OKRUGLI STO KARLOVAČKOG MIRA (1): Nikad više rat u ovoj zemlji, niti u svetu!

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Stiče se utisak da u istoriji nijedan novi svetski poredak nije mogao da se rodi bez ratnog začetka, ali ni da se zaokruži drugačije nego na temeljima međunarodnog prava, za stolom. Danas, posle pada Berlinskog zida, nakon Hladnog rata i upozorenja pape Franciska u intervjuu za „Politiku” da je na sceni fragmentarni treći svetski rat, strepimo da će savremeni svet zahvatiti novi totalni svetski rat. Kao da zemlja nije dovoljno krvi upila, vatreno je u Gazi, rusko-ukrajinski sukob ne prestaje, kao ni tenzije na tlu Srbije. Papa je u intervjuu datom „Politici” naglasio značaj dijaloga, ali kako utišati ratni vihor i privoleti zaraćene strane da sednu za sto i započnu pregovore? Možda bi istorija mogla pomoći da pronađemo smernice.

Pre nekoliko dana svečano je obeležena 325. godišnjica od postizanja Karlovačkog mira, jednog od najznačajnijih sporazuma u istoriji Evrope, kojim je okončan Veliki bečki rat, započet napadom Osmanskog carstva na Beč 1683. godine, i zaustavljen dalji prodor Osmanlija na Stari kontinent.

Zahvaljujući ovom miru, potpisanom 26. januara 1699. godine, pre više od tri veka, posle decenija krvoprolića i pustošenja, postavljene su osnove za izgradnju novih odnosa u ovom delu Evrope. Potpisnice ovog značajnog dokumenta bile su Austrija, Poljska, Venecija, sa jedne strane, i Osmansko carstvo, sa druge strane, u prisustvu neutralnih posrednika Engleske i Holandije i uz učešće Svete lige i Rusije.

U Sremskim Karlovcima, na raskrsnici latinske, vizantijske i islamske kulture, razgovor između predstavnika Svete lige i Osmanskog carstva vodio se za okruglim stolom, koji je isticao ravnopravnost svih učesnika u pregovorima, što je od tada postala diplomatska praksa. Delegacije su, takođe, zahvaljujući četvorim vratima prostorije za pregovore, pristupile istovremeno, bez prava prvenstva, čime nijedna strana nije omalovažena. Postignut je dogovor o 25-godišnjem primirju, koji je uključivao razmenu zarobljenika, uništavanje graničnih tvrđava i podsticanje slobodne trgovine.

Obeležavanju ove važne godišnjice prisustvovali su predstavnici država potpisnica ovog mirovnog ugovora, izaslanici evropskih zemalja, kao i predstavnici verskih zajednica i državnih institucija. Izostali su ruski predstavnici.

Svečanost je otvorio mons. Fabijan Svalina, sremski biskup, koji je ukazao na iskonsku čežnju ljudskog srca za mirom, što su shvatili i potpisnici Karlovačkog mira, daleke 1699. godine. „Iako put do njega nije uvek jasan i jednostavan, ništa drugo ne priliči čoveku”, rekao je Svalina, izrazivši nadu da će ova godišnjica, kao i mesto okupljanja, podstaći na zaključak da su za mir potrebni vaspitanje i edukacija naših mladih naraštaja da po primeru savremenika potpisnika Karlovačkoga mira usvoje važnost ravnopravnosti, te njegovanje kulture dijaloga i međusobnog uvažavanja, te da različitosti postanu most za toliko željeni mir.

„Verujući da će ovaj skup uroditi plodom i da će se odjeci naše molbe za mirom čuti, neka Gospod sve nas ovde, sa ovoga značajnog mesta, u spomen-kapeli Gospe od mira, u Sremskim Karlovcima, vodi u traženju puteva mirnog rešavanja sukoba, razumevanja i saradnje”, rekao je Svalina.

Među najznačajnijim gostima koji su prisustvovali svečanom obeležavanju Karlovačkog mira bio je državni sekretar Svete Stolice kardinal Pjetro Parolin, sa kojim sam imao čast da uradim značajan intervju za „Politiku” 2019. godine, a čije su vizionarske reči doživele svoje obistinjenje i danas se mogu citirati kao komentar na aktuelnu političku situaciju sa kojom se svet suočava. U odmerenost, mudrost, toplinu i snagu njegovih reči, kao i njegovu svesrdnu želju za mirom, imao sam priliku da se uverim i u našem nedavnom susretu, na obeležavanju jednog veka Beogradske nadbiskupije, ali i sada, u Sremskim Karlovcima.

Na početku govora Parolin je istakao da samo prisustvo predstavnika civilnih vlasti i raznih verskih tradicija ovom skupu svedoči o trajnoj i univerzalnoj želji za mirom, koja postoji u svakom ljudskom srcu, dodavši da se nada da će ovaj skup raspiriti tu želju u plamen i da će nam, vođene svojim verskim uverenjima, omogućiti da naučimo iz prošlih uspeha kako bismo bili efikasni mirotvorci danas. Poruka jasna, iako nije spomenuo nijedan aktuelni sukob u svetu, naročito ne onaj koji je najznačajnija pretnja svetskom miru.

