Rane iz Temišvara 1989 - veliki ciljevi rešavaju se dijalogom

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, dopisnik Politike iz Skoplja

Kada se nađeš na licu mesta i iz prvog reda posmatraš nesreću jednog naroda, kao novinar si sretan što si prisustvovao – to je izazov poziva, ali kao čovek – svaka sreća je stvarno izvan pameti.

Temišvar. Decembar 1989. godine. Bio sam jedan od mnogobrojnih jugoslovenskih i stranih novinara koji su stavili glavu u torbu da bi iz žarišta oružanog sukoba naroda i bezbednosnih snaga tadašnje Čaušeskuove države izveštavali o narodnom bolu i patnji, prizorima koji su ledili krv i posmatračima s druge strane ekrana.

Rumunski narod je od 16. decembra do svog Božića ginuo od ruku svojih vojnika tajne službe, kojima je upravljao tadašnji predsednik Socijalističke Rumunije Nikolaje Čaušesku. Tri decenije kasnije saznao sam od Sergeja Baburina da je Čaušeskua stigla smrt jer se najviše suprotstavio Gorbačovu u raspuštanju Varšavskog pakta u korist Amerikanaca.

U to vreme na teritoriji Jugoslavije imali smo mitinge koji su se širili po Srbiji, a sve je počelo na Kosovu ‒ zbog Kosova. Sa jedne strane su ih držali Albanci, sa druge strane Srbi. I jedni i drugi uzvikivali su: „Kosovo je naše!”, a i danas se isto kliče. Televizije su bile koncentrisane na razvoj tih događaja, o kojima sam i ja redovno izveštavao, a onda se preko noći „događa Rumunija”. Epicentar ‒ Temišvar, nedaleko od mog rodnog mesta, Samoša, samo sat vremena vožnje do rumunskog dela Banata.

Radio sam za TV Prištinu i bio dopisnik TV Novi Sad i TV Zagreb. Slušajući medijske izveštaje, predložio sam uredniku Borisu Srići da krenem u Temišvar. Urednici nisu podržali moju ideju zbog očiglednog rizika, ali sam krenuo na sopstvenu odgovornost. Novinarska draž bila je jača od želje za sigurnošću, iako sam tada iščekivao da prvi put postanem otac. Nisam razmišljao o mogućoj smrti. Nisam osećao strah. Kada volite svoj posao, za vas nema prepreka. Ne zadovoljavate se posmatranjem iz prikrajka. Ta ljubav me je gotovo odvela u smrt.

Temišvar. Na trgu između Katoličke crkve i Opere okupljen narod je dizao glas protiv Čaušeskuovog režima. Sprovodile su nas jake redarske kontrole. Nacionalne zastave su se vijorile bez državnog grba, govorili zabranjeni stihovi na rumunskom. Samo što smo nastavili put do kasarne, začula se rafalna paljba na trgu. Više ljudi smrtno je pogođeno, bilo je i trudnica među njima. Vesti su se širile munjevito. Saznao sam da se na istom trgu u vreme nemira porodilo nekoliko žena. Planirano je da se deca zovu Viktor ili Viktorija, zavisno od pola. Ušao sam u poštu i poslao prvi izveštaj. U takvim situacijama nema pisanja ni na kolenu. Telefon u ruci i izveštaj direktno iz glave i direktno uključenje u Dnevnik. Prenošenje stravične slike obojene krvlju.

Noć sam proveo u hotelu u koji sam došao sa urednikom AP Jonom Demiševskim i kolegom iz „Politike ekspres” Ljubom Pajkićem. Snajperisti rade svoj posao iz susedne zgrade hotela. Nema spavanja. Prava Kazablanka! Od popova do lopova ‒ kockari, prostitutke, diplomatski predstavnici, među njima i vicekonzul Slobodan Krečković.

Svanulo je. Idemo u jugoslovenski konzulat. Neko je preneo da će eksplodirati petrohemijski kombinat. Doslovce nam je rečeno da se snalazimo. Ipak, informacija je bila upućena kako bi se udaljila armija koja je pristupila narodu, te Sekuritatea preuzela grad.

