Trampov put sporazuma Bakua i Jerevana (1)

Pise za Kosovo onlajn: Habib al Hadi

„Dugo su trajali, 35 godina, neprijateljstvo i rat, a sada su prijatelji i biće prijatelji dugo vremena“, rekao je Donald Tramp na ceremoniji potpisivanja u Beloj kući, gde su ga okružili predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev i premijer Jermenije Nikolaj Pašinjan. Tramp je rekao da su se dve zemlje obavezale da će prekinuti borbe, otvoriti diplomatske odnose i poštovati međusobni teritorijalni integritet.

Jermenija i Azerbejdžan su u sukobu od kraja 1980-ih kada se Nagorno-Karabah, planinski azerbejdžanski region uglavnom naseljen etničkim Jermenima, otcepio od Azerbejdžana uz podršku Jermenije. Azerbejdžan je povratio potpunu kontrolu nad regionom vojnom operacijom 2023. godine, što je uslovilo da skoro svih 100.000 etničkih Jermena sa te teritorije pobegnu u Jermeniju.

Sporazum uključuje ekskluzivna prava SAD na razvoj strateškog tranzitnog koridora kroz Južni Kavkaz, za koji je Bela kuća rekla da će olakšati veći izvoz energije i drugih resursa. Sjedinjene Države su potpisale odvojene sporazume sa svakom zemljom kako bi proširile saradnju u oblasti energetike, trgovine i tehnologije, uključujući veštačku inteligenciju, ali drugi detalji nisu objavljeni. Ukinuta su i ograničenja na odbrambenu saradnju Azerbejdžana i Sjedinjenih Država, što bi takođe moglo da zabrine Moskvu.

Ovaj, reklo bi se, delimično iznenađujući mirovni sporazum između Jerevana i Bakua, očigledno, može da poništi ili barem zakomplikuje prethodne planove zapadnih stratega da integrišu Jermeniju u evroatlantske strukture otvaranjem svog „bezbednosnog kišobrana“ nad njom. On dolazi u momentu zaoštravanja odnosa između Moskve i Bakua zbog sumnje da se preko Azerbejdžana vode ukrajinske vojne akcije protiv Rusije, kao što je to bilo nedavno veliko bombardovanje dronovima aerodroma duboko unutar Rusije. Od tada se Baku otvoreno stavio na stranu Kijeva. Pozicija Bakua i Jermenije je važna i za razvoj bliskoistočne konfrontacije. Tel Aviv računa na savezništvo Azerbejdžana u sukobu sa Iranom, budući da je Izrael vojnom pomoći apsolutno zadužio Baku u napadu na Nagorno Karabah 2023. godine. U sve ovo mora da se dodaju i interesi Turske koja je neprikosnoveni partner Bakua. Imaće, dakle da se posledice sporazuma analiziraju i osete širom Kavkaza, Bliskog istoka, Evrope i Rusije.    

Upravo Jerevan sada pravi očigledne ustupke. Jermenija je strateški značajno pogoršala svoj položaj u regionu: zemlja se nalazi u situaciji veće zavisnosti od Turske i Azerbejdžana, a Vašington nije preuzeo nikakve pisane obaveze zauzvrat.

Deklaracija potpisana u Vašingtonu nije obavezujuća i čak ni parafiranje dokumenta nema takvu snagu.  Pravno, to još nije mirovni sporazum, nego pre protokol o namerama, odnosno neka vrsta „memoranduma“ koje su predsednici dve zemlje samo parafirali.  Ali upravo tačke navedene u njemu činiće osnovu konačne verzije dokumenta, koji će najverovatnije biti zaključen i stupiti na snagu sledeće, 2026. godine. Najvažnije od 17 tačaka koliko ima dokument su:

- Baku i Jerevan se odriču teritorijalnih pretenzija i upotrebe sile jedni protiv drugih;

-Na granici između Azerbejdžana i Jermenije neće biti snaga trećih zemalja.

- Azerbejdžan i Jermenija će definisati granicu na osnovu posebnog sporazuma.

- U svojim bilateralnim odnosima, obe strane će se rukovoditi međunarodnim pravom i ovim Sporazumom. I nijedna strana ne može se pozivati na odredbe svog domaćeg zakonodavstva kao osnove za neispunjavanje tačaka Sporazuma.

- Obe zemlje se obavezuju da se neće mešati u politiku jedne druge i obavezuju se da uspostave diplomatske odnose jedna sa drugom.

- U roku od mesec dana nakon stupanja na snagu Sporazuma, strane će povući sve međusobne i međunarodne zahteve, žalbe i sporove u vezi sa prošlim problemima.

- Strane se obavezuju da utvrde sudbinu nestalih, razmene informacije, vrate posmrtne ostatke i sprovedu istragu.

- Radi praćenja sprovođenja ovog Sporazuma, strane će formirati posebnu bilateralnu komisiju. U ovoj komisiji, zemlje će nastojati da reše eventualne sporove. Ako se to ne može učiniti u roku od 6 meseci, tražiće druge mirne načine rešavanja sporova.

