Nova Kaledonija i Kosovo: „Nezavisnost bez nezavisnosti“ i „poseban slučaj“ (3)

Piše za Kosovo onlajn: Habib al Hadi

Čak i pre nego što se mastilo na sporazumu osušilo, lojalistički političari su se oglasili na društvenim mrežama kako bi uverili pristalice da je sve u redu.

Na Fejsbuku, Viržini Rufena iz „anti-nezavisne“ stranke Okupljanje za republiku je primetila: „Budite sigurni da nećemo prihvatiti neprihvatljivo i da naša francuska nacionalnost nije predmet pregovora.“ Dana 12. jula, poslanik lojalista Nikolas Mecdorf je tvitovao: „Sporazum potpisan. Za Novu Kaledoniju u Francuskoj.“

Ali sporazum iz Buživala obavezuje se na transformaciju postojećeg državljanstva Nove Kaledonije – ustanovljenog Numejskim sporazumom iz 1998. godine – u „novokaledonsko državljanstvo“. Nakon sledećih pokrajinskih izbora, novoizabrani Kongres može definisati novo državljanstvo, koje će biti otvoreno za ljude rođene od roditelja iz Nove Kaledonije ili koji ispunjavaju detaljne uslove za prebivalište. Omogućiće dvojno državljanstvo, francusko i novokaledonsko.

Stvaranje nove države unutar „nedeljive Francuske Republike“ i nove nacionalnosti je jedinstvena i fundamentalna promena u francuskom ustavnom pravu (ona koju će primetiti pokreti za nezavisnost u Korziki, Gvadalupu, Francuskoj Polineziji i drugim francuskim kolonijama). Međutim, neki članovi pokreta za nezavisnost mogu biti ljuti zbog preformulisanja procesa dekolonizacije u okviru francuskog prava, bez eksplicitnije posvećenosti principima dekolonizacije UN prema međunarodnom pravu.

Mnogi stanovnici Nove Kaledonije će pozdraviti sporazum kao odlučujući zaokret nakon godina napetosti. Ali dok se lideri Nove Kaledonije vraćaju kući da objasne predložene izmene svojim pristalicama, jasno je da potpisnici sa Buživala neće imati lak zadatak da im „prodaju“ kompromise koji su uključeni u sporazum.

Koalicija FLNKS, koja povezuje Kaledonsku uniju (UC) sa manjim strankama za nezavisnost, uskoro će održati kongres na kojem će se razmatrati sporazum. Pregovarači FLNKS-a – Emanuel DŽibau, Roš Vamitan, Omajra Naselin, Mikael Forest i Alojzio Sako – mogli bi se suočiti sa kritikama aktivista koji su zabrinuti da su prekoračili svoj pregovarački mandat.

Na desnici, vodeći francuski političari i stručnjaci već osuđuju lojalističke kompromise kao izdaju francuskih republikanskih vrednosti. Uprkos pažljivo formulisanom tekstu, neki francuski konzervativci vide stvaranje novokaledonske nacionalnosti kao još jedan korak na putu ka nezavisnosti.

Nakon potpisivanja, predsednik Nove Kaledonije Alside Ponga – jedan od lidera boraca protiv nezavisnosti – rekao je lokalnoj televiziji: „Avion ćemo odvesti kući i kada sletimo – pa, nema Indijanaca i kauboja kod kuće, ali nas čekaju strelci sa obe strane. Obavićemo posao objašnjenja sporazuma, ali to će biti težak posao za obe strane.“

Kada je reč o ekonomskim i strateškim interesima, nezavisnost Kosova je kreirana i podržana od zapada i vojne grupacije NATO, kako bi se ostvarila kontrola na jugoistoku Evrope i da bi se, izbacivanjem Srbije s Kosova, sprečio eventualni uticaj Rusije koji bi mogao da onemogući dalje planove NATO ekspanzije i opkoljavanja Rusije. 

Autohtono stanovništvo Kanaka dugo je tražilo nezavisnost od francuske kolonijalne vlasti, vođeno socio-ekonomskim razlikama i eksploatacijom, posebno u industriji nikla. Pokret za nezavisnost dobio je na zamahu 1980-ih, sa nasilnim sukobima (npr. kriza sa taocima u pećini Uvea 1988.) i referendumima (2018-2021) u okviru Numejskog sporazuma, iako su bojkoti i francusko mešanje zaustavili napredak.
Kao nesamoupravna teritorija ponovo upisana na listu UN 1986. godine, proces dekolonizacije Nove Kaledonije prate UN, pri čemu Numejski sporazum (1998), a sada i Buživalski sporazum (2025), uokviruju postepeni put. Francuska zadržava kontrolu nad suverenim ovlašćenjima (npr. odbrana, valuta), a proširenje prava glasa na francuske državljane se smatra potezom za razblaživanje uticaja Kanaka, što je u suprotnosti sa principima dekolonizacije UN.

