Nato imperijalizam i ukrajinski konflikt

U leto 1999, samo nekoliko meseci nakon što je Nato bombardovao SR Jugoslaviju bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, prisustvovala sam predavanju (sada pokojnog) profesora Johana Galtunga, oca mirovnih studija. Poznat po intelektualnoj izvanrednosti ali i moralnoj hrabrosti, on nije merio reči. Izjavio je direktno: „Ovaj svet ima jedan veliki problem. Taj problem ima ime, a njegovo ime su Sjedinjene Američke Države“.

Nešto više od četvrt veka kasnije, njegove reči odjekuju sa uznemirujućom proročkom preciznošću. Ukrajina predstavlja još jedan tragičan primer šireg obrasca. Nakon navodnog završetka Hladnog rata, SAD su se pozicionirale kao globalni arbitar mira i demokratije. Umesto da se raspusti, Nato- više bez rivala u liku SSSR-a ili Varšavskog pakta - krenuo je u potrazi za novim osnovama legitimiteta. Delovanje na teritoriji bivše Jugoslavije (1995. i 1999.) pomoglo je Natou da savlada prvi talas „egzistencijalne krize“ i pronađe svoj novi raison d'etre. Drugi korak je bila nezaustavljiva ekspanzija, prikrivena retorikom širenja demokratije i stabilnosti u državama bivšeg socijalističkog bloka. Danas su ambicije daleko veće: ovaj savez ne krije nameru da se transformiše u „globalni Nato“ čime bi zaobišao i učinio UN irelevantnim.

Jedna od najdubljih lekcija koje sam naučila od Galtunga je njegova TRANSCEND analiza i transformacija konflikata. U centru njegove teorije je tzv. „konfliktni trougao“. Naime, da bi se razumeo bilo koji konflikt, neophodno je ispitati tri međusobno povezana elementa: 1) stavove (A - attitudes) uključenih strana, 2) njihovo ponašanje (B - behavior) i 3) kontradikciju (C - contradiction) - sukob nespojivih ciljeva ili vrednosti. Trajno rešavanje konflikta, tvrdio je Galtung, zahteva tri koraka: dijagnozu, prognozu i terapiju.

Današnji je svet zarobljen u mentalnom sklopu i propagandi, pa zato čak i tačne dijagnoze i solidne prognoze ne uspevaju da spreče krvoproliće. Kriza u Ukrajini, kao i kontinuirani genocid u Palestini (koji nije ni počeo 7. oktobra 2023), nisu bili ni nepredvidivi ni neizbežni. U zadnje vreme, ipak žuri se da se preskoče prva dva koraka i fokus prebaci na „terapiju", tj.  na zaustavljanje nasilja. To je dovelo do zabrinjavajućeg paradoksa. U orvelovskoj atmosferi takozvanog „kolektivnog Zapada," zalaganje za prekid vatre, pregovore ili diplomatska rešenja najčešće se dočekuje sa sumnjom ili otvorenim neprijateljstvom. Kako je primetio nezavisni novinar Aron Mate, „U medijima Nato država nema ništa 'kontroverznije' od mirovnog plana." Ovaj otpor prema miru nije nov, samo je tragično što su se čak i antiratni pokreti podelili po ovom pitanju, pa deo njih i dalje navija da Ukrajina ne popusti „agresoru" i još i da pobedi najveću nuklearnu silu u svetu. Još 1982, Džonatan Šel je u svojoj uticajnoj knjizi o nuklearnom ratu upozorio da čovečanstvo „mnogo lakše kopa sopstveni grob nego što razmišlja o činjenici da to radi."