Spontano je formiran jugoslovenski pult. Novinar Radio Beograda Petrović je sa beogradskom poštom otvorio 24-časovnu telefonsku liniju i mi smo bili povezani sa svojim redakcijama, Janjić sa Tanjugom, ja sa TV Zagrebom i Petrović sa Radio Beogradom. Iako je već postojao medijski rat u Jugoslaviji, mi smo funkcionisali drugarski i kolegijalno.

Stiglo je saopštenje da će pucati i na Konzulat. I pored toga, izašli smo oko 22 sata, na katolički Badnji dan. Krenuo sam sa konzulom Krečkovićem ka hotelu. Na putu nas zaustavlja redarska služba. Mrak. Nema uličnog svetla. Ratno stanje. Ne razmišljamo o tome u kolikoj smo opasnosti. Polako vozim. U jednom trenutku čuje se tup rafalni zvuk. Konzul mi pomera volan, pritiska mi nogu na gas. Vozim još nekoliko metara. Ne mogu da promenim brzinu. Stajemo. Izgleda da smo izbegli pucnjavu. Izlazim iz kola. Osećam bol u ruci i neverovatnu toplinu u predelu grudnog koša. Gubim snagu, ali nastavljam da trčim. Ulazimo u hotel.

Ranjen sam. Odjednom osećam strah da neću videti dete. „Slobo, zaustavi Tanjug da ne javi da sam ranjen. Treba da postanem otac”, rekao sam Krečkoviću. Na putu do bolnice još jednom prolazim mesto na kome sam ranjen. Sekuritatea nastavlja sa svojim poslom. Još mrtvih i ranjenih.

Budim se nakon operacije. Sa mnom u bolnici nalazi se i Demiševski, ranjen u glavu. Saznajem da je Čaušesku ubijen 25. decembra. Po mene dolazi hitna pomoć iz Vršca. U blizini vozila hitne pomoći stajao je vojnik. Gledam krv kako šiklja iz njegovog potiljka. Mislio sam da sam sledeća žrtva. Ipak, preživela je nada da upoznam svoje dete. To dete je danas advokat, učenik Tome File, a ja sam imao sreću da se danas ponosim njime. I dalje pamtim onu toplinu na duši kada sam prešao, tada jugoslovensku, granicu i znao da sam tu, kod kuće. Rane iz Temišvara ostale su kao svedok bola zbog stradanja nevinih ljudi. Iskustvo koje sam stekao promenilo me je, ali je jedno ostalo isto: ljubav prema novinarstvu. Sa ponosom i s ljubavlju danas pišem za najstariji list na Balkanu. Za „Politiku”.

Kada sam pomislio da, nakon pada Berlinskog zida, krvavih sukoba više neće biti, trideset četiri godine kasnije, koliko je prošlo od mog ranjavanja u Rumuniji, gde sam izveštavao o ubistvu bračnog para Čaušesku – svet tresu novi ratni sukobi, čiji su epicentri Ukrajina, Balkan i Bliski istok. Opet strada civilno stanovništvo, opet ginu novinari, iako oni nisu vojni ciljevi. No, metak ne bira, ali daje argumente za pregovaračkim stolom. Ratno polje je postavljeno na zemlje koje za hrišćanstvo i pravoslavlje imaju poseban značaj, a poseban interes za istočne i zapadne centre moći, iz kojih se, daleko od ratne katastrofe, dalje režira ova krvava igra.

Proučavajući političke prilike nakon Velikog i Drugog svetskog rata, te osvrtom na izveštavanja sa ratnih područja iz Evrope kada se raspadao socijalizam, naučio sam da posle svakog ratnog sukoba zaraćene strane moraju sesti za sto. Dakle, svi veliki, a posebno ratni ciljevi, rešavaju se dijalogom. Ni ukrajinski sukob sa Rusijom ne može se drugačije rešiti – u protivnom, pogled je usmeren ka apokaliptičnom rešenju, a tada će čovečanstvo biti svedok i učesnik istorijske humanitarne katastrofe.

Da bi se to izbeglo, neophodno je Rusiji obezbediti bezbednosni pojas oko granica Ruske Federacije, a to ukrajinski predsednik neće moći da pruži bez aktivnog učešća SAD, što je već sadržano u tihoj diplomatiji. S druge strane, Kina umno i strpljivo čeka razvoj događaja sa strane kao priliku za savršeno vaganje situacije i postepeno kretanje ka vrhu ekonomske piramide na evropskom tlu, ne zanemarujući pritom ni u jednom trenutku Put svile i nove mogućnosti koje su omogućili Erdogan – otvaranjem najdužeg i najvišeg mosta na svetu, na Dardanelima, te Vučić „Sokolom” u Srbiji.