Srbija ne priznaje i ne prihvata takvu „nezavisnost“ Kosova i Metohije, s pravom shvatajući to kao napad na međunarodno garantovani teritorijalni integritet. Uostalom, sama Rezolucija 1244 nedvosmisleno navodi da je KiM deo Srbije. Što se toga tiče, budućnost neće doneti ništa novo. Ovakav stav Srbije, međutim, uzima se kao neprihvatljiv, posebno kada je reč o njenim namerama za članstvo u EU. U isto vreme, odbrana kolonijalnog statusa Francuske na Novoj Kaledoniji ne izaziva nikakve sumnje u EU i na zapadu u pogledu opravdanosti održavanja podjarmljenog statusa Nove Kaledonije. 

Na Kosovu nijedan referendum nije prethodio Deklaraciji o nezavisnosti iz 2008. godine, što je bio jednostrani čin Skupštine Kosova. Javna podrška se pretpostavljala na osnovu dominacije etničkih Albanaca, dok je srpsko stanovništvo bilo potpuno isključeno iz ovog i drugih procesa.

Za Novu Kaledoniju, Numejski sporazum je naložio tri referenduma (2018, 2020, 2021), pri čemu su treći bojkotovali pristalice nezavisnosti zbog vremena COVID-19 i francuskog pritiska, što je rezultiralo sa 96 odsto glasova „protiv“ od strane iskrivljenog biračkog tela. Buživalski sporazum predlaže referendum 2026. godine, ali njegovi uslovi (npr. prošireni birački spisak) mogu ponovo favorizovati status kvo.
Interesovanje Francuske za rezerve nikla u Novoj Kaledoniji – koje je Makron nazvao „strateškim resursom za Evropu“ – pokreće njen otpor da Novoj Kaledoniji dodeli nezavisnost. Fokus Buživalskog sporazuma na izvoz nikla i francuska finansijska podrška ističu ekonomsku kontrolu kao prepreku nezavisnosti. Francuska je proteklih godina u ovom smislu doživala snažne udare u Africi, odakle su je iz bivših francuskih kolonija zapadne Afrike izbacili novi vojni lideri koji su Francuskoj oduzeli prava na eksploataciju rudnih bogatstava. Francuska, kao jedna od poslednjih stvarnih kolinijalnih sila, ne želi da istu sudbinu doživi i na pacifičkim ostrvima.  

Oba slučaja oblikuju geopolitički savezi – uspeh Kosova povezan je sa NATO i zapadnom podrškom, a Nova Kaledonija se pokorava globalnom uticaju Francuske. Različiti nivoi međunarodne podrške objašnjavaju različite ishode. Nezavisnost Kosova je postignuta jednostranim delovanjem i međunarodnom vojnom intervencijom, što je omogućilo odvajanje Kosova i Metohije od Srbije nakon rata i etničkog čišćenja Srba s KiM. Ovo je ostvareno kako bi se sproveli strateški interesi Zapada.

Zahvaljujući snažnom lobiranju SAD, NATO i EU, u prvom talasu Kosovo je dobilo priznanje većeg broja država, da bi se od 2008. do danas mnoge od njih odrekle tog priznanja, tako da je sada broj država koje zaista priznaju Kosovo ispod 90. Dezintegracija država, posebno u arapskom svetu i na Bliskom istoku, zajedno sa ratom u Gazi i obnovljenim pitanjem Palestine, ponovo je zaoštrila pitanja uslova za priznanje novih država i podrške secesiji, što ne ide u prilog Prištini, ma koliko se ona trudila da afirmiše pristup Kondolize Rajs o „posebnom slučaju“, a ne o presedanu. Sada o karakteru tog čina ne odlučuju njene reči ili prištinske tvrdnje, nego mogućnost i sposobnost upotrebe sile. A upravo to je bilo osnovno obeležje „kosovske državnosti“ - vojna akcija grupe država protiv matične države (Srbije) kako bi se od nje otcepio deo njene teritorije.  

Novoj Kaledoniji nedostaje značajno međunarodno priznanje kao nezavisnog entiteta, zbog francuskog prava veta u Savetu bezbednosti UN i pacifičkim regionalnim vezama (npr. Forum pacifičkih ostrva) koje ograničavaju spoljni pritisak. Odredba Buživalskog sporazuma o potencijalnom međunarodnom priznanju „države Nove Kaledonije“, stoga, ostaje nejasna. 

Nova Kaledonija je kolonija koja ima sva prava na nezavisnost, poput svih drugih kolonija u svetu. Bilo je i pokušaja da se i Kosovo prikaže kao kolonija, ali oni nisu uspeli. Fokus na postepenoj autonomiji Nove Kaledonije, a ne na suverenitetu, usklađen je sa kolonijalnim nasleđem i ekonomskim prioritetima Francuske.

(Kraj)