Politički pejzaž donekle se promenio nakon pobede Donalda Trampa na izborima u novembru 2024. U svom karakterističnom stilu - koji često ostavlja posmatrače nesigurnim da li govori iz znanja ili iz impulsa - Tramp je obećao da će okončati rat u Ukrajini „za jedan dan." Kako se njegova inauguracija približavala, produžio je ovaj rok na šest meseci. Iako je njegov stav ponovo pokrenuo rasprave o okončanju sukoba, debata ostaje zaglavljena u pesimizmu. Naslovi proglašavaju „neizbežnost rata" ili tvrde da je „rat nemoguće zaustaviti." Takva retorika, tipična za geopolitičke realiste, zasenjuje glasove istraživača mira, koji se često odbacuju kao utopijski ili naivni. Ipak, mir nije samo moguć - on je egzistencijalna nužnost za čovečanstvo.

Primena Galtungovog „trougla konflikta" na rat u Ukrajini omogućava nam da analiziramo stavove (A) i ponašanje (B) ključnih aktera. Rusija, dok vojno napreduje, izbegava neselektivno bombardovanje gradova poput Kijeva, za razliku od SAD-a ili Izraela, koji su u drugim sukobima namerno ciljali civilnu infrastrukturu. Moskva je dosledno izražavala spremnost za pregovore, pa čak i predložila sporazum o prekidu vatre početkom 2022. godine, koji su sabotirali upravo zapadni akteri. Ukrajina, sa svoje strane, ostvaruje svoje pravo na samoodbranu prema članu 51 Povelje UN, iako to ne oslobađa njene snage odgovornosti za ratne zločine. Međutim, primarni protivnik u ovom sukobu nije Ukrajina već Zapad, koji je Ukrajinu pretvorio u bojno polje za svoje interese. To je bila ideja iza nastojanja da se ova zemlja uključi u Nato, još od vremena kada je Fukujama širio priče o kraju istorije i pobedi Zapada.

Međutim, mora se reći da Zapad nije monolitna celina. Podeljenost unutar Natoa i EU otkriva da ne postoji jednoglasnost i entuzijazam za beskrajni rat. Političke snage koje se zalažu za mir često se označavaju kao proputinovske, nelojalne ili povezane s desničarskim populizmom. Predstojeći meseci biće ključni za određivanje da li će Vašington i Brisel uskladiti svoje strategije. Dok Tramp izgleda da se zalaže za nekakav „mirovni plan", u isto vreme preti teritorijalnim integritetom čak i zemalja saveznica. Kao svaki dobar diler i reketar on je već zatražio da se usluge zaštite povećaju na 5% od BDP članica. Prvi ljudi Natoa slušaju naređenja i traže povećavanje vojne potrošnje, ali i podižu ratnu retoriku. Recimo, novi Generalni sekretar Rute ne samo da otvoreno promoviše „ratnički mentalitet", nego i sprema evropske saveznike za rat. Ovakve pripreme su već u toku i to (da ironija bude veća) u doskora neutralnim zemljama, Švedskoj i Finskoj. Ali i sama Trampova administracija deluje podeljeno: dok predsednik nastoji da se pozicionira kao mirotvorac (bar dok traje inauguracijska euforija), njegov ministar odbrane, Pit Hegset, teži da obnovi „kulturu ratnika" u Pentagonu (kao da su do sada sadili cveće). U međuvremenu, državni sekretar Marko Rubio obećao je da će se suočiti sa takozvanom „Osovinom gneva" (Kina, Rusija, Severna Koreja i Iran), čime je stekao etiketu hladnoratovskog političara.

U kontekstu Galtungovog pristupa, nesumnjivo je da je neophodno adresirati osnovne uzroke rata u Ukraijini, tj. kontradikcija (C). Ovaj sukob, poput Arapskog proleća i genocida u Gazi, u velikoj meri je rezultat zapadnog intervencionizma, imperijalizma i arogancije. Širenje Natoa na istok, posebno prema Ukrajini (ali i Gruziji, Moldaviji), ključni je primer ovog trenda. Sporazumi iz Minska, kako je i sama Angela Merkel priznala, nikada nisu bili namenjeni sprečavanju rata, već kupovini vremena za pripremu za rat. Putin je još 2007. godine na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji upozorio na posledice ovog širenja, ali su njegova upozorenja ignorisana. Moskva tvrdi da su njene akcije u Ukrajini opravdane prema Povelji UN kao odbrana prava na samoopredeljenje, dok Zapad to predstavlja kao ničim izazvanu agresiju.

