Konačnica pregovora u Istanbulu: Sudbina Ukrajine u rukama Putina i Trampa

Piše: Željko Šajn, specijalni izveštač Kosovo Onlajna iz Istanbula

Istanbulski pregovori pokazuju da o sudbini ukrajinskog sukoba odlučuju velike sile, dok Zelenski ostaje politički posmatrač u procesu čije tokove oblikuju Putin i Tramp. Razgovor dvojice lidera, kako je najavljeno, održaće se u naredna dva dana, što će otvoriti novu etapu u rešavanju ukrajinske krize, ali i u oblikovanju buduće globalne bezbednosne arhitekture

U Istanbulu je, pod pokroviteljstvom turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, obnovljena inicijativa ruskog lidera Vladimira Putina za nastavak dijaloga započetog 2022. godine, koji je tada prekinut usled britanskog pritiska. Susreti su održani u palati Dolmabahče – veličanstvenom zdanju osmanske baštine, koje danas predstavlja važan simbol savremene turske diplomatije i mesto na kojem su u prošlosti donošene odluke od globalnog značaja.

Iza zatvorenih vrata, u strogo kontrolisanim uslovima, održan je susret devet predstavnika Ruske Federacije i jedanaest ukrajinskih pregovarača. Iako naizgled tehnički detalj, brojčana disproporcija ukazuje na složenost političkog odlučivanja u ukrajinskom taboru, koji je podložan uticajima više centara moći sa Zapada. Forma stola za kojim su vođeni razgovori – u obliku ćiriličnog slova „П” – dodatno je pojačala simboliku podele moći.

Naime, kada su 1699. godine, u Sremskim Karlovcima vođeni mirovni pregovori između Osmanlijskog carstva i Habzburške monarhije, prvi put u istoriji diplomatije upotrebljen je okrugli sto – kao simbol ravnopravnosti. Nasuprot tome, u Istanbulu je forma stola jasno upućivala na odnos stvarne moći. Unutrašnji deo bio je rezervisan za one koji imaju stvarni kapacitet da odlučuju o globalnim procesima, a spoljni za one koji imaju sporednu ulogu, čekaju instrukcije i prenose poruke.

U tom okviru, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski još jednom se našao u paradoksalnoj ulozi – formalno akter, suštinski posmatrač. Ohrabren porukama iz Berlina, Londona i Pariza, Zelenski je pokušao da nametne zahtev za direktnim susretom sa Putinom. Taj gest, više dramaturški nego politički promišljen, razotkrio je dubinu njegove zavisnosti od spoljašnjih mentora. Taj čin, iako zamišljen kao pokazivanje snage, više je podsetio na scenski nastup nego na realnu diplomatiju.

Naime, da bi došlo do susreta dve najodgovornije državničke figure – Putina i Zelenskog – neophodno je da se prethodno, putem diplomatskih i državničkih saradnika, pređe ceo proces: od konsultacija do preciznog definisanja tačaka koje bi bile uključene u novi kompromisni sporazum. Tek nakon takvih prethodnih dogovora, moglo bi se govoriti o mogućnosti sastanka Putina i Zelenskog, eventualno u Istanbulu.

Upravo takav model postupnog institucionalnog približavanja, kroz faze protokolarnog i diplomatskog usklađivanja, pokazao je turski predsednik Erdogan, poznat po svom pragmatičnom balansiranju između Istoka i Zapada. U ulozi domaćina, ali ne i ključnog aktera, Zelenskog je dočekao u Ankari, dok su pregovorima u Istanbulu prisustvovali ministar inostranih poslova Hakan Fidan i šef obaveštajne službe Ibrahim Kalin.

Iako su razgovori, istini za volju, okončani bez konkretnog rešenja i uz ograničene rezultate, iz njih su ipak proizašli određeni pomaci. Dogovorena je razmena zarobljenika po modelu „hiljadu za hiljadu”, a otvorena je i mogućnost razmatranja prekida vatre, uz nastavak pregovora. O svim rezultatima i sadržaju razgovora, kako i dolikuje, predsednik Erdogan informisao je ruskog predsednika Putina, koji mu je zahvalio na ulozi posrednika i dao saglasnost da se pregovori nastave u Istanbulu. S druge strane, predsednik Zelenski je o razvoju situacije obavestio svoje partnere – nemačkog kancelara Fridriha Merca, francuskog predsednika Emanuela Makrona i britanskog premijera Kira Starmera – koji su, prema navodima Zelenskog, izrazili nezadovoljstvo američkom predsedniku Donaldu Trampu u vezi s Putinovim zahtevima.

