Rezolucija o genocidu u Srebrenici - kapisla u buretu baruta i reinkarnacija fašizma

Beograd_240125_Željko Šajn 06
Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Sa velikom neizvesnošću očekuje se sednica Generalne skupštine UN na kojoj će se raspravljati o usvajanju rezolucije o genocidu u Srebrenici. Da li će srpski narod biti obeležen nemačkom etiketom genocidnosti, overenom od strane Ruande, uz tihe inicijatore Britaniju i SAD, nasuprot Rusije, koja negira postojanost genocida, ili će rezolucija biti odbačena, saznaćemo najverovatnije 23. maja, ukoliko uopšte rezolucija o genocidu u Srebrenici uđe u GS UN.

Nesumnjivo je da su se predlagači i tihi inicijatori pripremili na osnovu toga što se Međunarodni sud pravde pri donošenju presude iz 2007. godine suštinski oslonio na presude Tribunala za bivšu Jugoslaviju, koje u nekim vitalnim elementima odstupaju od duha i slova Konvencije o genocidu. I ne samo to, postavlja se pitanje legitimiteta i legaliteta ove rezolucije već na samom početku, jer dolazi iz dejtonske BiH, gde visoki predstavnik Kristijan Šmit nema saglasnost SB UN za nosioca te funkcije, što se zahteva sadržinom Dejtonskog sporazuma.

Nemačka i Ruanda su ovo pitanje izvukle iz džepa istorije, inicirale i izradile tekst rezolucije. U tome su ih podržale još 32 zemlje članice UN i postale „kosponzori”, sa zadatkom da nacrt rezolucije predstave pred 193 države članice UN.
Nedavno je Bujar Osmani, kao ministar inostranih poslova Severne Makedonije, izjavio da će ova naša susedna zemlja ne samo podržati rezoluciju o genocidu u Srebrenici već će biti i jedan od njenih kosponzora. U Severnoj Makedoniji nedavno su završeni predsednički izbori, na kojima je ubedljivu pobedu odnela profesorka ustavnog prava Gordana Siljanovska Davkova, koja je pre nekoliko dana preuzela dužnost šefa države.

Goran Ilijevski, predsednik Stranke Makedonaca u Srbiji, uputio je pismo novoj predsednici Severne Makedonije sa zahtevom da se ogradi od samovoljne odluke Bujara Osmanija da Republika Severna Makedonija, uz Nemačku, Ruandu i SAD, bude kosponzor ovog dokumenta, koji nije obavezujući za države, ali je opterećujući za Srbe, ma gde živeli. Ostaje nam da vidimo kakav će stav zauzeti nova predsednica naše susedne države, te iskrenost u njenim navodima da sa Srbijom namerava da nastavi razvoj dobrosusedskih odnosa.

Sa kojim ciljem se ovo, već rešeno pitanje ponovo poteže? Ako uzmemo u obzir da su zemlje članice Trojnog pakta iz Drugog svetskog rata – Nemačka, Italija i Japan – odbile, i to dva puta, da prihvate rusku rezoluciju u UN protiv razvoja fašizma i nacizma u svetu, a pri tome se zalažu za usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici, nesumnjivo je da je reč o reinkarnaciji cilja iz prošlih vremena, kada su Srbi, Jevreji i Romi bili žrtve Hitlerovog Nirnberškog zakona, koji je podrazumevao dva zakona doneta u nacističkoj Nemačkoj tokom septembra 1935. godine, na godišnjici skupa nacista u Nirnbergu: „Zakon o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti” i „Zakon o državljanstvu Rajha”. Dakle, od tog trenutka je ozakonjena rasna teorija prouzrokovana partijskom ideologijom.

Ovaj zakon podrazumevao je genocidno uništavanje Slovena, Jevreja i Roma. Pored streljanja, žrtve hitlerovskog čišćenja trpele su mnogobrojne brutalne zločinačke metode za njihovo istrebljenje, te je ostalo zapisano i da je od njihovih tela kuvan sapun u kazanima. No, to ostaje ušuškano u istoriji, za razliku od događaja u Srebrenici.

