Lazo Dobrić, i žena mu Nikoleta

Piše za Kosovo onlajn: Dragiša Mijačić

Danas se proslavlja Dan primirja u Prvom svetskom ratu, u kojem su stradalo oko 1.1 milion Srba. Među stradalima je i Lazo Dobrić, dobrovoljac srpske vojske iz Brnjaka, čiji se spomenik nalazi na Krnje, blizu manastira Brnjak. Slava besmrtnim junacima.

U praskozorje tog avgustovskog jutra niz Brnjački potok pa prema Sastavcima čuo se ubrzani korak Laza Dobrića i njegovog komšije Gligorija iz Zapirače. Dvojica mladića žurili su u rat, Švabo prešao Drinu i udario na Mačvu pa im čast nije dozvoljavala da sede kraj ognjišta dok nejač gine u Srbiji. Kralj je pozvao u pomoć, a kad on zove sve se ostavlja, mora se.

Sa njima je pošla i Nikoleta, Lazova žena, krenula da isprati muža do Ibra i ukrade još neki trenutak sa svojim voljenim. Teško joj je ali prikriva suze, ne želi da je Lazo tako pamti dok ratuje sa Švabama. U kolevci je ostavila uplakanu Jordanu koja je dugo ručicama držala svog oca, nije želela da ode. Nije ni on želeo da je pusti, ali morao je, rat je.

Zna Nikoleta da ne može Laza odvratiti od namere da posluša kralja i pođe u rat, ali bi da još malo provede vreme s njim, značiće joj u teškim danima. Zna ona da će Lazu biti teško u ratu, ali zna i svoju muku života bez čoveka sa bebom u mnogočlanoj porodici. Razume da vojsci treba Lazo, ali treba i njoj, Jordani ponajviše. Zna Nikoleta da ako nedajbože Lazo pogine, njegovi će joj uzeti Jordanu a nju vratiti svojima. Gospode ubi me grešnu kad sa crnim mislima ispraćam muža u rat, pomisli Nikoleta i potrča ka dvojicom mladića koji zamakoše dalje ka Ibru.

Stali su na Krnje da se pomole Gospodu na ostacima stare crkve svete sprske kraljice Jelene Anžujske, tu gde su se oduvek molili kraljevi i junaci, sada i njih dvojica ubogih seljaka, i Nikoleta. Gospode sačuvaj nas i sakloni nesreće koja se nadvila nad nama, i oteraj crne ptičurine, zle vesnike smrti što dalje od nas i naše familije. Sveti velikomučeniku Đorđe, tebi kome lomimo kolač i u molitvama pominjemo ime, daj nam snage da pobijemo Švabe kao što si ti ubio aždaju. Pomozi Gospode da ne obrukamo čast naših predaka Brnjačana, nadaleko čuvenih po čojstvu i junaštvu. Sveta kraljice Jelena, spasi i sakloni nas grešne da u slavi pronosimo mudrost tvoju. Gospode pomiluj nas.

Idemo, zagrme Lazar. Valja putovati, daleko je Cer. Hitrim korakom krenu ka Sastavcima, Gligorije odmah za njim. Nikoleta potrčkuje za dvojicom budućih ratnika, pokušavajući pričom da ih uspori. Pita ih tako Nikoleta, a gde dođe taj Cer? Kako izgledaju te Švabe…i šta su se oni toliko navrzli na nas Bog ih ubio da ih ne ubije. Oni ćute, ne odgovaraju, žure u rat, mora se. Hoćete li se vratiti kad ih najurite preko Drine?

Poslednje pitanje je ostalo da šapće Brnjačkim potokom dok teče kroz stoletnu bukovu šumu preko Sastavaka dole do Ibra. Stari su pričali da je baš na tom mestu sveta kraljica Jelena imala svoje dvore gde je školovala žensku čeljad. Da li ih je sveta kraljica učila kako da ispraćaju muževe u rat a da ne zaplaču, pomisli Nikoleta? Da li su i tad hrabre brnjačanke gledale svoje muževe kako prelaze Ibar odlazeći u krvavi boj? Da li su se i one rastajale od svojih dragih na Sastavke, ili su se tu ponovo sastavljali?

U Sastavcima kod Ibra su se rastali, skoro bez pozdrava, lakše je tako. Morala je Nikoleta nazad zbog Jordane koja je ostala kući plačući. Zagrlila je Lazu i pomislila: vrati mi se! Nije smela da izgovori, zbog uroka. Nije ni plakala, zbog uroka. Zaplakala je kad je videla da je Lazo zagazio Ibar i otišao preko Rogozne dalje ka Srbiji i dalekoj Mačvi.

Na pola Ibra Gligorije se okrenu prema Nikoleti i reče Lazu: kako ti je lepa žena, ako pogineš ja ću je oženiti. Lazo je ćutao i gazio Ibar, nije se osvrnuo. Teško mu je ali rat je, kralj zove a nejač u Srbiji gine, mora se.

Nije se vratio!