Tramp, Putin, Aljaska i Kosovo

Piše za Kosovo onlajn: Habib al Hadi

Upravo okončani samit Putina i Trampa na Aljasci, može da dođe u red političkih skupova koji i simboilički žele da pokažu raskid sa prethodnom percepcijom i poimanjem globalnog poretka. Zašto je to tako, obrzloženje je došlo sasvim iz drugog pravca – iz Afrike. Dan uoči sastanka Putina i Tramp, Afrička unija je zatražila da prestane prikazivanje sveta Merkatorovom mapom. 

Merkatorova projekcija je cilindrična kartografska projekcija, koju je kreirao Gerardus Merkator 1569. godine, koja predstavlja linije konstantnog kompasnog pravca (loksfore) kao prave linije. Ovo svojstvo ju je učinilo neverovatno korisnom za navigaciju, jer je omogućavalo mornarima da lako planiraju pravce plovidbe. Ovakav prikaz prostora, međutim, izuzetno deformiše veličinu kopnenih masa, posebno na višim geografskim širinama, čineći da područja blizu polova izgledaju nesrazmerno velika.

Tako je ona postala geografski izraz evrocentričnog sveta u kojem su iskrivljeno predstavlja dimenzije zemljine kugle i njenih kontinenata. Evropa je prema njoj, mnogo veća od Afrike, što je vekovima činilo neopravdanu podlogu evropske supremacije, dok je u stvarnosti Afrika tačno pet puta već od Evrope. Reč je, dakle, o sasvim pogrešnoj slici sveta koju imamo i kojom živimo 500 godina.

Deo te pogrešne slike sveta stvorene Merkatorovom mapom, tiče se Amerike i Rusije. U toj geografiji, Rusija i SAD su udaljene oko 8 000 kilometara preko evroatlantskog prostranstva, gde Evropa stoji kao geografski faktor razdvajanja između Rusije i SAD. Ali, stvarnost je drugačija. Rusija i Amerika su udaljene svega 3,8 kilometara preko Beringovog moreuza do Aljaske, a kopna Aljaske i Rusije samo 85 kilometara. Upravo zbog toga su se Tramp i Putin i sreli na teritoriji koja je nekada bila deo Rusije i koju je Rusija prodala Americi – ne samo da demonstriraju podeljenu istoriju preko Aljaske, nego još više da pokažu koliko su Rusija i SAD geografski blizu, toliko da su prvi susedi. Zato se razgovaralo o evropskom problem bez Evrope.

Aljaska je kopno koje treba da ilustruje bliskost dve supersile. Slično su uradili Gorbačov i Regan kada su se na kraju Hladnog rata sreli na Islandu, na kamentitim brdima, van svakog naselja. Malo njih je bilo upućeno u pravu simboliku ovog susreta. A reč je o tome da se upravo na Islandu nalaze rasedline koje dele evropsko od američkog kopna. Susret dvojice, još uvek hladnoratovskih lidera, trebalo je da demonstrira da oni više neće biti dodatni razlog za podeljenost ova dve tektonske celine. Ali, sve to nije trajalo dugo.

Rusko prisustvo na američkoj hemisferi nije novo. Rusi su osvojili Aljasku kroz naselja, trgovačka uporišta, verski prozelitizam, pa čak i silu. Takvo interesovanje je motivisano profitom koji je nudio procvat trgovine krznom. Onda, da nije bilo Rusije, pitanje je kakva bi Amerika bila danas. I da li bi je uopšte bilo. U vreme američkog Građanskog rata, Rusko carstvo je, ne samo diplomatski podržalo Uniju, nego je čak poslalo ratne brodove u strateške američke luke kako bi odvratilo direktnu vojnu intervenciju Britanije ili Francuske - rivala sa kojima je Rusija imala da namiri račune posle Krimskog rata - u korist Konfederacije, strane koju su London i Pariz bili skloni da podrže.

U američkom građanskom ratu samo je Rusija, uz Švajcarsku, bezuslovno podržala Sever.  S druge strane, ranih 1860-ih pretnja vladi američkog predsednika Linkolna nisu bile samo pobunjene južne države, već i London i Pariz, koji su u američkom građanskom ratu tražili svoje interese podržavajući Konfederaciju.

