BILDanje budućnosti

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Kliše je već postala konstatacija da Donald Tramp sa svojim najbližim saradnicima već u prvim nedeljama svog mandata pravi tektonske promene u globalnoj (geo)politici. Nije da se to nije najavljivalo između izbora i inauguracije, ali je definitivno krenulo brže i odlučnije nego se očekivalo. U centru pažnje su, naravno, pitanja Ukrajine i Palestine, ali je već jasno da se njegova nova vizija odnosi na ceo svet. Nemački tabloid „Bild” nije etalon pouzdanosti, ali takođe jeste najtiražniji dnevni list najmnogoljudnije zemlje Evropske unije pa i nije preterano pametno potpuno ignorisati tamo objavljene najave i informacije. Upravo je ovaj list prošle nedelje objavio da u mnogim delovima Evrope postoji velika zabrinutost zbog pregovora SAD i Rusije i mogućnosti povlačenja američkih trupa iz nekih delova Evrope, uključujući Kosovo.

„Italija se sprema za moguće povlačenje američkih trupa sa Kosova. Tada bi evropski saveznici bili sami na Balkanu protiv Putinovog prijatelja Aleksandra Vučića i njegove moćne srpske vojske”, objavljeno je u članku „Bilda”.

Kako prenose nemački mediji, zapadne bezbednosne službe i političari strahuju da bi pregovori koji su počeli u utorak prošle nedelje u Rijadu mogli da dovedu do okončanja prisustva američkih trupa u velikim delovima Evrope. Prema pisanju „Bilda“, jedine o kojima se trenutno ne razgovara su američke baze u Ramštajnu u Nemačkoj i baze vazduhoplovstva u Velikoj Britaniji. Ostatak Evrope treba da se pripremi za duboke promene ako Tramp i Putin postignu sporazum, zaključuje se u članku.Prema informacijama na zvaničnom sajtu Natoa, Italija ima najviše vojnika u sastavu Kfora, ukupno 1.258. Slede Sjedinjene Američke Države sa 602.

Ljudski životi i istorija imaju, naravno, drukčije ritmove. Kad je krajem devetnaestog veka Teodor Hercl, u to vreme blizu svoje četrdesete godine života, najavio da će u narednih pola veka biti formirana država Izrael, on je znao da je racionalno teško očekivati da on to živ dočeka. Ispostavilo se da je on umro jako mlad, dva meseca nakon svog četrdeset četvrtog rođendana, ali da je njegova prognoza o nastanku jevrejske države bila neobično precizna.

Pravi političar i državnik prepoznaje se prvenstveno po tome što je u stanju da napravi razliku između prolaznog i trajnijeg. U jednom ingenioznom političkom eseju, Stanko Cerović je napisao: „Svi su u De Golu vidjeli velikana, ali romantičnog, nešto kao zanesenjaka koji iz ličnih razloga ne voli Ameriku, a sa druge strane potcjenjuje opasnost od komunizma i Sovjetskog Saveza. Naravno, svi su drugi bili zanesenjaci, a samo je De Gol bio u srcu istorijske realnosti. On je dakle govorio ovako: Sovjetski Savez nije ni opasnost ni sila, komunizam je prolazna stvar (znači iluzija), realna je samo Rusija i ruski narod, sa njim treba da održavamo odnose kao uvijek, čekajući da se okolnosti promijene; a najveća opasnost za čovječanstvo je neuporediva američka moć koja ne osjeća nikakve granice, i moderni liberalni sistem koji može da uništi civilizaciju”.

Amerikanci su krajem prošlog veka u kontekstu zapadnog Balkana počeli da se „klade“ na Albance. Razloga je bilo više: od njihovog  dominantno proameričkog stava do demografije, pošto je u jednom trenutku moglo da izgleda da Albanci kroz nekoliko decenija mogu da postanu najbrojniji narod na ovim prostorima. U skladu sa takvim američkim stavom, došlo je do njihovog pokroviteljstva nezavisnosti Kosova, usprkos međunarodnom pravu. Oni nesvesni stalne dinamike globalnih gibanja mislili su ta je to trajni smer istorijskih silnica. Desilo se, međutim, nešto sasvim suprotno. Što zbog ogromnog iseljavanja, što zbog promene kulturnih kodova svakodnevnice, naročito u kontekstu položaja žena u društvu, natalitet Albanaca i na Kosovu i u Albaniji praktično se izjednačio sa natalitetom okolnih južnoslovenskih naroda.

Uglavnom, u tom kontekstu, nije čak ni preterano važno da li je informacija koju je objavio „Bild” u ovom trenutku tačna. Ono što je svakako očigledno jeste da se globalna situacija menja i da je momentum širokog konsenzusa Zapada oko nezavisnosti Kosova prošao. Kad je Srbija uspela da se odupre pritisku pre deset-petnaest godina, sada bi joj otpor trebalo i morao da bude mnogo lakši. Balans svetske moći se promenio i – kao u Bob Dilanovoj famoznoj pesmi – postaje moguće da onaj ko je bio poslednji uskoro bude prvi. I to više nisu projekcije, to je nešto što se velikom brzinom pretvara u činjenice. Zato na osnovu toga valja praviti političke planove o budućnosti.