Jedan od faktora normalizovanja odnosa na nivou država i društava Jermenije i Azerbejdžana trebalo bi da budu uslovi novih odnosa, zabeleženi u osmom članu mirovnog sporazuma, u kojem se strane obavezuju da će se „boriti protiv netolerancije, rasne mržnje i diskriminacije, separatizma, nasilnog ekstremizma i terorizma u svim njihovim manifestacijama“.

Odredbe o snagama trećih zemalja preciziraju da one ne bi trebalo da budu na njihovoj zajedničkoj granici, ali to nikako ne isključuje izgradnju, na primer, vojnih baza trećih zemalja na teritoriji duboko u ili blizu granice sa trećom zemljom, na primer, u Azerbejdžanu na granici sa Rusijom ili Iranom. Na ovaj način, sporazum utiče i na okolne zemlje i menja geopolitičku konfiguraciju Centralne Azije u osetljivom momentu.  

U praktičnom smislu, ova odredba dokumenta, posebno, znači da će takozvani posmatrači EU, čija je misija, uprkos protivljenjima Moskve i Bakua, bila raspoređena u regionu poslednjih godina, tokom perioda aktivnog približavanja Jerevana i Brisela, sada morati da napuste pogranične regione Jermenije.

Odgovarajući na pitanje o otvaranju tri operativna centra posmatračke misije EU u Jermeniji, 14. juna 2023. godine, zvanična predstavnica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova izjavila je: „Raspoređivanje prisustva Evropske unije na teritoriji Jermenije bilo je iznuđeno, pod ozbiljnim pritiskom Brisela. EU je praktično nametnula svoje prisustvo. Pokretanje misije, čiji je cilj deklarisana kao pomoć u normalizaciji odnosa između Bakua i Jerevana, dogodilo se jednostrano, bez konsenzusa, bez saglasnosti azerbejdžanske strane i drugih regionalnih igrača i bez odgovarajućeg izveštavanja“.

„Ovo samo potvrđuje pravu pozadinu politike EU u regionu, čiji je glavni cilj da se Rusija istisne iz Zakavkazja, pretvarajući Južni Kavkaz u arenu geopolitičke konfrontacije na štetu fundamentalnih interesa ljudi koji ovde žive. Nedostatak odgovornosti misije EU prema međunarodnoj zajednici, a pre svega prema Azerbejdžanu i Jermeniji, pojačava sumnje o skrivenoj agendi u aktivnostima EU „na terenu“, o prisustvu „duplog dna“ u mandatu misije pod maskom njene „civilne“ prirode“, sumirala je Marija Zaharova.

Ipak, još u septembru prošle godine, tokom posete Jerevanu odlazećeg šefa francuskog Ministarstva spoljnih poslova Stefana Sežurnea, pitanje evropskih posmatrača u Jermeniji se pojavilo sa novom hitnošću. „Prisustvo posmatrača je veoma važno za smanjenje rizika i povećanje transparentnosti“, rekao je Stefan Sežurne u Jerevanu, na očigledno nezadovoljstvo Moskve i Bakua, koji su smatrali da je granična misija EU blizu granice Azerbejdžana „vojno-policijska“.

U celini, ako se pogleda samo ovaj nacrt dokumenta, onda je on, kao i svi slični, za sve dobro i protiv svega lošeg. Ali poenta je u tome što loše jednostavno nije zapisano u takvim dokumentima. To se ili zaključuje kasnije u dodatnim sporazumima, koje pokušavaju da izbegnu da iznesu u širu javnost koliko god je to moguće. Ali čak i uprkos dogovoru o mirovnom sporazumu, strane će praktično da se suoče s novim problemima i preprekama pre nego što bude potpisan.

Svima je jasno da će Baku pristati na mirovni sporazum tek nakon što Jerevan izmeni Ustav, uklanjajući sve reference na Nagorno-Karabah (Arcah), a to, prema jermenskim ustavnom odredbama,  može da se učini samo na nacionalnom referendumu, koji realno može da se održi uz parlamentarne izbore 2026. godine. Jerevan je spreman da udovolji zahtevima Bakua da se nakon referenduma isključe pominjanja Karabaha iz jermenskog ustava kao i da isključi klauzulu o „ponovnom ujedinjenju Jermenije sa Nagorno-Karabahom“ iz preambule jermenskog ustava. Ali rezultati njegovog glasanja su nepredvidivi. Ne može da se isključi  da u ovom slučaju jermenske vlasti razmatraju alternativne načine za promenu ustava putem parlamenta, jer će biti gotovo nemoguće da se ustavna promena ostvari uz saglasnost jermenskog naroda. Ako se krene tim putem, izvesno je da će doći do uličnih demonstracija koje uvek imaju u izgledu pad vlade. Dakle, još uvek je dog put od prihvatanja „Pisma o nemarama” do sklapanja pravog mirovnog sporazuma.