Ivo Andrić i kosovska misao

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

U četvrtak, trinaestog marta, navršilo se punih pedeset godina, pet decenija, pola veka od smrti najvećeg srpskog pisca svih vremena – Ive Andrića. To je velika, paradigmatski jubilarna, godišnjica, ali zbog svih društvenih okolnosti prošla je skoro neprimećeno.

Neke druge recentne godišnjice u vezi Andrića privlačile su veću pažnju javnosti. Pravo čudo sa Andrićem je njegova trajna aktuelnost. Gomila pisaca rođenih u poslednjoj deceniji devetnaestog veka, slavljenih i hvaljenih za života, danas je praktično zaboravljena. Ima i pisaca koji su dobili Nobelovu nagradu pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka koji se čitaju samo po zadatku. A Andrić je itekako živ.

Veliki južnoafrički pisac, i sam nobelovac, Džej Em Kuci, takođe i Andrićev poštovalac, u jednom čuvenom predavanju izneo je tezu da neko delo postaje klasično ako se čita i stotinu godina od svog nastanka. U tom smislu, za Andrićeve rane pripovetke već znamo da su klasične. 
Ima pisaca iza kojih ostane sjajan opus, ali su vodili dosadne živote. Nedavna knjiga Mihaela Martensa podsetila nas je da je Andrićev život bio sve pre nego dosadan. A iskustva iz tog života takođe su trajno poučna.

Kad se pomene tema Andrića i Kosova, najpre na pamet pada naslov jednog od njegovih najčuvenijih eseja „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Pisano je o tome eseju mnogo i ostaje prostora da se još mnogo toga kaže, ali na ovom mestu zanima me jedan drugi „link“ Andrića i Kosova. Naime, kako to biva kod tog tipa velikih pisaca Andrić je bio i ostao, kako se to kaže, kontroverzan. U nekadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji, Andrićevu kontroverznost najčešće su potezali delovi kulturnih i političkih elita bosanskih Muslimana (danas Bošnjaka), odnosno kosovskih Albanaca. Prvima je smetalo, kako im se činilo, karikaturalno i iskrivljeno predstavljanje muslimanskih književnih likova u Andrićevim pričama i  romanima, dok je drugima smetao jedan diplomatski dokument, famozni ed-memoar o jugoslovensko-albanskim odnosima napisan u januaru 1939. 

Često se zaboravlja da je Andrić u Kraljevini Jugoslaviji bio možda i poznatiji kao karijerni diplomata, da ne kažem političar, nego kao pisac. Dokument o kojem je ovde reč nastaje u izuzetno kompleksnom trenutku, nekih osam meseci uoči početka Drugog svetskog rata. Za one koje ova tema više zanima, preporučujem čitanje knjige Milojice M. Šutovića „Sociolog kao izvidnica“ s podnaslovom „Ivo Andrić i albansko pitanje“ koju su još 2013. zajedno objavili beogradska „Čigoja štampa“ i Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici. 

Pišući o opciji da u slučaju da Musolinijeva Italija anektira najveći deo Albanije, Andrić pokušava da definiše šta bi u tom slučaju mogli biti jugoslovenski teritorijalni dobici i šta oni eventualno sa sobom nose.

U nedostatku prostora za širu analizu kompletnog teksta, evo tek njegovog zaključnog razmatranja:

„Naše kompenzacije nalaze se u materijalu koji je pre 20 godina izrađivan, kada se postavljalo pitanje deobe Arbanije. Maksimum koji smo u svoje vreme tražili jeste granica koja bi išla rekom Mata i Crnog Drima i koja bi nam dala strategisko osiguranje Crne Gore i Kosova. Morali bi isto tako osigurati kotline Ohridskog i Prespanskog Jezera, priključujući Podgradec i slovenska sela Golog Brda, kao i ona između Prespe i Korče. Uzimanje Skadra moglo bi u tom slučaju biti od velike moralne i ekonomske važnosti. To bi nam omogućilo izvođenje velikih hidrotehničkih radova i dobijanje plodnog zemljišta za ishranu Crne Gore. Severna Arbanija u okviru Jugoslavije dopustila bi stvaranje novih saobraćajnih veza Severne i južne Srbije sa Jadranom. Podelom Arbanije nestalo bi privlačnog centra za arbanašku manjinu na Kosovu, koja bi se, u novoj situaciji, lakše asimilovala. Mi bi eventualno dobili još 2 - 300.000 Arbanasa, ali su oni većinom katolici čiji odnos sa Arbanasima muslimanima nikad nije bio dobar. Pitanje iseljavanja Arbanasa muslimana u Tursku takođe bi se izvelo pod novim okolnostima, jer ne bi bilo nikakve jače akcije da se to sprečava“. 

Istorijske prilike su se, danas znamo, jako brzo tektonski promenile i ova analiza je postala anahrona. Dragocena je, međutim, kako izuzetan prikaz jedne situacije i „duha vremena“. U komparativnom smislu, a u odnosu sa savremenom stvarnošću, dragocena je i kao ilustracija kako se istorijske prilike mogu promeniti gotovo „preko noći“. U trenutku kad izgleda da je svet u središtu najvećeg geopolitičkog potresa maltene od pada Berlinskog zida, to nije nevažna lekcija.