Kosponzorisanje rezolucije o genocidu: Moralnost je u današnjoj politici izgubljena kategorija

Piše za Kosovo onlajn Željko Šajn

U oštroj borbi najsnažnijih vojnih sila na svetu između održavanja i rušenja hegemonizma jezik oružja sve više se širi i sve je glasniji pred balkanskim vratima. Politički koraci, posebno onih koji su u istoriji ostali obeleženi genocidnim aktivnostima, danas bi, u najmanju ruku, bili neshvatljivi da već nismo navikli na licemerje, odsustvo moralnih načela i „zaboravnost” kada je reč o obećanjima ili o sopstvenoj istoriji. Tako je danas Nemačka, koja je genocidno uništavala slovenski narod, među kojima su i Srbi, Jevreje i Rome u Prvom i Drugom svetskom ratu, učestvujući i u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, koautor nacrta rezolucije Generalne skupštine UN o „genocidu” u Srebrenici, te etiketiranju srpskog naroda kao genocidnog.

Dakako, članice Nato zemalja podržaće ovu rezuluciju, a među njima je i, nama susedna, Severna Makedonija. Naime, Bujar Osmani, ministar inostranih poslova ove države, izjavio je da je Severna Makedonija jedan od kosponzora ove rezolucije, te da je ona u interesu pomirenja naroda na Balkanu.

„Severna Makedonija je, zajedno sa Nemačkom, SAD i drugim zemljama, kosponzor Rezolucije u UN da se 11. jul proglasi Međunarodnim danom sećanja i komemoracije na genocid u Srebrenici 1995. i da se obeležava svake godine”, rekao je Osmani na konferenciji za novinare, pozvavši Srbiju da i ona na glasanju 2. maja podrži ovu rezoluciju: „Mislim da je posebno za Srbiju važno da izglasa ovu rezoluciju sa ciljem da činjenice budu priznate i promovisane, budući da sve odluke međunarodnih sudova i tela pokazuju da se u Srebrenici desio genocid. Sve dok se odriče i ne priznaje se, mogućnost da se ponovi je verovatna.”

Da zanemarimo na trenutak istupanje Osmanija i posvetimo se analizi cilja koji „opravdava sredstva” i koji Srbe pokušava da upiše u istoriju kao genocidnu naciju?

Koautorstvo Nemačke u promovisanju nacrta rezolucije o „genocidu” u Srebrenici, kao i aktivna uloga Berlina u njegovom promovisanju, ukazuje na nameru Nemačke da se učvrsti u Evropi kao nezavisni centar moći. Iako uporno želi da postane stalna članica SB UN, Nemačka moć na Balkanu želi da povrati upravo suprotnim načelima od onih koja zastupa ova organizacija: nepoštovanjem Dejtonskog i Briselskog sporazuma, kojima bi trebalo implementirati mir na Balkanu, na prostoru bivše Jugoslavije.

Svim političkim sredstvima, uz pomoć SAD, Nemačka pokušava da izdejstvuje usvajanje ovakvog dokumenta, gde bi se Srbi etiketirali kao genocidan narod. Reč je o istom narodu koji je rasističkom politikom bio genocidno uništavan. Nirnberškim zakonom o čistoj rasi Sloveni, Jevreji i Romi bili su na spisku za uništavanje od strane nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, kako bi se stvorila čista arijevska rasa (plava krv). Isti zakon je sproveo bugarski car Boris III u bugarskom Sobranju januara 1941. godine, a kao što znamo, Bugari su hladnokrvno u Ohridu otvorili kulturni centar koji nosi njegovo ime.

Moralnost je u današnjoj politici izgubljena kategorija. Još je tragičnije što Nemačkoj snažnu podršku daju upravo one zemlje koje su uništavale ideologiju rasističke politike, poput SAD, Francuske i Britanije, omogućivši joj genocidno zaokruživanje dela „čistog zakona”. Francuska je, na primer, uz podršku drugih zapadnih članica Saveta bezbednosti ometala sednice Saveta povodom 25. godišnjice agresije Natoa na Jugoslaviju, gde su Nemci opet ubijali Srbe, ali podržavajući nacrt rezolucije o „genocidu” u Srebrenici.

Ni moralno ni politički ne stoji ni u najosnovnijim koracima diplomatije da Nemačka bude kosponzor rezolucije o genocidu, kao ni da ona daje podršku Izraelu. Treba dodati i da je glasala protiv rezolucije „Suzbijanje veličanja nacizma, neonacizma i drugih praksi koje doprinose eskalaciji savremenih oblika rasizma, rasne diskriminacije, ksenofobije i time uzrokovane netolerancije” na 78. sednici Generalne skupštine OUN. Lako je zaključiti da, gde god je genocid, ona se pojavljuje kao frontmen. No, to ne utiče na obraz ni bivšeg ni sadašnjeg ministra inostranih poslova Nemačke, Joške Fišera i Analene Berbok. Helmut Kol i Ditrih Genšer nikada nisu bili frontmeni, posebno kada je bilo u pitanju razaranje Jugoslavije, upravo da im se ne bi prilepila istorijska prošlost rukovođena Hitlerom.

Nato bombardovanje Jugoslavije bilo je grubo kršenje međunarodnog prava, potpuno neopravdano i protivzakonito. U međunarodnom pravu upotreba sile je dozvoljena uz odobrenje Saveta bezbednosti UN ili u samoodbrani, a Savet bezbednosti nije doneo nikakvu odluku koja bi odobrila takvu vojnu akciju. Nato, koji je primio Nemačku u svoje redove, omogućio joj je da uzme aktivno učešće u humanitarnoj borbi „Beli anđeo” i da svojim avionima u bombardovanju Jugoslavije ubija i civile, među kojima su i žene, i deca, i stari. Sve to bez saglasnosti SB UN, organizacije u kojoj Nemačka sada želi da bude stalni član. Treba naglasiti i da rukovodstvo zemalja članica Natoa nikada nije snosilo odgovornost ni za kršenje normi o upotrebi sile, ni za kršenje međunarodnog humanitarnog prava u Jugoslaviji.

Nije li sve ovo dokaz najvećeg licemerstva u novijoj istoriji? Umesto da se drži svoje politike koja ne budi rasističku ideologiju, Nemačka ovoga puta na balkanska vrata upada sa SAD i Francuskom tražeći rezoluciju za „genocid” u Srebrenici i etiketiranje srpskog naroda sopstvenom etiketom.