Velika Britanija je napravila intrigu i priznala je Konfederaciju Američkih Država, što je pomoglo da se poveća njen međunarodni legitimitet, a u leto 1863. godine eskadrila od 5 brodova iz flote kraljice Viktorije stigla je u kanadsku luku Ekmolt, pokazujući spremnost da podrži protivnike federalnih vlasti u Vašingtonu.

I Francuska je igrala svoju geopolitičku igru sa svojim planovima za susedni Meksiko, podržavajući otcepljene američke države i tajno snabdevajući snage Konfederacije oružjem.

U skladu sa naredbom ruskog cara Aleksandra II od 25. juna 1863. godine, dve ruske eskadrile su poslate na obale Amerike. Prva, pod zastavom kontraadmirala Lesovskog, poslata u Njujork, imala je 6 brodova, a posada je brojila 3.000 ljudi. Druga eskadrila pod komandom kontraadmirala Popova, koju je činilo 6 brodova i 1200 oficira i mornara, poslata je u San Francisko.

Vlada Aleksandra II ovim je želela da u velikom stilu reši zadatke političke i vojno-strateške prirode menjajući odnos snaga ne samo unutar Sjedinjenih Država, već i šire.

Ubrzo nakon sudbonosne pobede Severa, Aljaska je prodata SAD jer su troškovi njenog održavanja za Rusku imperiju postali veći od koristi. Rusi su očekivali da će apsorpcija Aljaske od strane Amerikanaca oslabiti poziciju Britanaca na istočnoj obali Kanade. Zauzvrat, Vašington je želeo Aljasku kao kapiju ka Aziji i kao predvodnicu američke pomorske moći u Pacifiku.

Ovaj razvoj događaja bio je podloga za razvoj Monroove doktrine: koncepciju američke hemisfere kao isključive sfere uticaja Vašingtona. Mora se imati na umu da, prema teorijskim stavovima Nikolasa Spajkmana, geopolitički perimetar američke nacionalne bezbednosti ide od Aljaske i Grenlanda do Kolumbije, područja koje obuhvata Kanadu, Meksiko, Centralnoameričku prevlaku i Karipski basen.

Perspektiva na koju Tramp gleda na Rusiju vidi se iz intervjua koji je dao Foks Njuzu, odmah po okončanju skupa, a koja je objašnjenje njegove tvrdnje da će odmah, „u prva dva minuta” da shvati da li će biti dogovora ili neće. A taj dogovor ne znači samo bezuslovno primirje, kako su to interpretirali oni koji ovaj susret vide kao sastanak dvojice šefova odeljenja iz ministarstava spoljnih poslova, već se tiče opštih odnosa u svetu i mesta Amerike u njemu.

Tramp je opisao Rusiju kao „neverovatnu, „retku zemlju” koja predstavlja „najveći komad u svetu”, dodajući da misli da „imaju 11 vremenskih zona, ako možete da verujete, to je velika stvar”. Potom je istakao da bi Amerika i Rusija uradili „mnogo sjajnih stvari da nismo imali prevaru Rusija, koja nas je sprečila da to uradimo”. Ovo Tramp nije pričao samo iz svoje glave. To je, nesumnjivo, deo pripremnih materijala za sastanka s Putinom koji upućuju na rusko – američku kompatibilnost i uključivanje, pa i integraciju Rusije u američku hemisferu, pošto evropska integracija Rusije nije uspela i u Moskvi je definitivno napuštena. Preostali kandidati su Peking i Vašington. Savezništvo Moskve i Pekinga već je potvrđeno i postalo je veoma duboko.     

Rusija je uvek bila spremna na saradnju sa Amerikom. Armand Hamer je poslovao još s Lenjinom i to radio sve do svoje smrti. Brojni drugi američki biznisi imali su otvorena vrata čak i u vreme “boljševizma” i Hladnog rata. A da ne govorimo o ruskom predsedniku Jeljcinu. Isto važi i za prve Putinove godine, koje sada u Rusiji nazivaju godinama „prvog Putina“ od 2000 - 2007. godine. U njima je on bio više nego kooperativan sa predsednikom Bušom u svemu, što bi moglo da se nazove ruskom predusretljivošću.

Pored toga, učešće SAD u takozvanim „obojenim revolucijama“ u bivšem Sovjetskom Savezu i širenje Natoa na istok izazvalo je negativnu reakciju Moskve, baš kao što su realistički mislioci kao što su Džordž Kenan, Henri Kisindžer, Kenet Volc i Džon Miršajmer, unapred upozorili.

