Perspektiva iz 2005: Srbiju staviti pred svršen čin nezavisnog Kosova

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Često se pitamo mogu li događaji da slede ideje ili oni imaju vlastitu logiku i deterministanost koja nije podložna prilagođavanju spolja. To ne samo da govori o vrednosti zamisli, nego vrednuje mogućnost predviđanja pravca kojim se kreću ti događaji. Kao i uvek, nekada se planovi i ideje ostvaruju, nekada su prognoze tačne, a nekada nisu. Zanimljiv primer jedne takve mešavine jeste izveštaj njujorškog Saveta za spoljne odnose iz 2005. koji je posvećen pitanju Kosova i Srbije, gde su glavni tokovi i procesi sasvim pretpostavljeni, dok je kod drugih u pitanju samo hronološka inverzija.    

Predloženo je tako da Srbija već sledeće, 2006. godine dobija status kandidata za EU, koji je dobila šest godina kasnije! Takođe iste te 2006. godine trebalo je da Srbiji budu oprošteni svi spoljni dugovi, a još iznad toga, Srbija će dobiti značajnu ekonomsku pomoć. Postoji samo jedan uslov: potrebno je da se Srbija sledeće godine odrekne Kosova i da ga prizna. Da se podsetimo, to se sve dešava tri godine pre nego što je "nezavisnost Kosova" zaista i priznata.   

To je bila suština izveštaja uticajnog američkog Saveta za spoljnu politiku o Balkanu pod nazivom "Zaboravljena intervencija". Autori su bili general Vilijam Neš i Amelija Breznik. Izveštaj je napisan na osnovu ranijeg izveštaja Balkan 2010. Pored preporuka o Kosovu, daju se ocene i o stanju tadašnje državne zajednice Srbije i Crne Gore. 

Najvažnije preporuke ovog izveštaja su: 
1.    Srbiju staviti pred svršen čin nezavisnog Kosova
2.    Nagraditi je za dobro držanje otpisom dugova, ekonomskom pomoći i statusom kandidata za EU u 2006. godini
3.    Pomoći reformistima na parlamentarnim izborima
4.    Marginalizovati opstrukcionističke grupe
5.    Ubrzati reformu straktura bezbednosti i vojske
6.    Ne menjati Dejton
7.    Ne protiviti se nezavisnoj Crnoj Gori jer ona više nije pretnja stabilnosti

Predočeno je da nezavisnost Kosova treba da bude formalizovana kroz "pažljivo strukturirani državni sporazum" i ona je definisana na sledeći način: "Nezavisnost uz prateće uslove i uz pažljivo strukturiran državni sporazum obezbeđuje najbolje šanse koje umiruju sve zabribnute. To je najverovatniji ishod za Kosovo, što je činjenica koja se prihvata u sve većoj meri, ako ne otvoreno, od posmatrača i od političara sa obe strane Atlantika". 

I za državnu zajednicu kao i za Kosovo, ponuđeno je istovetno rešenje: nezavisnost Crne Gore.
"Za razliku od 2002. kada su u međunarodnoj zajednici postojali strahovi da će nezavisna Crna Gora da destabilizuje Balkan i da će razgoreti zahteve Kosova za nezavisnošću, međunarodna zajednica više ne mora da bude ozbiljno zabrinuta ako Crna Gora odluči da se povuče iz Unije sa Srbijom". 

Za transakciju "Kosovu nezavisnost, Srbiji EU i pare" konstatuje se da postoji međunarodni konsenzus  i spremnost u nekoliko tačaka. Kosovo ne može da bude vraćeno pod vlast Beograda, čak i kada bi postojala značajna autonomija. Takođe je podela Kosova neprihvatljiva pošto dve terećine Srba živi u ruralnim predelima u Ibarskoj dolini, sa albanskom većinom. Podela je nemoguća bez obimnog preseljenja stanovništva, a osim toga, ona je suprotna ciljevim američke intervencije 1999.  Svi su saglasni da Kosovo ne može da se priključi nekoj drugoj državi – Albaniji, južnoj Srbiji ili Makedoniji kako bi se stvorila Velika Albanija.  

