Lekcije sa Kosova: Zašto je Gazi potrebno više od protektorata

Bez političkog rešenja sukoba, mapa puta predstavljena u Vašingtonu u utorak neće doneti trajnu stabilnost regionu.

Više nema vremena za kolebanje u zaustavljanju užasnog pokolja palestinskog stanovništva i obezbeđivanju oslobađanja izraelskih talaca. U tom smislu, plan koji je izneo Donald Tramp mora biti predmet ozbiljnog i hitnog razmatranja.

Ali budimo jasni: bez političkog rešenja sukoba, mapa puta predstavljena u Vašingtonu u utorak neće doneti trajnu stabilnost regionu.

Nakon obnove Gaze, i ukoliko bi Palestinska uprava sprovela reforme, „konačno bi mogli biti stvoreni uslovi za kredibilan put ka palestinskom samoopredeljenju i državnosti“, tvrdio je Tramp. Samo nekoliko minuta kasnije, ovu ideju odbacio je Benjamin Netanjahu.

A ostavimo li po strani motive izraelskog premijera da se protivi palestinskom samoopredeljenju, treba naglasiti da uslovna obećanja uglavnom obavezuju samo one koji su primorani da u njih veruju. Istorija nudi trezveno upozorenje.

Dana 10. juna 1999, Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN ovlastila je raspoređivanje snaga NATO na Kosovu, čime je okončan rat između albanskih boraca OVK i srpskih bezbednosnih snaga. Ali je istovremeno reafirmisala teritorijalni integritet onoga što je ostalo od Jugoslavije, tada sastavljene od Crne Gore i Srbije.

Rezolucijom je uspostavljena široka Misija privremene administracije UN (UNMIK), ovlašćena da nadzire policiju, pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje i drugo, praktično stvarajući civilnu upravu za ono što je i dalje pravno bilo „autonomna pokrajina“ Srbije.

Na terenu, srpske trupe zamenile su NATO snage, a desetine hiljada međunarodnih zvaničnika slilo se u Prištinu da zameni administraciju iz Beograda.

Bio je to plan osuđen na stvaranje ogorčenja: Srbija je bila lišena jedne svoje pokrajine dok je i dalje priznavana kao njen suveren, a Albanci su se oslobodili srpske vlasti, ali bez ikakvog pravnog puta ka nezavisnosti.

Vođe gerile koji su preuzeli vlast u Prištini brzo su shvatili da samo oružana borba može promeniti status kvo. Do 2001. već su izvozili nasilje u albanske oblasti severne Makedonije i južne Srbije, a do 2004. pokrenuli talas napada na srpske enklave na Kosovu.

Zapad nije imao apetita za novi rat i plašio se da bi „balkansko bure baruta“ moglo ponovo da eksplodira. Zato je nezavisnost jednostrano proglašena u Prištini 17. februara 2008. Brzo su je priznale mnoge zapadne prestonice, ali ne i Rusija. Očekivano, Srbija je takođe odbila da prizna kosovsku nezavisnost i do danas se poziva na odredbe rezolucije iz 1999. godine.

Poenta ovde nije da se ponovo razmatra legitimnost priznanja palestinske države, niti da se otvara debata o kosovskoj nezavisnosti. Već da se istakne već naučena lekcija: međunarodni protektorati, kada nisu utemeljeni na jasnim političkim ciljevima koje prihvataju sve strane, i kada nisu vremenski ograničeni, nikada ne predstavljaju čvrst temelj za mir.

Piše Loran Žeslen, glavni urednik francuske redakcije Euraktiva