Od Njegoša do Demaćija: Prisustvo i značaj Kosova u srpskoj i albanskoj književnosti i umetnosti

“O Kosovo, grdno sudilište, nasred tebe Sodom zapušio… Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može… Ivo Andrić je Petra II Petrovića Njegoša nazvao tragičnim junakom kosovske misli. Opčinjen genijalnošću i značajem Njegoševih stihova, slavni nobelovac je odlično razumeo koliko su Gorski vijenac i Luča mikrokozma uronjeni u srpsku tragiku na Kosovu. Dva kolosa srpske književnosti o Kosovu su se, dakle, dobro razumeli”.

Priredio: Miloš Garić

O Kosovu se danas svakodnevno govori u kontekstu visoke svetske politike i srpsko-abanskog spora o prvenstvu prava na tom prostoru, pa vredi podsetiti koliko se Kosovo kao tema zapravo nalazi u nasleđu ta dva naroda, u njihovoj kulturi i umetnosti.

Kažu da se reč Kosovo u Gorskom vijencu, uz reč Bog, pominje najviše puta. Kada govorimo o prisustvu i značaju kosovske teme u srpskoj književnosti i umetnosti, Njegoševo delo, nastalo u prvoj polovini 19. veka, jedna je od glavnih odrednica, ali ima ih mnogo, toliko da neki tvrde i da je sva srpska kultura satkana od kosovskih simbola.

Od neznanih autora epskih pesama iz perioda pre i posle Kosovske bitke, Svetog Save, Jefimije, Stefana Lazarevića, preko Alekse Šantića, Milutina Bojića, Miloša Crnjanskog, Paje Jovanovića, Uroša Predića, Stevana Stojanovića Mokranjca, Jovana Dučića, pa Desanke Maksimović, Isidore Sekulić, Matije Bećkovića, ogroman je broj srpskih pisaca, slikara i muzičkih stvaralaca koji su u svojim delima značajno inspirisani Kosovom.

Autor čuvene pesme "Na Gazi-Mestanu“ pesnik Milan Rakić ispričao je svom prijatelju Mladenu St. Đuričiću kako je izgledalo kada je sa svojom četom u Balkanskom ratu stigao u Prištinu.

"Dakle, izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe… Postrojiše nas. U pratnji štaba, pojavi se komandant. U zbijenom stroju, lupkala je puška o pušku, zatezale se remenjače. Oko mene popadali vojnici. Pogledam, ljube zemlju…”

Rakićevi stihovi ostali su za večnost.

“Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama…
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna…

… I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem”.

Književnik i novinar iz Gračanice Živojin Rakočević za Kosovo onlajn nadahnuto se izrazio na ovu temu.

“Iz najšireg pogleda na istoriju srpske umetnosti i književnosti, ona bi se mogla, u najvećem obimu slobodno nazvati kosovskom, jer su reči i značenja imena Kosovo i Srbija - kada su u pitanju kultura, duhovnost i državnost - sinonimi. Iz našeg kulturnog modela i konteksta, u svim vremenima, nestajalo je gotovo sve što nije povezano sa Kosovom. Kosovo i Metohija su mesto našeg civilizacijskog zenita i tu se u istorijskoj perspektivi jasno razlikuju tri nivoa, koji pripadaju srpskoj kulturi i potpuno su van teritorijalnih i ideoloških ograničenja. Prvi nivo su izuzetni spomenici i hramovi srednjeg veka, sa Dečanima kao umetničkom krunom Balkana. Bez mitologizacije, freske po pećinama Kosova ili malih, nepoznatih crkvica, mogu krasiti zidove najvećih svetskih muzeja. Sve je to vlasništvo Srpske pravoslavne crkve, našeg naroda i kulture. Drugi nivo je Kosovo genijalne epske poezije, Njegoša, doba ropstva i oslobađanja. Bosanski muslimani, Dubrovčani, jednako kao i pravoslavna - otomanska raja kroz pesmu i priču o Kosovu vide deo svoje slobode i nade. Treći nivo je savremeno stvaranje, prepuno tektonskih poremećaja, u čijem se središtu našlo Kosovo. Uprkos svemu, ovde sada nastaju slike vrednosno iste kao u Nišu ili Banjaluci. Iz svega ovoga može se zaključiti da je Kosovo živa, paradoksalno moderna tradicija, koju nikada nećemo osvojiti ili do kraja razumeti, ali, po onoj Andrićevoj reči o Drini, Kosovo nikada ne smemo prestati da razumevamo i osvajamo”, objašnjava Rakočević.