Rat u Ukrajini odražava širi kolaps starog međunarodnog poretka i bolno rađanje novog. Kako bi to rekao Gramši, ovo je vreme čudovišta. Rešenje leži u stvaranju novog globalnog poretka - zasnovanog na saradnji, jednakosti i miru. U najmanju ruku, prekid vatre i kompromis mogli bi zamrznuti sukob, sprečiti dalju devastaciju i omogućiti Ukrajincima da sami odrede svoju budućnost.

Danas bi se konstatacija Johana Galtunga mogla preformulisati: „Ovaj svet ima problem, i njegovo ime je Zapad - s Natom kao instrumentom njegovih imperijalnih ambicija." Ova kritika proteže se na veći deo evropske bezbednosne arhitekture, uključujući Savet Evrope i Oebs. 

U ranim danima ruske Specijalne vojne operacije u februaru 2022. godine, Konzorcijum akademskih institucija i tink tenkova Oebsa je održao onlajn sastanak kako bi razmotrio odgovore na krizu. Kao naučnik iz zemlje koja se tada upravo pripremala da preuzme predsedavanje Oebsom, bila sam zamoljena da napišem analizu. Kada sam konflikt definisala kao proxy rat između Zapada i Rusije, prvi ljudi konzorcijuma su bili šokirani. Naravno, papir nisu prihvatili, što je još jednom pokazalo zapadnjačku pristrasnost i nemoć da pogledaju sebe u ogledalu. 

UN, nekada svetionik globalnog upravljanja, danas se sve češće prikazuje kao institucija na izdisaju. EU, uprkos tome što je dobitnik Nobelove nagrade za mir, sada više i ne krije da je samo civilna filijala Natoa, vezana za posrnulo američku imperiju. Zvaničnici EU često zvuče ratobornije od svojih američkih kolega, udaljeni od realnosti u svojim težnjama da Evropu pozicioniraju kao globalnu silu. Biće interesantno videti kako će se evropski jastrebi rata ponašati ukoliko Trampov specijalni poslanik zaista uspe da pokrene nekakav proces pregovora sa Moskvom oko mirvnog plana. 

Indikativno je da je savremeni diskurs previše usmeren na ličnostima, zanemarujući suštinske sistemske probleme. Tramp, uprkos tvrdnjama o njegovom pragmatizmu, verovatno neće doneti značajne promene. Jer jedno je biti predsednik, a drugo je Duboka država (koju zovu presidency). Osim toga, njegov transakcijski pristup ignoriše međunarodno pravo, ljudske živote i ekološku devastaciju, dajući prioritet profitu i američkim interesima nad mirom. Kompleks vojne industrije, medija, akademske zajednice i zabave (MIMAC - military-industrial-media-academia complex) opstaje zahvaljujući večitim sukobima (ili kako je mirovni istraživač Hakan Viberg govorio „rat radi rata"), čineći svaku nadu u istinski napredak koji bi poticao iz Vašingtona ili njegovih saveznika naivnom.

Izlaz iz ove duboke krize civilizacije i čovečanstva postoji, ali se treba tražiti na drugoj strani. To je uspon Svetske većine. Širenje Natoa mora se zaustaviti i to je sine qua non uslov za svaki početak uspostavljanja novog svetskog poretka. Na svom trenutnom putu, Nato rizikuje ne samo sopstvenu propast već i destabilizaciju celog sveta. Vreme je da zamislimo i počnemo raditi na izgradnji novog globalnog poretka - zasnovanom na međunarodnoj saradnji, jednakosti i miru. Ova vizija zahteva detaljniju razradu, ali prvi korak je jasan: moramo se osloboditi začaranog kruga imperijalizma i rata. 

Piše: Biljana Vankovska, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Skopju (tekst je preuzet sa Substack profila autorke)