Naravno, ovaj kontekst nameće pitanje zašto jedan od učesnika Karlovačkog mira i Svete lige nije pozvan na godišnjicu Karlovačkog mira. Rusija.

Naučni savetnik Hrvatskog instituta za istoriju Robert Skenderović, govoreći o ovom važnom događaju s naučnog stanovišta, ukazao je, između ostalog, na prisustvo Rusije i njeno učešće u Karlovačkom miru:

„U oktobru 1698, petnaest godina i četiri meseca nakon početka opsade Beča, ovde, u Sremskim Karlovcima, sastali su se izaslanici Habzburške monarhije, Mletačke republike i Poljske, te Osmanskog carstva. Bila je prisutna i delegacija Ruskog carstva, koja je želela pregovarati o primirju s Osmanlijama, a kao posrednici su se ponudili engleski i nizozemski veleposlanici u Istambulu – Lord Vilijam Padžet i Džejkob Kolijer – što je bilo prihvaćeno od svih država prisutnih na pregovorima. Uoči mirovnih pregovora bilo je dogovoreno da se mirovni sporazum pokuša dogovoriti po principu uti possidetis, tj. da svaka strana zadrži onu teritoriju koju je u tome trenutku kontrolisala.”

U govoru Nemanje Starovića, ministra za rad Srbije, Rusija je apostrofirana kao deo koalicije evropskih sila, koju su sačinjavale Habzburška monarhija, Poljska, Venecija i Rusija.

Pjetro Parolin, državni sekretar Vatikana, ne govoreći direktno ni o jednom aktuelnom sukobu u svetu, na najvišem diplomatskom, svetovnom i duhovnom nivou, poručio je: „Svi mi, predstavnici različitih verskih zajednica, kao i civilnih vlasti, okupili smo se u ovoj ’Kapeli mira’ kako bismo probudili našu želju za mirom i čvrsto izjavili: ’Nikad više rat! Nikad više rat u ovoj zemlji [Srbiji], niti u svetu!’”

Kardinal je podsetio i na papine reči da je bratstvo jedini pravi temelj trajnog mira, da prevazilazi sve podele i granice društava koja sebe smatraju samodovoljnim. On nas poziva da prepoznamo sve ljude kao našu braću i sestre, gde god da se nalaze, i da, uprkos našim razlikama, usvojimo politike koje su istinski postavljene u službu opšteg dobra.

„Kao predstavnici različitih religijskih tradicija, imamo posebnu odgovornost da osiguramo da bratstvo ujedinjuje, da razlike ne vode podelama i da raznolikost nikada ne dovede do nasilja. Kao što je papa Franjo rekao tokom svoje posete jugoistočnoj Aziji prošlog meseca, „ova mudra i delikatna ravnoteža, između mnoštva kultura i različitih ideoloških vizija i ideala koji učvršćuju jedinstvo, mora se neprestano braniti od neravnoteža [...] Ovo je neophodno za suočavanje sa zajedničkim izazovima, uključujući suzbijanje ekstremizma i netolerancije, koji kroz iskrivljavanje religije pokušavaju da nametnu svoja gledišta koristeći obmanu i nasilje.’ Ljudi vere su pozvani da budu mirotvorci, a ne huškači. Autentična religija inspiriše ljubav, a ne mržnju”, rekao je Parolin.

Kardinal je simboliku četvorih vrata ove kapele iskoristio da istakne četiri temeljna principa katoličkog socijalnog učenja, na kojima mir mora počivati: istina i pravda, solidarnost i ljubav, bratstvo i molitva.

Svoj govor završio je rečima pape:

„Gospode, Bože Abrahama, Bože proroka, Bože ljubavi, Ti si nas stvorio i pozivaš nas da živimo kao braća i sestre. Daj nam snage da svakodnevno budemo instrumenti mira; omogući nam da svakoga ko pređe naš put vidimo kao našeg brata ili sestru. Učini nas osetljivima na molbe naših sugrađana koji nas preklinju da pretvorimo naše oružje rata u oruđa mira, našu nesigurnost u pouzdano poverenje, a naše svađe u oprost.

Održavaj u nama plamen nade, kako bismo s strpljenjem i istrajnošću mogli birati dijalog i pomirenje. Na ovaj način neka mir konačno pobedi, i neka reči ’podela’, ’mržnja’ i ’rat’ budu proterane iz srca svakog muškarca i žene. Gospode, razoružaj nasilje naših jezika i naših ruku. Obnovi naša srca i umove, tako da reč koja nas uvek okuplja bude ’brat’, a naš način života uvek bude: Šalom, Mir, Salam, Amin.”

Da rat nije prikladan način za rešavanje problema između nacija, složili su se svi govornici, koji su na svoj način pokušali da istaknu važnost dijaloga, kompromisa i univerzalnosti čovekove potrebe za životom u miru. O govoru predstavnika SPC i Vlade Republike Srbije, kao i u uključenosti srpskog življa u ratnom vihoru s kraja 17. veka, pročitajte u nastavku.