Albanska literatura

O tome od kakvog je značaja I koliko je tema Kosova prisutna u ukupnoj albanskoj književnosti i tradiciji za Kosovo onlajn je govorio profesor političkih nauka iz Južne Mitrovice Nedžmedin Spahiu.

“U albanskoj književnosti tema Kosova je retka. Pre rata je napisao roman debarski pisac Haki Stermili (1895-1953), u kome je glavni lik izbeglica sa Kosova koji se zaljubljuje u jednu devojku iz Albanije. Posle Drugog svetskog rata, pisac vlaškog porekla Jakov Hodža (1923-1979) napisao je roman na istu temu, izbeglica sa Kosova se zaljubljuje u devojku iz Južne Albanije. Najjaču temu podrške Kosovu je napisao takođe jedan vlah iz Albanije, Dimiter Pasko (1907-1967), koji je 1941. uradio poemu povodom aneksije Kosova od strane Albanije. To je sve što albanska književnost ima za Kosovo. Naravno, i kosovska književnost se bavila temom Kosova. Prvi roman na Kosovu napisao je Adem Demaći 1958. godine, bavi se krvnom osvetom na Kosovu, na progresivan način kritikujući ovu lošu pojavu”, kaže Spahiu.

Durata Šehri, profesorka Istorijsko-filološkog Fakulteta Univerziteta u Tirani, koja je i profesor književnosti na Univerzitetu “La Sapienca” u Rimu, kaže da se Kosovo u albanskoj književnosti javljalo najpre u geografskom smislu.

“Pjeter Bogdani u svom delu “Pesme Sibile” planinu Paštrik pominje kao toponim. Ovo je samo jedan vek posle prvog dela na albanskom jeziku, Pjetera Budija 1555. godine. Posle toga Kosovo se pojavljuje više puta, kao toponim, odnosno kao geografski element, ili kao idealna geografija. U smislu da se do 1912. godine, Kosovo smatralo samo jednom od pokrajina naseljenih Albancima, jednom od pokrajina Idealne Albanije. Kosovo nalazimo u delu “Stočarstvo i poljoprivreda”, Naima Frašerija. Postoji nekoliko toponima Kosova u ovom delu, kao deo Idealne Albanije, ovog autora”, navodi Šehri za Kosovo onlajn.

Dodaje da se Kosovo “pojavljuje u albanskoj literaturi, u vezi sa stradanjem Albanaca, kao što je bilo u balkanskim ratovima”.

“Pojavljuje se u važnom delu Đerđa Fište “Planinska lauta”. Jedna od njenih glavnih pesama je ona o Prizrenskoj Ligi, u kojoj se nalazi nekoliko značajnih ličnosti Kosova. Kosovo se javlja kao čežnja i nostalgija, kao istorija i geografija I kao duhovni ideal. U nekim Azdrenovim pesmama, kod Miruša Kutelija, i uopšte u modernoj albanskoj književnosti. Postoje dva Kutelijeva dela, izvanredna reportaža kada je posetio Prizren 1943. godine, pod imenom “U Prizrenu, između živih i mrtvih”. Jednako je poznata, čak i više, Kutelijeva “Kosovarska pesma”, kaže profesorka Šehri.

Po njenim rečima, u periodu soc-realizma posle 1945. Kosovo nestaje iz albanske književnosti iz političkih razloga.