Sve do trenutka kada se Kondolza Rajs kao državna sekretarska vratila na platformu centralnoevropske paranoje i antiruske doktrine za koju je instrumentalizovan Nato. Nato, uprskos svim svojim modifikacija,a ostao je centar antiruske dekadencije na zapadu. Njegovi stratezi nisu bili u stanju da za 30 godina odu pedalj dalje od antiruske strategije koju je militarizovao i oblikovao, ne baš obdaren, mudar i talentovan bankar Pol Nice koji je nasledio detronizovanog Džordža Kenana sa mesta šefa Odeljenja za političko planiranje Stejt departmenta. Nici je pokretač devijantnog hladnoratovskog opusa koji ni do danas nije zaustavljen i zbog koga su, suštinski, vođeni svi ratovi  sa američkom upletenošću, od kraja Hladnog rata do danas. A malo koji je vođen bez direktnog američkog mešanja.

Pol Nice bio je suosnivač Tima B, obaveštajnog tink-tenka iz 1970-ih koji je osporavao Nacionalne obaveštajne procene koje je davala CIA, a koje su ukazivale da Sovjetski Savez više nije američka vojna pretnja. Izveštaji Tima B postali su intelektualna osnova za ideju „prozora ranjivosti“ i masovnog gomilanja naoružanja koje je počelo pred kraj Karterove administracije i ubrzalo se pod Reganom. Tim B je došao do zaključka da su Sovjeti razvili novo oružje za masovno uništenje i da imaju agresivne strategije u vezi sa potencijalnim nuklearnim ratom. Kasnije je dokazano da je analiza sovjetskih sistema naoružanja koju je sproveo Tim B bila apsolutno preuveličana, ali je antiruska ideologija i propagandna mašnerija koja je tada stvorena ostala funkcionalna sve do danas.

Tramp se suočava s velikim teškoćama u otklanjanju ovog istorijskog tereta, ali mu je njegov balast sasvim jasan. On nije apstraktan, niti danas nevidljiv. Možemo za sublimiranu ilustraciju tog stava da uzmemo interpretciju ambasadora Denisa Rosa, ne tako ograničenog američkog diplomate, koji je ranije bio Klintonov specijalni izaslanik za Bliski istok. „Putinovi „osnovni uzroci“ – tj. Ukrajina nije u Natou, demilitarizovana je, nije u EU i političko rukovodstvo je njemu prihvatljivo plus (+) povlačenje prisustva Natoa. Ako nije bio fleksibilan u odnosu 1:1, zahteva predaju Ukrajine. Tačan odgovor: dati zamrznutih 300 milijardi dolara ruskog oružja Ukrajini“, saopštio je Ros. Dakle, druga alternativa koja se nudi, jeste da se 300 milijardi zamrznutih ruskih dolara preda Ukrajini kao naoružanje i da se ratuje narednih 10 godina.   

Stoga, Trampova Amerika nužno povlači sa sobom napuštanje transatlantske doktrine kao vrhunske i prioritetne američke orijentacije. Ona je svedena samo na Nato i ulaganje u njegovu prevaziđenost. Napuštanje Natoa jedan je, nimalo lak, ali neminovan korak u preformulisanju američke globalne politike kako bi se ona uskladila sa ciljevima MAGA.

Stoga je sastanka u Ankoridžu trebalo svima da stavi do znanja da je između Rusije i Amerike svega 3,8 kilometara i da takva predstava sveta nosi neminovne posledice po evropski poredak. 

Evropski poredak u kome  Makron, Meloni, Merc, Starmer, Stub, Tusk, Kosta i fon der Lajen mirne duše potpisuju komentar sastanka Putin – Tramp sledećim ečenicima: „Na Ukrajini je da donosi odluke o svojoj teritoriji. Međunarodne granice se ne smeju menjati silom“. Pri tome im ne pada na pamet bivša Jugoslavija, niti nesumnjiva vojna, politička i finansijska podrška teritorijalnom razbijanju Srbije i priznanje, inače do sada, samo „samoproglašene  države Kosovo“. Ta  „principijelnost“ svakako će da košta. Makron, Meloni, Merc, Starmer, Stub, Tusk, Kosta i fon der Lajen svakako to znaju. Ako se budu pitali, šta je srušilo ujedinjenu Evropu, onda će bar imati jasan odgovor da je to „Kosovo“ koje su odnegovali oni sami i i njihovi prethodnici.