Nju Delhi kao putokaz za Kosovo i Metohiju: Može li model Briksa otvoriti novi prostor za dijalog Beograda i Prištine?

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni izveštač iz Nju Delhija

Samit Briksa u Nju Delhiju završio se deklaracijom koja je mnogo više od zbirke stavova jedanaest država. Njena politička težina nalazi se u insistiranju na Povelji Ujedinjenih nacija, suverenoj jednakosti država, teritorijalnom integritetu, mirnom rešavanju sporova i ulozi diplomatije. U trenutku kada se međunarodni poredak sve više lomi između velikih sila, upravo ta kombinacija principa i praktične diplomatije pokazuje zbog čega Briks postaje važan prostor Globalnog juga.

Nju Delhi je, međutim, pokazao još nešto: međunarodna politika nije samo pitanje toga ko je u pravu, već i ko je sposoban da razgovara sa onima koji imaju suprotstavljene interese. Indija je uspela da za istim stolom zadrži Iran i Ujedinjene Arapske Emirate, iako su njihove pozicije zbog regionalnih sukoba dramatično različite. Njihovo približavanje bilo je jedan od važnih diplomatskih signala iz Nju Delhija.

To je možda najvažnija lekcija za Balkan.

Ako je moguće da se u Nju Delhiju za istim stolom nađu države čiji su odnosi opterećeni ozbiljnim neslaganjima, zašto bi bilo nemoguće otvoriti širi međunarodni prostor za razgovor Beograda i Prištine? Ne prostor u kojem bi neko unapred određivao ishod, već prostor u kojem bi se tražilo rešenje koje ne počiva na jednostranom nametanju, nego na međunarodnom pravu, saglasnosti i političkom kompromisu.

Upravo tu pitanje Kosova i Metohije dobija novu međunarodnu dimenziju.

Nju Delhi deklaracija reafirmiše poštovanje Povelje UN i njenih principa, uključujući suverenitet i teritorijalni integritet država. Istovremeno, Briks se zalaže za mirno rešavanje međunarodnih sporova kroz dijalog, konsultacije i diplomatiju. To nisu samo formulacije za diplomatske arhive. To je politički okvir u kojem bi i pitanje Kosova i Metohije moglo ponovo da se posmatra.

Beograd bi zato mogao da postavi jednostavno, ali dalekosežno pitanje: ako se danas govori o novom multilateralizmu, zašto se njegov princip ne bi primenio i na najosetljivija pitanja Evrope?

U tom smislu Briks ne treba zamišljati kao novu organizaciju koja bi zamenila Ujedinjene nacije ili preuzela pregovore Beograda i Prištine. Njegova vrednost je upravo u tome što može da bude dodatni politički prostor u kojem se čuju države Globalnog juga i u kojem se afirmiše ideja da nijedno rešenje međunarodnog spora ne može biti održivo ako zaobilazi međunarodno pravo.

A upravo je ovde važna jedna činjenica iz Nju Delhija: Indija je pokazala da diplomatska veština može da spoji i one koji se na prvi pogled nalaze na suprotnim stranama.

Najbolji primer za to nije čak ni odnos prema Bliskom istoku, već susret Indije i Kine.

Dve najmnogoljudnije zemlje sveta imaju nerešena pitanja, uključujući granični spor, snažnu konkurenciju i duboko ukorenjeno međusobno nepoverenje. Ipak, Narendra Modi i Si Đinping sastali su se u Nju Delhiju i potvrdili da razlike ne moraju automatski postati sukob. Obe strane naglasile su potrebu za mirom na granici i nastavkom rešavanja otvorenih pitanja.

To je suština diplomatije koju bi Balkan morao ponovo da otkrije.

Ne tražiti od druge strane da najpre odustane od svega što smatra svojim interesom, pa tek onda početi razgovor, već pronaći dovoljno širok okvir u kojem razgovor može da počne uprkos razlikama.

Zanimljivo je da se taj princip iz današnje Indije može povezati sa istorijskim iskustvom Beograda.

Pre više od šest decenija upravo je Beograd bio jedno od mesta na kojima je nastajala nova diplomatija Globalnog juga. Konferencija nesvrstanih 1961. godine okupila je lidere država koje nisu želele da budu puki objekti politike velikih blokova. Josip Broz Tito, Džavaharlal Nehru i Gamal Abdel Naser, zajedno sa drugim državnicima, stvarali su politički prostor u kojem su suverenitet, ravnopravnost, mirno rešavanje sporova i pravo naroda na samostalno odlučivanje bili mnogo više od protokolarnih fraza.

Danas se taj istorijski luk može posmatrati gotovo simbolično: od Beograda nesvrstanih do Nju Delhija BRIKS-a.

Indija, kao zemlja koja je tada sa Jugoslavijom gradila politiku nesvrstavanja, danas je jedan od glavnih stubova nove arhitekture Globalnog juga. Kina, koja je sa Indijom još 1954. afirmisala Panchsheel – pet principa mirnog suživota – preuzima kormilo BRIKS-a za 2027. godinu. Nju Delhi je tako, predajući predsedavanje Pekingu, pokazao i kontinuitet i promenu: principi ostaju, dok se međunarodni odnosi menjaju.

U tome se nalazi i potencijalna poruka za Kosovo i Metohiju.