Licemerstvo je, takođe, važan sastojak svakog ratnog dešavanja. To je na svojoj koži osetio ukrajinski predsednik. U takvim situacijama državni lideri gube podršku svog naroda, ali ne mogu svi da se vrate na funkciju, kao što je to pošlo za rukom Čerčilu, koji od svakog državnog prijateljstva ili neprijateljstva izvlačio interesnu srž. Dvolična igra započeta je još sa Gorbačovim, kada je, 1989. godine, predao ključeve Varšavskog pakta Bušu starijim, nakon čega se raspao SSSR, kao i SFR Jugoslavija i Čehoslovačka, i sve zemlje komunističko jednoumlje zamenile demokratskim pluralizmom. Po rečima njegovog savetnika Valentina Ivanoviča Karasjova za „Politiku”, Gorbačov se plašio trećeg svetskog rata i bio je slab da se suprotstavi večitom protivniku – SAD. Pritom je sa Malte 1989. izašao bez garancija za SSSR da Nato neće ugroziti bezbednost zemlje.

Istina, od tada se smatralo da je prestao Hladni rat, ali to je, kako se pokazalo danas, bio samo lukav potez Zapada da bi se omogućilo proširenje Natoa na prostoru bivšeg SSSR-a, te neposredno približilo granicama današnje Rusije. Rusija je tada bila vojno i politički oslabljena, strpljivo gradeći svoju vojnu, političku i ekonomsku moć, za šta joj je bilo neophodno tridesetak godina.

I dok su se u demokratskim zemljama rukovodstva menjala svakih pet godina, a negde i ranije, Rusija je sa Putinom na čelu gradila dugoročnu demokratiju na principima koji su odgovarali ovoj velesili da stane na svoje noge. Prednost Rusije je upravo u tome što je Putin, kao predsednik od 2002. godine, držao kadrove uza se decenijski, zajedno sa Lavrovim, ministrom inostranih poslova od 2004. Obojica znaju kako se i diplomatski i državnički ponašaju sve diplomate i svi državnici sveta. Svi njihovi protivnici imaju mnogo manje staža. S druge strane, Tramp je smenjen, a Bajdenova administracija je potcenila Putinove poteze.

Iako se Evropa zalaže za mir, Makron neće dobiti tu značajnu ulogu da ga proglase za čoveka koji je zaustavio rat u Ukrajini. Balkan je ubačen u vatru i pitanje je kako će Evropa žrtvovati ovo područje zarad svoje bezbednosti. Uloga Erdogana, iako je njegova zemlja značajna članica Natoa, ne sme se zanemariti. Naime, Turska ima odlične odnose sa Rusijom, a u Ukrajini ima značajne fabrike koje su od strateškog vojnog interesa, te kontroliše i Bosfor i Dardanele. Posebno je značajna kontrola Bosfora, te moguća zabrana protoka vojnih brodova, što ne bi odgovaralo ni Rusiji ni Severnoatlantskoj alijansi.

Ratni vihor guta sve pred sobom, posledice su tu, pred očima svih nas. Mir, koji priželjkuje ceo svet, moguće je postići samo dogovorom za zelenim stolom. No, prilika za početak dijaloga koji bi vodio uspešnim pregovorima propuštena je nedavno u Skoplju, na 30. Ministarskoj konferenciji Oebsa, kojoj je prisustvovao ministar spoljnih poslova Ruske Federacije Sergej Lavrov. On je dao naznake da je Rusija spremna za dijalog i da može sa svima da pregovara. Međutim, Blinken, državni sekretar SAD, Kamerun, ministar spoljnih poslova Britanije, i Borelj, visoki predstavnik EU za bezbednosnu i spoljnu politiku, napustili su Skoplje pre plenarne sednice na kojoj je Lavrov argumentovano govorio o političko-bezbednosnoj situaciji u svetu. Ipak, nadamo se da će se susret predstavnika svetskih sila, od kojih zavisi dosezanje svetskog mira, dogoditi što pre, te da će se svetom, umesto ratnog vihora, širiti mir i blagostanje.