Ako treba – bez Rusije i Kine

U izveštaju se opisuje tehnologija kojom je potrebno stići do konačnog statusa za Kosovo, te se zaključuje da u njemu nije neophodno da UN sprovode proces određivanja konačnog statusa ili da ga kontrolišu, niti da ga one odrede. Ta metodologija, čini se, primenjuje se i danas.

"Sledeći model Ohridskog ugovora koji je postignut preko američko – evropskog specijalnog izaslanika uz saglasnost UN, proces rešavanja konačnog statusa Kosova trebalo bi da bude vođen od strane dvojice nezavisnih izaslanika visokog ranga, jednog Evropljanina i jednog Amerikanca s jednakim ovlašćenjima. Ti izaslanici biće odgovorni za predlaganje rešenja za konačni status zasnovan na širokim konsultacijama zainteresovanih strana u Prištini i Beogradu. Oni bi trebalo da budu podržani rezolucijom Saveta bezbednosti koja bi im dala autonomiju i obezbedila osnovna pravila (da isključe podelu, prisajedinjenje Albaniji ili Albancima koji žive van granica Kosova, garancije terotorijalnog integriteta, i zaštitu prava manjina). Ako Savet bezbednosti odbije da im da neophodan mandat (zbog odbijanja Rusije i Kine, na primer), Amerika i EU treba da imenuju izaslanike kako bi se u konsultacijama za zainteresovanim stranama pripremile za zajedničko američko – evropsko rešenje za Kosovo", navodi se i izveštaju. 

Konstruktivna uloga Beograda je poželjna, ali su šanse za nju veoma male umajući u vidu da konačni status uključuje nezavisnost Kosova. Pregovori koji uključuju Beograd bili bi problematični i odlagani unedogled. Politički lideri u Beogradu biće oštećeni ukoliko bi bili blisko povezani s nepopularnim ugovorom. Ujedinjene nacije, EU i SAD moraju stoga da budu spremne da rešenje izuzmu iz ruku Beograda i da Kosovo postane nezavisno fait accompli (svršenim činom).   

Pošto će Beograd da se protivi i to protivljenje će ići u stepenu od formalnog, pa do nasilnog, međunarodna zajednica mora da bude spremna da Beogradu olakša prihvatanje rešenja. "Međunarodna zajedenica treba da uzme u obzir činioce koji će doživeti rešenje kao nepošteno i uključiće strategiju sastanaka u svoj pristup, ali međunarodna zajednica mora pažljivo da prikaže da je nezavisnost Kosova korisna za sve strane i da će Srbija biti nagrađena za svoju saradnju", navodi se u izveštaju.

U izveštaju se naročito razrađuje kako će se obezbediti "političko pokriće" za beogradske političare. Ta strategija uključuje dva koloseka. 

Na prvom bi SAD, UN i EU garantovale punu zaštitu Srba na Kosovu kao i religioznih i kulturnih spopmenika. Oni koji ostaju van Kosova i koji se ne vrate, biće obeštećeni, a to će biti prošireno i na ostale manjine. "UN, EU i SAD mogu da ponude nadoknadu Srbiji za gubitak teritorije u obliku ekonomske pomoći. Otpisivanje nekih međunarodnih dugova Srbije je jedna od inicijativa. Kosovo takođe može da bude obavezano da preuzme deo dugova Srbije", predloženo je u dokumentu. 

Drugo područje jeste stvaranje opcija za saradnju. "Srbiji treba da budu date nagrade za dobro ponašanje, uključujući obećanje od strane EU za status kandidata već 2006. Amerika treba da pomogne Srbiji da dostigne standarde EU, potpomažući sadašnju Studiju izvodljivosti i odobravajući pregovore o Ugovoru o asocijaciji. To će biti istovremeno i agrument reformistima u korist pred parlamentarne izbore u Srbiji".