“Smatralo se vrstom zabranjene teme. Ova zabrana se ponekad pojavljivala otvoreno, zabranomi izdavačkim kućama da objavljuju radove o Kosovu. Međutim, uprkos zabranama, Kosovo je u to vreme bilo prisutno u albanskoj književnosti. Ismail Kadare je 1966. godine napisao pesmu o Kosovu, pisao je o čuvenoj bici 1389. godine na Kosovu. Kadare se posle 1990. veoma bavio ovom temom, kao što je njegovo delo “Tri pesme žalosti za Kosovo”. Druga važna bitka, bitka kod Kačanika, pojavljuje se nekoliko puta u albanskoj književnosti, kao što je poezija Fatosa Arapija iz perioda soc-realizma. I Dritero Agoli se dosta bavio Kosovom, posebno posle 1990. Imamo celu knjigu, koja je u potpunosti posvećena Kosovu. Tus u i dva značajna autora albanske dijaspore, kao što su Arši Pipa i Bilal Džaferi. Poezija Arsija Pipe odnosi se na važne istorijske događaje, kao što su bile demonstracije 1981. godine na Kosovu. Disident Visar Žiti bavio se ovim pitanjem, poezijom koja ima veoma simbolican naslov “Kako do Kosova?”, navodi Šehri.

Ona dodaje da je pre 1990. godine kosovska književnost, ipak, vrlo malo našla mesta u školskim udžbenicima u Albaniji.

“Albanski autori s Kosova nisu bili sastavni deo albanske književnosti, već su se smatrali posebnom granom. Ovo, možda i zbog ponekad razlike u kvalitetu između autora sa Kosova i iz Albanije. U svakom slučaju, posle 1990. ušli su autori kao što su Anton Pašku, Teki Derviši, Sabri Hamiti, Ali Podrimja”, kaže Šehri.

Sidro srpske duhovnosti

Srpska pesnikinja s Kosova Milica Lilić za Kosovo onlajn kaže da Kosovo kao integrišući motiv srpskog naroda pulsira u svekolikoj srpskoj umetnosti, slikarstvu, muzici i literaturi, počev od srednjeg veka do današnjih dana.

“U 19. veku Njegoš je Kosovo nazvao grdnim sudilištem, što i danas jeste. Pevao je o njemu kao o najuzvišenijoj borbi protiv zla i nepravde.  Tu se i danas poznaje, ko je vjera, a ko je nevjera. Isidora Sekulić je vidovito nagovestila: Kosovo, niti je prestalo niti je nestalo, niti će ikada dok je nas. Ne počinje ono od kneza Lazara, nego još ranije. Od toga Tihomira, od kneza Lazara i Murata, preko raznih ustanika, preko vladarskih napora Njegoševih i njegove poezije, preko Kumanova, preko Albanije i Kajmakčalana, preko srednjovekovne naše umetnosti, preko Meštrovića – ono, Kosovo, živi i živeće i sutra i prekosutra, iako uvek kao nešto drugo i treće, političko, kulturno, umetničko, naučno“, navodi Lilić.

Naglašava da je beskrajno velika moć kosovskog zaveta.

“On vekovima generiše nastajanje novih umetničkih ostvarenja u svim oblastima  srpske kulture. I ma gde da žive Srbi, oni žive taj zavet i obnavljaju ga u svojim umetničkim delima. U njemu se čuje eho one maternje melodije o kojoj je pevao Nastasijević, u njemu odzvanja svest o postojanju nečeg što je iznad dnevnog, trivijalnog i propadljivog. Za Srbe, ma gde da su, Kosovo nije samo prostor, ono je znamen! Ono je predstava o primarnom domu, o pretku i potomku. O temelju i postamentu. Ma gde odlazili oni će se uvek vraćati Kosovu kao mitskom izvoru sa kojeg se pije snaga, životnost, vraćanje vere i smisla”, ukazuje Milica Lilić.

Srpska pesnikinja ističe da se zato Kosovo kao hronotop usidrilo u svekoliku srpsku duhovnost i umetnost.