Nirnberški zakon o čistoj arijevskoj rasi primenjivan je po nalogu nemačke nacističke vlasti, uz strogu kontrolu esesovaca (SS), u svim okupatorskim zemljama pod fašističkom čizmom. U ulogu produžetka dželatske ruke saživeli su se i fašistički okupatori na području tadašnje Kraljevine Jugoslavije, među kojima je na tlu današnjih nezavisnih republika Srbije i Severne Makedonije frontmen bila Bugarska. Podsetimo da je 1941. godine Bugarska u svom Sobranju izglasala zakon o „čistoj rasi”, koji je odobrio Car Boris III, te je Bugarska pristupila Trojnom paktu u martu iste godine i počela da čini zločine u najvećem zločinačkom obliku – genocida. No, ni to se iz istorije ne izvlači, ali se pitanje Srebrenice stavlja kao prioritet na dnevni red SB UN.

Podsetimo se nakratko i šamara koji je Severna Makedonija nedavno pretrpela od svog bugarskog suseda, kada su otvoreni bugarski kulturni centri na njenoj teritoriji koji nose imena osvedočenih Hitlerovih saradnika – cara Borisa III i Vanča Mihajlova. Sve to odvijalo se u vreme Osmanijevog mandata. Podsetimo, otvaranju bugarskog kluba „Vančo Mihajlov” oktobra 2022. u Bitolju prisustvovala je cela bugarska svita, sa premijerom Bugarske Petkovim na čelu: Ilijana Jotova, potpredsednica bugarske države, tadašnja ministarka inostranih poslova Teodora Genčeva, kao i ministarka inostranih poslova Ekatarina Zaharova i ministar odbrane Krasimir Karakačanov iz vlade Bojka Borisova, koji su osvedočeni tradicionalisti terorističkog pokreta VMRO iz Bugarske, koji je učestvovao u atentatu na kralja Jugoslavije. Uz policijsko obezbeđenje Severne Makedonije, pod vizom Osmanija, u ovom makedonskom gradu zasijalo je ime osvedočenog Hitlerovog saradnika, koji je imao i značajnu ulogu u pripremanju atentata na kralja Karađorđevića.

Takođe, Karakačanov i Zaharova zalagali su se kod tadašnjeg makedonskog premijera Zorana Zaeva da se sa istorijskih makedonskih spomenika uz ime njihovog naroda ukloni odrednica „fašistički”. Usledili su izbori u Bugarskoj, premijer Borisov je izgubio, Petkov je novi premijer, ali veličanje fašizma nije prestalo, što dokazuje ime novog kulturnog centra.

No, uz sve ove postupke bugarskog rukovodstva na tlu Severne Makedonije, stigao je i zahtev da se promeni ime skopske gimnazije „Josip Broz Tito”, jer je to trn u oku Bugarima, od čijeg trnja rasutog po makedonskom putu Makedonci ne mogu da mrdnu iz mesta, uz svesrdnu podršku Zapada. Da li onda Zapad podržava fašističku ideologiju kada ćuti na reinkarnaciju fašizma po tlu Severne Makedonije od strane Bugarske? I ne preti li šamar iste jačine Srbiji od Severne Makedonije kao što je ona dobila od Bugarske ukoliko odluka Bujara Osmanija ne bude osujećena?

Kosta Nađ poslao je Titu telegram iz Slovenije 15. maja 1945: „Druže Tito, rat je završen!” Možda i nije nakon ove rezolucije koju piše Nemačka, a koja uzburkava odnose na Balkanu, koji vrlo lako mogu da se razjare i poruše istorijske, rođačke, pa čak i političke odnose koji su izgrađeni na najvišem nivou i u svetovnom i duhovnom odnosu prevashodno među slovenskim narodima, i to zbog dela koje nije počinjeno u kolektivnom zločinačkom duhu nad ljudima Srebrenice. Naravno, to ne znači da dela koja su učinili pojedinci Srbi ne treba osuditi, kako je već i učinjeno.

Osmani, iako je, kao ministar inostranih poslova Severne Makedonije, imao pravno formalno pravo da sam odluči kako će se Severna Makedonija ponašati na GS UN u vezi sa rezolucijom o Srebrenici, njegova odluka, u veoma složenom političkom trenutku, može uticati na odnose u regionu. Iako je Osmani rekao da ovakav stav, zapravo, treba da služi miru na Balkanu, njegova odluka izazvala je podelu političara najpre po etničkoj pripadnosti, ali su se odnosi zaoštrili i između država na Balkanu, pre svega među političarima Severne Makedonije i Srbije. Premijer Talat Džaferi se nije ni oglasio, ali je sasvim sigurno da podržava Osmanija i po partijskoj i po državnoj liniji, dok je bivši predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski ukazao na to da podržava sudsku odluku iz Haga, za koju podsećamo da u nekim vitalnim elementima odstupa od duha i slova Konvencije o genocidu.

