Zašto bi svi trebalo da budemo licemeri

Piše za Kosovo Online Srdjan Garčević, osnivač The Nutshell Times

Jedan od najlakših načina da se poveća broj reči u člancima, posebno o politici na Balkanu, je da se piše o licemerju globalnog liberalizma, poznatog i kao "međunarodni poredak zasnovan na pravilima." Pisanje o tome redovno vam donosi deljenja i lajkove, kao i osećaj moralne superiornosti.

Možete zamisliti nelagodu koju su osećali moji kolege i ja kada je Gideon Rahman, glavni komentator za spoljne poslove FT-a, u svojoj izvanrednoj kolumni predložio da se "međunarodni poredak zasnovan na pravilima" smanji i da bi "slobodni svet", predvođen SAD-om, trebao lakše prihvatiti oportunizam (dok se sa strane bavi i pravnim manevrima) kako bi osigurao svoju pobedu.

Nažalost, vreme sugeriše da je ovo više reaktivna nego proaktivna izjava. Stari poredak je osakaćen dvema velikim krizama: ratovima Rusije i Ukrajine i Izraela i Gaze, koji su podelili globalnu zajednicu na način na koji je Drajfusova afera podelila francusko društvo početkom 20. veka na različite nepomirljive tabore koji odbijaju da razgovaraju jedni s drugima.

U ovim okolnostima, čuvanje privida čini se neodrživim za sve strane, jer sve one otkrivaju da je njihov moralni kodeks fleksibilniji i sebičniji nego inače.

To me čini nostalgičnim za vremenima kada je bilo lako prozvati licemerje, jer se tada, barem, pretpostavljalo da postoji zajednički moralni kodeks.

Još važnije, kada optužbe za licemerje imaju neki smisao, možete i da birate način na koji ćete prozivati druge kako biste maksimizirali sopstveni komfor i moralnu superiornost.

Vaši prijatelji i ljudi koje volite, koji su, na primer, izgradili karijere u oblastima koje zvuče uzvišeno – poput izgradnje mira i pomirenja – gde im je posao da budu vrlo osetljivi na prekršaje jedne strane i veoma neosetljivi na prekršaje druge strane, možete reći da su samo dezinformisani ili zarobljeni u sistemu, ili u najgorem slučaju, malo oportunistički i sitničavi.

Za one koje ne volite, a posebno one moćnije i bogatije od vas, možete ih kriviti da su nepopravljivi licemeri, koji koriste uzvišeni jezik "ljudskih prava", "dekolonizacije" i "ugnjetavanja" da bi dobili ono što žele.

Ipak, svi ti slučajevi pretpostavljaju da svi govorimo i razumemo približno isti jezik prava i nepravdi s istim idealima. Čak i prihvatate licemerje ako je to "plemenita laž" koja drži društvo na okupu.

Na primer, jedna od najuzbudljivijih srpskih epskih pesama, Banović Strahinja, koja govori o vitezu kojeg je napustila žena zbog neprijatelja, nekada je završavala njegovom osvetom nad njom. Ovaj brutalni kraj je promenjen tokom otomanskog perioda kako bi se promovisala prosocijalna tolerancija, tako što se u priči kaže da je glavni junak oprostio svojoj ljubavnici i bio slavljen zbog svoje milosti. Na kraju krajeva, svi moramo stalno menjati stvari kako bismo ih zadržali iste (ili barem stabilne), kako je to slavno napisao Đuzepe Tomazi di Lampedusa.

Na kraju, šta se dešava kada optužbe za licemerje prestanu da postoje?

Razumevanje da smo svi stalno vođeni sebičnim ciljevima, ma koliko dobro prikriveni i racionalizovani, sa svim savezima i vezama podložnim reviziji ako jedna strana bude samo malo nezadovoljna. Praktično, to znači sukob – kako je Hobbs rekao – priroda crvena u zubu i kandži.

To je, naravno, jedna od tačaka Rahmanovog članka. Međutim, nije jasno da li članci poput ovih, koji glasno izgovaraju ono što se obično ne kaže – naime da ne postoji stvarni poredak – pomažu, jer jasno pokazuju da strana "međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima" nije spremna da prihvati ono što je nekada propovedala niti je spremna da iznese svoju viziju sveta. Šta je slobodni svet uopšte nakon svega što smo videli od 2020. godine? Može li i dalje funkcionisati – čak i ako pokušava da prihvati svoju dvoličnost podrugljivo?