa dva važna aspekta.

"Tu mislim na unutrašnje svealbanske odnose, što znači sa našim unutrašnjim različitostima i sa neizvesnošću kakva bi bila unutrašnja ravnoteža u toj zemlji, u slučaju ujedinjenja. Na Kosovu, mislim da glavni skepticizam prema uniji dolazi iz intelektualnih krugova. U međuvremenu, u Albaniji postoji izraženo mišljenje o neophodnosti dobro osmišljene platforme za uniju i za strategiju njenog ostvarivanja u skladu sa zastupanjem svih naših unutrašnjih interesa i društvenih podela. Mislim da političke klase kako u Albaniji, tako na Kosovu, nisu dovoljno uključene u ovaj proces, u ovu platformu, čak i koče i odlažu projekat. Vidim da je ujedinjenje Albanije i Kosova, projekat koji je trenutno više vođen geopolitičkim pristupima, posebno anglosaksonskih zemalja, pod očiglednim protagonizmom SAD“, objašnjava Aleksander Čipa.

Koji Albanci bi imali primat?

Za razliku od Aljbina Kurtija, koji je otvoreno angažovan na stvaranju "velike Albanije“, albanski premijer Edi Rama sa idejom "velike Albanije" koketira po potrebi, ukazuje Milana Vuković.

"U više navrata je izjavio da je projekat velike Albanije nonsens sam po sebi, koji mnogi žele da predstave kao opasno čudovište i noćnu moru, da se on zalaže za ujedinjenje Albanaca u okviru Evropske unije, a ne u okviru nacionalne države, ali je činjenica da smo više puta i od njega mogli da čujemo provokativne nacionalističke izjave, u kojima je  govorio o albanskom ujedinjenju. Takve izjave Rama koristi uglavnom u političke svrhe u predizbornim kampanjama, računajući na potencijalni rezervoar glasova koji može da dobije korišćenjem nacionalne tematike“, istakla je Vuković.

Dodaje da, dok se Kurti ne libi da upotrebi silu u obračunu sa srpskim narodom, Edi Rama se, barem deklarativno, zalaže za dijalog i mirno rešavanje svih spornih pitanja, više puta javno kritikujući Aljbina Kurtija. 

"Sa druge strane, Kurti ne želi da prihvati Ramin autoritet, smatrajući da je on taj koji treba da bude lider svih Albanaca. Upravo toplo-hladni odnosi Rame i Kurtija nam pokazuju da je teško očekivati da će u skorijem periodu doći do konačnog sporazuma između njih kada je rešavanje albanskih težnji u pitanju. Bez obzira na njihova potencijalna slaganja oko suštinskog koncepta "velike Albanije“, tu se samo po sebi nameće jedno drugo pitanje. Koji Albanci bi u toj zajedničkoj državi imali primat - da li Albanci sa Kosova ili Albanci iz Albanije? Ili, pak, oni Albanci koji su više po ukusu zapadnih sila koje svoj uticaj u ovom delu Evrope šire tako što dopuštaju podrivanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, pre svega Srbije, ali i drugih država na Balkanu, od strane albanskih separatista“, zaključuje ovim važnim pitanjem Vuković.