„Zločin u Srebrenici počinjen je protiv pripadnika vojske BiH. Žene i deca su pošteđeni, čime se automatski isključuje genocid, koji podrazumeva fizičko uništenje članova rasne, etničke ili verske grupe na osnovu same pripadnosti grupi, nezavisno od pola i uzrasta članova grupe”, naglašeno je u izdvojenom mišljenju sudije Milenka Kreće.

Sam broj ubijenih vojnika i vojno sposobnih muškaraca ne zadovoljava kvantitativne standarde zločina genocida. Kao pragmatičan primer može se uzeti presuda o genocidu tribunala za Ruandu. Naime, zaštitni objekat genocida je grupa u celini ili veći ili značajan deo grupe. Ruanda je pre genocida imala 11‒12 miliona stanovnika, a Tutsi, kao žrtve genocida, činili su oko 10 posto stanovništva. Prema procenama iz 2000. godine, za 100 dana je ubijeno oko milion Tutsa, uz izvestan broj Huta. Stoga, ako se pažljivo analiziraju zlodela u Drugom svetskom ratu od strane Nemačke i Trojnog pakta ili Ruande 2000. godine, po svojoj prirodi stvari, zločin u Srebrenici je ratni zločin.

Nemačka je bombardovala Jugoslaviju tri puta, u različitim ideološkim uslovima, posle čega se uvek krojio novi globalni svet, u kome je svako nemačko rukovodstvo očekivalo novu lidersko-hegemonističku ulogu u svetu, a posebno na Balkanu, gde je Srbija gažena kao krivac za svaki raspad zemalja – od Austrougarske do hitlerovske Nemačke. Sličnu tezu sada i sam Šulc postavlja u UN – okrivljujući srpski narod za raspad dejtonske Bosne i Hercegovine, i to uz etiketu genocidnog naroda.

Koliko ovo liči na ultimatum Austrougarske posle atentata na Franca Ferdinanda od strane Gavrila Principa, u Sarajevu, 1914 godine! Ako je Princip bio okidač za Prvi svetski rat, ustanak pod organizacijom KPJ kojim je sprečena hitlerovska Nemačka u osvajanju SSSR-a za Drugi svetski rat, nije isključeno da Kristijan Šmit, kao ilegalna ličnost, bez saglasnosti SB UN, bude kapisla u buretu baruta za treći svetski rat. Minski dogovori su bili repriza sporazuma SSSR-a sa Trojnim paktom o nenapadanju, nakon čega je izbio rat, sada Ruske Federacije i NATO-a, a tada SSSR-a i Hitlerove Nemačke, koja je u Drugom svetskom ratu ubila oko 35 miliona Slovena, Jevreja i Roma.

Kakva li je to ironija da Nemačka, koja nosi hipoteku najveće svetske genocidne zemlje iz Prvog i Drugog svetskog rata, prilepljuje genocid narodu kojeg je tri puta bombardovala do istrebljenja! I to nije sve, podržala je i genocidni napad Netanjahua nad Palestincima. SAD su se povukle upravo zbog belega kojim bi Amerikanci mogli biti žigosani isto kao Nemačka. Ostaje da to učini i Britanija i da politički pregovarači imaju čistu poziciju za pregovaračkim stolom oko uravnoteženih interesa novog svetskog poretka, gde Nemačka treba ostati na marginama bezbednosnog sektora. Kada joj se omogući da poseduje oružje, ona postaje besavesna. Otuda i izjava Šolca da bombardovanjem Jugoslavije i učešćem u borbama na tlu Ukrajine počinje nova era za Nemačku.

Imajući u vidu delovanje Nemačke kroz istoriju, a i danas, te ako je u tome podrži i Severna Makedonija, da li je to nastavak prihvatanja fašističkog oblika nacizma u savremenim uslovima? Pred svetom i državnim rukovodstvima stoji jasno pitanje: hoćete li mir, bez fašizma i nacizma, ili rat sa nacističkom ideologijom, gde će fašizam razarati državu za državom?