U svakom slučaju, istanbulski dijalog prevazišao je okvire ukrajinsko-ruskog sukoba. U suštini, emitovana je nova epizoda u borbi za konture budućeg svetskog poretka. U trenutku kada Evropa pokušava da održi privid uticaja, kada se Nemačka i Francuska – nekada ključni evropski posrednici – povlače pod pritiscima anglosaksonskih interesa, dok se London pozicionira kao generator produženja konflikta, stvarni geopolitički potezi dolaze sa druge strane Atlantika.

Sjedinjene Američke Države uzele su direktno učešće u pregovorima u Istanbulu, gde je doputovao državni sekretar Marko Rubio, naglasivši da nastavak pregovora treba posmatrati kroz prizmu direktnog dijaloga između Trampa i Putina, jer sve druge opcije vode u novu rundu neuspeha. Donald Tramp, predsednik SAD, poručio je da se mir u Ukrajini može postići samo u njegovom direktnom susretu sa Putinom. Iz Moskve stiže potvrda da bi Kremlj takav sastanak i prihvatio.

Za razliku od administracije Džozefa Bajdena, čija je politika balansirala između podrške Kijevu i kontrole evropskih saveznika, Tramp se profilisao kao neko ko razume igru moći bez ideoloških iluzija. Njegova inicijativa da obnovi direktan dijalog sa Moskvom dolazi kao deo šireg narativa o potrebi redefinisanja uloge SAD u svetu, izgradnji diplomatskih odnosa sa Rusijom, nezavisno od evropskih interesnih blokova. Trampova politička filozofija, lišena ideoloških klišea Hladnog rata, oslanja se na direktan dogovor velikih sila. Ako do tog sastanka dođe, on bi mogao označiti ne samo kraj rata u Ukrajini već i početak nove faze međunarodnih odnosa. Ne bi to bio samo susret lidera, već i potencijalna tačka zatvaranja višedecenijskog poglavlja geopolitičkih sukoba.

Kao što je Jalta 1945. godine definisala posleratni poredak, Istanbul 2025. godine mogao bi postati nova prelomna tačka, kao simbol mogućeg kompromisa između Istoka i Zapada, starih i novih centara moći. U toj slici, međutim, Ukrajina ostaje na periferiji odlučivanja. Zelenski, sa svim svojim zahtevima i političkim gestovima, pokazuje ograničen manevarski prostor lidera čija agenda zavisi od tuđe volje, te ostaje svedok tuđih odluka. Njegov politički prostor je sve suženiji, a manevarski kapaciteti sve slabiji. Ako je proces u Istanbulu išta pokazao, to je da više nema iluzije o tome ko odlučuje. Tramp i Putin preuzimaju kormilo nad procesima koji će definisati novi međunarodni poredak.

Putin je 9. maja, sa Parade pobede u Moskvi, poslao snažnu poruku o nužnosti očuvanja međunarodnog pravnog poretka, pozivajući se na Povelju Ujedinjenih nacija i njene temeljne principe. S druge strane, Tramp je podsetio svet na reči britanskog geografa Halforda Makindera, koji je postavio temelje geopolitike, a na koga se pozivao i Kisindžer: „Ma ko da se nalazi na čelu Rusije, ta zemlja zauzima položaj ’geopolitičkog jezgra’.” Ova misao osvetljava trajnu važnost Rusije u globalnoj ravnoteži moći, naglašavajući njenu geografski i istorijski uslovljenu ulogu u svetskoj politici.

Put do mira, bez obzira na stav Brisela i Kijeva, vodi kroz Moskvu i Vašington. Pregovori održani u palati Dolmabahče, iako krhki i nesigurni, mogli bi označiti početak novog međunarodnog poretka. Ipak, proces uspostavljanja nove ravnoteže snaga neće biti lak – biće to dinamična i složena promena, koja će zahtevati fleksibilnost, dijalog i spremnost na konstruktivne pomake. Sve ukazuje na to da ulazimo u fazu u kojoj će međunarodni odnosi biti definisani ne samo snagom i interesima već i sposobnošću država da grade održive partnerske odnose u duhu uzajamnog poštovanja.