Rat do granice razuma: Kako se sukobi velikih sila završavaju pre ambisa

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni izveštač iz Moskve

Rat u Ukrajini ulazi u završnu fazu ne zato što je neko ostvario apsolutnu pobedu, već zato što su ključni akteri stigli do granice racionalnog iscrpljivanja. Posle dugog perioda vojnog nadmetanja, težište se pomera sa bojišta na diplomatski sto. Razgovori vođeni od Rijada, preko Istanbula, do Davosa, Moskve i Abu Dabija ukazuju da se sukob postupno prevodi iz vojne u političku ravan.

U tom nizu, Istanbul zauzima posebno mesto – grad u kojem je mir bio moguć prerano. I Rijad i Istanbul predstavljali su pokušaje dogovora pre vremena, dok rat još nije bio dovoljno iscrpljen da bi kompromis bio održiv.

U diplomatskim krugovima, Enkoridž se pominje kao prelomna tačka. Ne kao mesto potpisanog sporazuma, već kao prostor usmenog razumevanja. Bez ugovora i formalnih potpisa, uspostavljen je okvir: šta se ne dira, gde su granice i kako rat može da se završi bez formalnog priznanja poraza. U diplomatiji velikih sila takvi trenuci često vrede više od papira, jer pokazuju da je politička svest stigla pre pravne forme.

U tom kontekstu, realno je očekivati da na godišnjoj konferenciji za štampu Vladimir Putin naglasak pomeri sa eskalacije ka zatvaranju sukoba. To verovatno neće biti govor o pobedi, već o okončanju; ne o ofanzivi, već o granicama. Promena tona u ovakvim situacijama često prethodi stvarnom kraju rata.

Današnji trenutak više podseća na kasnu 1962. godinu nego na 1916. ili 1941. Godina 1916. bila je tačka iscrpljivanja Prvog svetskog rata, dok je 1941. označila ulazak u totalni rat bez prostora za kompromis. Nasuprot tome, 1962, tokom Kubanske raketne krize, svet je shvatio da sledeći pogrešan korak vodi u globalnu katastrofu. Upravo ta svest – a ne vojna slabost – otvorila je put deeskalaciji.

Na terenu, Rusija je ostvarila minimum svog strateškog cilja: stabilnu kontrolu i izbegavanje poraza. Ta realnost, iako pravno osporavana, postaje politička činjenica. Kako je upozoravao Karl fon Klauzevic, rat gubi smisao onog trenutka kada počne da ugrožava samu politiku, jer tada prestaje da bude sredstvo i postaje rizik. Sličnu logiku hladne uzdržanosti formulisao je i američki diplomata Džordž F. Kenan, upozoravajući da cilj politike nije pobeda, već sposobnost da se prežive posledice sopstvenih odluka.

Zbog toga se završna faza ovog sukoba ne oblikuje kroz trijumfalizam, već kroz kontrolu. Velike sile u ovakvim okolnostima ne traže simboličke pobede, već upravljanje posledicama. Stabilnost postaje važnija od narativa, a predvidljivost vrednija od eskalacije. Rat se tada zatvara ne spektaklom, već disciplinom – u tišini u kojoj se meri šteta i ograničava budući rizik. To je logika zrele politike, u kojoj se snaga pokazuje sposobnošću da se stane.

Ako je Enkoridž dao okvir mogućeg završetka, onda je logično da se kraj formalizuje u gradu koji simbolizuje rusko-američku uzdržanost i kontinuitet državničke saradnje iz velikih ratova. U tom svetlu, i ideja posete Donald Trump Rusiji može se tumačiti kao signal traženja političkog formata za zatvaranje konflikta. Takav izbor oslanja se na tradiciju velikih država koje su, u presudnim istorijskim trenucima, umele da razdvoje neprijateljstvo od odgovornosti.

U svetu koji je već iskusio 1916, 1941. i 1962, najveće državničko delo nije dobiti još jedan rat, već – kako su to razumeli i Aleksandar Gorčakov i Šarl de Gol  – zaustaviti istoriju jedan korak pre ambisa.