Srpski političari, iako autori izveštaja predlažu da budu nagrađeni u slučaju da se Srbija "dobro ponaša" u slučaju rešavanja konačnog statusa Kosova, nisu zavredeli posebno poštovanje i visoke ocene autora izveštaja. Za tadašnje premijera Vojislava Koštunicu kaže se da je javno "protiv reformi", a da Tadić "mada je njegov izbor pozdravljen od strane zapada", ima slabu političku podršku. 

"Ponašanje Srbije u poslednje dve godine je razočaravajuće. Pre dve godine Srbija je bila usred serije dugoročnih reformi. Mnoge od njih su ukočene od marta 2003. posle ubistva premijera Đinđića od strane elemenata povezanih sa organizovanim kriminalom i zvaničnih bezbednosnih struktura. Iako je podrška javnosti galvanizovala odlučnost da se odgovorni stave pred lice pravde, većina Đinđićevih reformi je unazađena. Njegov naslednik, Vojislav Koštunica, iako je prihvaćen kao saveznik zapada, jasno je stavio do znanja da on nije reformator. Njegova vlada je napravila napredak na ekonomskom području, dostižući makroekonomsku stabilnost i oslobađajući će spoljnih dugova.  On je, takođe, pokušao da suzbije organizovani kriminal, ali je Koštunica sistematski pokušao da izokrene većinu od Đinđićevih reformi. Uz to je on i javni protivnik saradnje Srbije sa Haškim tribunalom", oštro je navedeno u izveštaju. 

Samo zahvaljujući tome što je napredovala u predaji brojnih osumnjičenih Haškom tribunalu, Evropska unija je odobrila početak pregovora o Sporazumu o asocijaciji, navodi se u izveštaju. Osim ovoga, konstatuje se da najznačajnija prepreka za politički progres, pored nerešenog pitanja Kosova, jeste veliko i nereformisano područje bezbednosti koje je imalo moćan uticaj na srpsku državu tokom Miloševićevih godina.  

"Vojne službe kao i državna bezbednost su povezani sa ultranacionalističkom politikom i ratnim zločinima počinjenim u vreme Miloševića i oni su povezani sa organizovanim kriminalom. Oni se institucionalno protive saradnji sa Haškim tribunalom i reformama kojima je cilj da iskorene korupciju i ojačaju vladavinu zakona", navodi se u ovom izveštaju. 

Preporuka je da Amerika treba da se usresredi na reforme i politiku, principijelnu saradnju sa Hagom koji će ubrzati uključivanje Srbije u EU.

"Dostizanje tog cilja zahteva velike napore da se marginalizuju opstrukcionističke grupe u vojsci i obaveštajnoj službi. Dok i dalje održavaju pritisak za hapšenje Ratka Mladića i Radovana Karadžića, Amerika može da prizna i nagradi sadašnji progres obezbeđujući više pomoći vojsci Srbije i Crne Gore, ali na niskom nivou, kao što je školovanje mlađih oficira u SAD i razmena oficira srednjeg ranga", ističe se u izveštaju.

Autori izveštaja zamerali su tadašnjoj američkoj administraciji da je Balkan stavila veoma nisko na listu svojih spoljnopolitičkih prioriteta "mada region nastavlja i dalje da značajno utiče na američke interese i situacija u regionu je postala čak i opasnija nego 2002". U izveštaju se prihvata da je opravdano prebaciti odgovornost Evropskoj uniji, ali postoje znaci da "neki pojedinci žele odgovornost u potpunosti da prepuste Evropskoj uniji". To je pristup za koji se zaključuje da će "naškoditi američko – evropskim odnosima", ali što je još važnije, "američkim interesima u regionu". 

Sve u svemu, očigleno nije potrebna čarobna kugla da bi se predvidela budućnost. Dovoljna je pretpostavka da imate mogućnost da pokušate da je kreirate.