Srbija i Vučić dežurni krivci

Londonski “Gardijan” objavio je nedavno priču, po kojoj bi trebalo da se zaključi da iz Srbije ka Rusiji kreće “na stotine” dobrovoljaca, da se priključe njenoj osvajačkoj armiji u Ukrajini.

Ustvari, posle stotina i stotina reči na stranicama jednog od najuglednijih svetskih listova, vi vidite da imaju “dokaz” tek o dvojici-trojici pasa rata iz Srbije koji hoće da se priključe Putinovoj vojsci. Pritom, imena te dvojice-trojice otpadnika vuku se još od Krima, već deset godina po evropskoj štampi, kao “dokaz” da je Srbija veran saveznik Rusije i da njeni ljudi uveliko ratuju za Putinove ciljeve.

Ovo smeće od članka sada je izašlo u Gardijanu, ali objavljivali su ga veći i manji listovi širom zapadne Evrope još od 2014, kada je Rusija počela okupaciju Ukrajine. I sve sa istom porukom – Evo, iz Srbije samo što nisu krenuli bataljoni boraca, prekaljenih u balkanskim ratovima 1990-tih, da stanu pod Putinovu zastavu i osvoje Ukrajinu. Ali to se nikada nije desilo, ni 2014, ni 2015, ni ovog oktobra, kada o tome piše Gardijan, prilično kasno u odnosu na svoje evropske konkurente.

Ni Gardijan, ni bilo koji drugi veliki evropski list, nije objavio priču da iz Srbije skoro niko ne ide da ratuje za Putina, da je i onih dvadesetak koji su ratovali od 2014 naovamo osuđeno čim su se vratili u zemlju. Nema članka o tome da Srbija ima rigorozan zakon o zabrani učešća u ratu bilo gde u inostranstvu i da se taj zakon striktno primenjuje. I da je on glavni razlog što u Putinovoj vojsci nema nijednog srpskog plaćenika, osim nekoliko prevaranata koji već 10 godina služe kao “izvor” evropskim medijima i kao manekeni za rusku ratnu propagandu.

Da je bilo takvih članaka, onda bi moralo da se kaže i da je Srbija pravo čudo u suzbijanju ekstremizma, bilo koje vrste, jer iz zemlje u kojoj milioni  tvrde da obožavaju Rusiju i da podržavaju njeno razaranje Ukrajine nema nikog ko bi otišao da se za to bori. Moralo bi i da se kaže da je srpski predsednik Vučić glavna evropska brana prelivanju ukrajinskog rata na ostatak kontinenta, do čega je Moskvi, inače, veoma stalo.

Bilo bi fer i da se kaže da su nemačke bezbednosne službe letos izbrojale da je na frontu u Ukrajini tačno 39 njenih državljana (svi su politički ekstremisti), od kojih se 12 bori na strani Ukrajine, nemačkog saveznika, a čak 27 na strani Rusije! Dakle, u Putinovoj vojsci je 27 puta više Nemaca nego Srba.

Ali, mnogo je lakše, isplativije, komfornije, više seksi, da se ostane pri utabanoj priči – Srbija je ruski saveznik, Vučić je blizak sa Putinom, Srbija i Vučić remete evropsku idilu u podršci Ukrajini, Beograd je najslabija karika preko koje će Moskva da prelije plamen rata širom Evrope. Jedino što ništa od toga nije tačno.

Tačno je da Putinova Rusija želi da kroz Srbiju napravi rupu kroz koju bi pustio talas rata, najpre na Balkan, a posle i na čitavu Evropu. To očajnički žele već godinama, mnogo rade na tome, ulažu veliki novac, vrše politički i obaveštajni pritisak, izmišljaju lažne vesti, šire dezinformacije. Ali, nikako da to ostvare.

Zašto da ne pretpostavimo da su članci u evropskim medijima, poput ovog u Gardijanu, ustvari deo ove velike ruske operacije, jedne PR “maskirovke” u kojoj laž treba da postane istina, a ispravno ponašanje proglašeno za kriminal? Zašto ne ocrniti baš Srbiju da sprema bataljone za Rusiju, jer je baš Srbija u stvarnom životu najveća brana širenju ekstremizma? U Moskvi bi rado dali novac za tako nešto.

Otpor koji Srbija i Vučić pružaju ovakvom pritisku zaslužuje poštovanje, a ne lažljive članke, u kojima se veruje dvojici muljatora i kremaljskoj propagandi.

Nikada u Kremlju neće oprostiti Vučiću što je uporno odbijao da da diplomatski status njihovom osoblju u niškom humanitarnom centru. A tako su dobro isplanirali da kroz taj “humanitarni” paravan, inače osnovan za vreme Borisa Tadića, uvuku svoju obaveštajnu agenturu, kasnije verovatno i vojsku u srce Evrope, bez ispaljenog metka.

Neće mu zaboraviti ni što je nebrojeno puta sprečio eskalaciju nasilja na severu Kosova, onda kada su u Moskvi priželjkivali i radili na tome da Vojska Srbije uđe na Kosovo i sukobi se sa NATO-om. Najviše će mu zameriti što je ostajao pribran u danima ogromnih tenzija na Kosovu, sprečio srpske ekstremiste da potpale požar, i uzdržavao se od vojne akcije, uporno tražeći političko rešenje za zaštitu kosovskih Srba.

Nikada iz Beograda nije došlo odobravanje, a kamoli podrška teritorijalnom cepanju Bosne i Hercegovine, koju svako malo zagovara Milorad Dodik, takođe jedan od važnih kanala destruktivnog uticaja Rusije na Balkanu. Za razliku od velikih zapadnih demokratija, u Srbiji nijedan ekstremistički, pro-ruski pokret ne može na izborima da se odlepi od nula-zarez-nešto podrške građana, a iz Moskve se toliko ulaže u njihovu “patriotsku” političku liniju.

Čak i sada, dok se širom zapadne Evrope razbijaju jevrejske prodavnice (kao 1930-tih) i na ulicama slavi terorizam Hamasa, Srbija je momentalno podigla branu prema ekstremistima. Vučić je jedan od prvih evropskih lidera koji je istog dana kada su se dogodili, najoštrije osudio Hamasove zločine u Izraelu i podržao jevrejski narod da živi u miru.

Za razliku od mnogih drugih, Srbija nije čekala da čuje šta će reći veliki pa da se tome prikloni. I dok velike evropske prestonice muče muku kako da zaustave nasilje onih koji podržavaju teroriste, srpska prestonica će pružiti gostoprimstvo najvećem izraelskom košarkaškom klubu da na miru, kao domaćin odigra svoje evropske utakmice.

Bedna je kampanja koja od Srbije pravi nekakvog potuljenog jataka gospodarima rata i terorizma, koja godinama, i bez ikakvog dokaza ide preko najvećih evropskih medija. Današnja Srbija je sve suprotno od toga. Ona je, nesrazmerno svojoj veličini, ogromna prepreka širenju ratova i ekstremizma. I umesto da zbog takvog otpora dobije duboko poštovanje, ona plaća veliku cenu kao oklevetana država, a njen lider kao državnik kome se ne može verovati. Neko na taj način godinama pere svoju prljavu savest. I novac.​

Piše: Orhan Dragaš, Međunarodni institut za bezbednost