“Počev od epskih pesama Pretkosovskog, Kosovskog i Pokosovskog ciklusa, preko žitija svetaca u srednjem veku, to jest životopisa srpskih vladara, preko pisanja o poveljama kojima je potvrđivano i utemeljenje duhovnosti i istorijsko pamćenje. Preko Jefimijinog zlatoveza Posvete knezu Lazaru, preko bratske ljubavi Despota  Stefana Lazarevića Visokog, koji opominje da ljubav svemu prevashodi. I ta ljubav, kao kohezivni motiv i drži Srbe u srodstvu zbog Kosova i preko Kosova. I ako se i to razbije, a svedoci smo da se svim silama trude da nas razdrobe na bezlične i bespomoćne jedinke, Kosovo će biti sačuvano uprkos teškoj i očiglednoj okupaciji, jer duh nikada niko nije mogao pokoriti! U srpskim genima bitišu oni koji su slobodu i čast  stavljali iznad svega. Svest o njihovoj pogibiji za Kosovo, i svih onih koji su vekovima potom ugrađivali sebe u srpski opstanak na Kosovu i Metohiji, živi u srpskoj literaturi i umnožava se svakodnevno, počev od Njegoša, Isidore Sekulić, Milana Rakića, Andrića, Desanke Maksimović, Darinke Jevrić, do naših savremenika koje je teško pobrojati”, navodi Milica Lilić.

Niko ne može, dodaje, tako snažno pevati o nečemu što nije njegova suština, deo unutarnjeg sveta i istine.

Kosovski ep izdržao test vremena

“A, šta tek reći za kosovski melos koji se rasprostire svuda gde nas ima i dira dušu u najbolnije mesto. Nije slučajno Nušić, koji je bio konzul u Prištini, rekao da je duša najmekša na Kosovu. Legendarni Jordan Nikolić svojim sonarnim i setnim glasom to je potvrdio, otkrivajući duboko povređivanu dušu kosovsko-metohijskog čoveka vekovima ranjavanog. Šta reći za freske svetorodne loze Nemanjića u manastiru Visoki Dečani, za freske u Gračanici i drugim manastirima. Čiju prošlost sve to potvrđuje? Čiju prošlost potrvđuje stari srpski jezik koji je opstao vekovima, a kojim su pisane povelje koje su naše tapije i nepobitni dokazi svojine? Postoje Kosovo i Metohija, ma kako ga neki nazivali, i postoji srpska istorija, ma kako se mnogi trudili da je poreknu ili izbrišu. Ona je neraskidivi deo srpskog bića, Kosovo kao samo srce nacije pulsira u svakom iole svesnom pripadniku ovog naroda koji se nije otuđio ni prodao. Sa tom pulsacijom u sebi se rađamo, rastemo i stasavamo sa svetlošću Kosovskog zaveta koji je naš putokaz nastao na osnovu Novog zaveta, orjentir i utočište. Ideja da je časnije umereti nego u ropstvu i poniženju živeti. Neko reče da srpski narod nije veliki po broju, ali je veliki po mitu, žrtvama i istorijskom osećanju. Iako danas nastoje da dokažu kako je kosovski mit proistekao na osnovu nečega što se ne temelji na naučnim činjenicama, istina je nešto sasvim drugo. To je sam život izvrcao u borbama i trpljenju. A, ono što preživi u vremenu, svedoči svojom dugotrajnošću. U tom smislu su i reči Zorana Mišića: Kosovski ep ne zasniva se na osvajačkoj oholosti, već na ponosu onih koji su oružijem duha savladali osvajače. Zbog toga on nikog ne ugrožava, nikome ne preti. Mit o Kosovu daleko premašuje granice nacionalnog mita; svojom suštinom on se pridružuje onim najvišim tvorevinama ljudskog duha, sakupljenim u Imaginarnom muzeju jedne jedinstvene evropske kulture. A moć mita je u tome što istroriju pretvara u prirodu, zapisuje Rolan Bart. Upravo to se nama dogodilo”, zaključuje pesnikinja Lilić.