Ako je Beograd nekada bio mesto na kojem su velike i male države tražile zajednički jezik, zašto danas ne bi ponovo pokušao da ponudi međunarodnoj zajednici model u kojem bi se pitanje Kosova i Metohije vratilo tamo gde po svojoj prirodi pripada – u širi okvir međunarodnog prava i Ujedinjenih nacija?

To ne znači vraćanje u prošlost. Naprotiv.

Svet se promenio, ali potreba za kompromisom nije.

Čak i kada je reč o Ukrajini, primer Ujedinjenih Arapskih Emirata pokazuje da države koje nisu deo tradicionalnog evropskog bezbednosnog sistema mogu da dobiju konkretnu diplomatsku ulogu. Abu Dabi je već imao značajnu ulogu u posredovanju između Rusije i Ukrajine, posebno kroz razmene zarobljenika i humanitarne inicijative.

Ako se taj princip prihvati, zašto se u budući razgovor o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine ne bi uključili svi oni koji mogu da doprinesu njegovom uspehu?

Evropska unija mora ostati važan deo procesa. Sjedinjene Američke Države takođe imaju političku težinu koju nije moguće ignorisati. Ujedinjene nacije imaju međunarodnopravni okvir. Ali uz njih bi se mogao otvoriti i širi prostor za države Globalnog juga, uključujući BRIKS, kao politički forum koji ne bi nametao rešenje, već podsticao dijalog.

Za Beograd bi to značilo da pitanje Kosova i Metohije ne posmatra samo kroz prizmu trenutnog odnosa snaga u Evropi, već i kroz promenu globalnog sistema.

Za Prištinu bi značilo da normalizacija nije isto što i međunarodna potvrda jednostrano proglašene nezavisnosti.

A za međunarodnu zajednicu značilo bi da se konačno proveri može li princip koji se toliko često priziva u Njujorku, Ženevi i drugim centrima međunarodne diplomatije – dijalog uz poštovanje međunarodnog prava – zaista da funkcioniše i na Balkanu.

Ako Nju Delhi može da otvori prostor za razgovor između Indije i Kine, dve velike sile sa sopstvenim sporovima i dubokim strateškim razlikama; ako za istim stolom može da okuplja Iran i UAE, države čiji su odnosi godinama opterećeni ozbiljnim regionalnim suprotstavljanjima; ako države Globalnog juga mogu da preuzmu deo diplomatske uloge u nastojanjima da se zaustavi rat u Ukrajini – onda je teško prihvatiti tvrdnju da je na Balkanu kompromis unapred nemoguć.

Ne znači to da su u Nju Delhiju rešeni indijsko-kineski ili iransko-emiratski sporovi, niti da Briks može da reši pitanje Kosova i Metohije. Njihova važnost je u nečem drugom: pokazuju da čak i kada postoje duboke razlike, vrata za razgovor ne moraju biti zatvorena. Ako je moguće graditi diplomatske kanale tamo gde su interesi velikih sila i regionalnih rivala suprotstavljeni, onda bi takav pristup morao biti moguć i u Beogradu i Prištini.

Zato pitanje više ne bi trebalo da glasi da li je kompromis moguć, već da li postoji dovoljno političke volje da se oko njega napravi dovoljno širok međunarodni okvir – uz Evropsku uniju i Sjedinjene Države, ali i uz Ujedinjene nacije i države Globalnog juga koje mogu da doprinesu procesu.

Kosovo i Metohija zato mogu biti više od još jednog problema na evropskoj diplomatskoj agendi. Mogu postati test nove diplomatije.

Ako je Briks danas jedna od platformi na kojoj se susreću države različitih političkih sistema, ekonomskih interesa i regionalnih ambicija, njegova najveća vrednost možda nije u tome što govori jednim glasom, već u tome što pokazuje da različiti glasovi mogu da sede za istim stolom.

To je lekcija koja je Balkanu potrebna.

Beograd bi, oslonjen na sopstveno istorijsko iskustvo, mogao da ponudi ono što je nekada bila njegova najveća diplomatska prednost: sposobnost da razgovara sa različitim stranama. Ne protiv Evropske unije i Amerike, ne protiv Ujedinjenih nacija, niti kao deo bilo kakvog bloka, već za stolom na kojem bi svi važni međunarodni akteri imali priliku da doprinesu kompromisu.

Takav format ne bi unapred određivao status. Ne bi zamenio postojeće pregovore. Ne bi zaobišao nijednu stranu. Ali bi mogao da proširi prostor za političku kreativnost.

Za Kosovo i Metohiju to bi značilo da cilj više ne mora da bude pobeda jedne strane nad drugom, već stvaranje održivog aranžmana koji bi Srbima omogućio sigurnost, opstanak i život na njihovim ognjištima, Albancima bezbednost i perspektivu, a Srbiji i čitavom regionu dugoročnu stabilnost.

Takvo rešenje ne bi bilo jednostavno. Ali nijedno istorijski održivo rešenje nije bilo jednostavno.

Možda je upravo zato najbolja lekcija iz Nju Delhija – ne tražiti ko će pobediti, već tražiti ko sve može da pomogne da se razgovor ponovo otvori.

U svetu koji se menja od Vašingtona do Pekinga i od Moskve do Nju Delhija, Kosovo i Metohija više ne bi smeli da budu samo evropsko pitanje. Ako je međunarodni poredak zaista postao multipolaran, onda i put do kompromisa mora biti širi.

Kosovo tim putem može da krene.

Ne preko novih zidova, već preko novih mostova.