Trajna bezbednost ne može se graditi na privremenim rešenjima

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

„Mir je moguć samo ako se uklone uzroci ove krize.“ Tom rečenicom, izgovorenom u odgovoru na pitanje „Politike“, ruski predsednik Vladimir Putin nije ponudio rok niti jednostavno rešenje, već je postavio osnovni politički okvir u kome su se dalje nizala tumačenja – od pitanja evropske bezbednosti i uloge Severnoatlantske alijanse do mogućih formata pregovora i puta ka miru.

U tom okviru, pregovori se ne odbijaju, već se smeštaju u političku ravan koja podrazumeva razmatranje šireg konteksta sukoba. Fokus se time pomera sa pitanja trenutka na pitanje strukture: ne kada će mir nastupiti, već na čemu će počivati. Upravo u toj razlici ogleda se razlika između diplomatije kao kratkoročnog instrumenta i diplomatije kao mehanizma za dugoročno uređenje odnosa.

Ruska strana kao ključni element tog okvira ističe promene u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi, pre svega širenje Natoa i način na koji su bezbednosna očekivanja oblikovana nakon Hladnog rata. U tom tumačenju naglasak nije na pojedinačnim potezima, već na dugotrajnom procesu koji je postepeno menjao stratešku ravnotežu. Rat se, shodno tome, posmatra kao deo šireg niza političkih odluka, a ne kao izdvojen i izolovan događaj.

Istovremeno, iz ugla Ukrajine i većeg dela Zapada, bezbednosni aranžmani sagledavaju se kao rezultat suverenih odluka država koje su težile stabilnosti i predvidivosti. Ukrajina sebe vidi kao politički subjekt sa pravom da samostalno oblikuje sopstveni spoljnopolitički kurs, dok se razgovori o njenom statusu doživljavaju kao prilika da se ta pozicija međunarodno potvrdi i dugoročno obezbedi.

Upravo na toj razlici u polaznim tačkama dobija na značaju Enkoridž — ne kao mesto približavanja stavova, već kao trenutak u kome je postalo jasno da političko rešenje nije moguće graditi bez razgovora o bezbednosnim garancijama. Enkoridž je vratio u središte rasprave pojmove koji su dugo bili smatrani podrazumevanim, ali ne i razjašnjenim.

U tom smislu, Enkoridž se ne iscrpljuje u ulozi diplomatske platforme za okončanje aktuelnog sukoba. Insistiranje na „uklanjanju uzroka krize“, kao i preispitivanje bezbednosnih aranžmana koji su decenijama oblikovali međunarodne odnose, ukazuju da se razgovori vode i o granicama poretka uspostavljenog nakon Hladnog rata. Još se ne govori o novom sistemu niti o njegovim pravilima, ali se postojeći sagledava iz nove perspektive — kroz pitanje njegove dugoročne održivosti.

Najava mogućih razgovora u Abu Dabiju, uz posredničku ulogu Sjedinjenih Američkih Država, predstavlja pokušaj da se ovaj dijalog institucionalizuje. Vašington se u tom procesu pojavljuje kao akter koji može doprineti stabilizaciji razgovora, povezujući strane čiji su interesi različiti, ali međusobno zavisni. Abu Dabi se pritom profilira kao radna diplomatska platforma, namenjena razradi političkih parametara, a ne donošenju brzih i simboličkih zaključaka.

Čak i u slučaju da se predstavnici Sjedinjenih Američkih Država ne pojave u javnoj fazi razgovora u Abu Dabiju, to ne znači prekid pregovaračkog procesa. U savremenoj diplomatiji, ključni pomaci često se ostvaruju kroz tihu diplomatiju i paralelne kanale komunikacije, daleko od javnosti, ali sa jasno definisanim političkim ciljevima.

U pozadini tog procesa odvija se i takozvana tiha diplomatija, često nevidljiva javnosti, ali presudna za njegov kontinuitet. Reč je o stalnim bilateralnim, trilateralnim i širim multilateralnim kontaktima, tehničkim razgovorima i radnim susretima u kojima se ispituju mogućnosti, testiraju granice i postepeno usaglašavaju pozicije, daleko od reflektora i dnevne politike. Njeni rezultati retko se saopštavaju neposredno, ali postaju prepoznatljivi kroz promene u tonu, spremnost na dijalog i pojavu zajedničkih tačaka koje kasnije dobijaju potvrdu na najvišem političkom nivou.

Iskustva ranijih pregovaračkih procesa pokazuju da trajni dogovori zahtevaju jasno definisane političke okvire i dugoročnu posvećenost. U tom smislu, razgovori koji se danas pominju ne predstavljaju nagoveštaj brzog raspleta, već potvrdu da je diplomatski proces ponovo postavljen u središte političkog promišljanja. Insistiranje na uzrocima krize, ma kako različito bili tumačeni, ukazuje da se mir više ne sagledava kao jednokratan događaj, već kao struktura koju je potrebno pažljivo i postepeno izgraditi.

Zato se i uloga međunarodnih institucija, pre svega Ujedinjenih nacija, u ovom trenutku ne iscrpljuje u dnevnim reakcijama, već se vezuje za završnu fazu procesa – onu u kojoj se dugotrajni politički i diplomatski napori prevode u međunarodno priznate okvire i procedure. Tek tada politički dogovori dobijaju trajni oblik, a odnosi element predvidivosti.

Na kraju, ono što se danas naziva pregovorima ne predstavlja znak slabosti nijedne strane, već priznanje da se trajna bezbednost ne može graditi na privremenim rešenjima. Mir, ukoliko do njega dođe, neće biti rezultat jednog sastanka ili jedne odluke, već posledica uspostavljanja održivog balansa u kome će politički interesi, bezbednosne garancije i međunarodni poredak morati da pronađu zajedničku, dugoročnu ravnotežu.