Zašto ne bismo jednostavno svi zaboravili prošlost i krenuli dalje?

Piše za Kosovo Onlajn: Srđan Garčević, osnivač bloga Netšel Tajms

U martu 2019. godine, dok sam šetao prelepim Jojogi parkom u Tokiju, pomislio sam da je elegantni Nacionalni stadion, dizajniran od strane Kenzo Tangea, izgrađen samo 19 godina nakon bombardovanja Hirošime i Nagasakija za Olimpijadu 1964. Kako sam kasnije saznao, park je takođe služio kao smeštaj američkim oružanim snagama od 1946. godine, koje su ga napustile kako bi se olimpijci iz celog sveta uselili (zgrade su kasnije uklonjene).

Priča o transformaciji Jojogi parka bila mi je veoma dirljiva. To je bila vrsta pacifističke bajke, gde je u manje od dve decenije, krajnji, totalni rat - savezničko uništavanje japanskih gradova, upotrebom nuklearnih bombi - ustupio mesto krajnjem pokazivanju globalnog jedinstva i mira: Olimpijskim igrama.

Tada je Srbija pripremala da obeleži dva decenija od NATO agresije (i naknadnog etničkog čišćenja Srba i drugih ne-Albanaca iz većeg dela Kosova i Metohije) i petnaest godina od još jedne runde etničkog čišćenja 17. marta 2004. godine. Srbija (i druge zemlje koje su činile Jugoslaviju) bile su (i još uvek su) veoma daleko od ponavljanja japanskog posleratnog ekonomskog čuda, a kamoli od zaboravljanja bolne prošlosti (uprkos armijama stručnjaka i komentatora i celoj industriji NVO-a navodno zalažući se za mir i prosperitet).

Zašto ne bismo jednostavno svi zaboravili prošlost i krenuli dalje?

Zaista, mnogi moji prijatelji i poznanici koji su deo zdravorazumske armije stranih i lokalnih stručnjaka, komentatora i birokrata su se zapitali o ovome kada su razgovarali sa mnom.

Sećam se kako sam vodio irskog novinara zainteresovanog za Balkan oko Beograda i on samouvereno izjavio - sa svom šarmantnošću prvog posetioca sa površnim znanjem - da bismo trebali srušiti ostatke bombardovanja starog vojnog zdanja jer je ružno i tera nas da se vraćamo u prošlost. Drugi prijatelj, koji je imao mnogo više iskustva u regionu, okrenuo je psihološki aspekt i uporedio Srbiju sa odbačenim ljubavnikom koji ne može da preboli raskid i ponaša se iracionalno. Još jedan stručnjak za pomirenje bio je praktičniji i direktniji. Dok smo pili pivo, objasnila mi je da iako neki događaji tokom jugoslovenskih ratova zaista ne bi trebali biti zaboravljeni, drugi (uključujući proterivanje Srba sa Kosova čak i napade na Srbe u Sarajevu u martu 1992. godine) ne bi trebali biti previše spominjani, a kamoli obeležavani. Prema njenom mišljenju, za sve su jasni krivci (Srbi), i prema veoma humanitarnoj logici liberalnih i empatičnih balkanskih stručnjaka, trebali bismo prihvatiti pacifističku logiku "vae victis" - jad onima koji su poraženi.

Moja sugestija da stvari nisu tako jednostavne i da se slična logika može, na primer, koristiti za ishod Drugog svetskog rata na Balkanu je odbijena. Taj rat je bio komplikovan, sa sumnjivom moralnošću na svakoj strani, dok su jugoslovenski ratovi i NATO agresija bile jednostavne manihejske borbe dobra i zla.

Ovo su možda samo grublji primeri logike kretanja napred.

Pomenuta "kućna industrija" proizvela je mnoge knjige, čak i više istraživačkih i političkih radova o tome zašto neki događaji objektivno zaslužuju memorijalne parkove i dane sećanja, dok bi drugi trebali biti zanemareni i zaboravljeni. Zvučni koncepti poput "ontološke nesigurnosti" i "politike sećanja" bili su temelji mnogih doktorskih teza i radionica za odgovor na ovo naizgled nepojmljivo pitanje, obično locirajući ga samo u srpskom (ili, ako smo darežljivi, postjugoslovenskom) kontekstu.

Tu, naravno, postoji jevrejsko sećanje na uništenje Drugog hrama pre skoro dva milenijuma i progon koji je usledio pod Rimljanima - što je ne samo inspirisalo Frojdov strah od Rima već i danas natera mnoge istaknute Jevreje da posete Trijumfalnu kapiju. Zaista, nakon ponovnog izbijanja sukoba u Gazi prošlog oktobra, Izraelci su svoju trenutnu situaciju videli kao nastavak progonstva koje su pretrpeli vekovima.

Slično tome, finsko sećanje na rusku okupaciju Karelije i proterivanje lokalnih Finaca postalo je živopisnije od početka rata u Ukrajini, a nakon Bregzita, svaka poseta Dablinu duža od nekoliko sati izložiće vas diskusiji o statusu Severne Irske.

U Palermu, na stotine milja udaljenom od jadranske obale, postoji nacionalno svetište na kojem su ispisana imena Zare, Rijeke i Pule, kako bi se obeležilo proterivanje Italijana iz Istre i Dalmacije posle Drugog svetskog rata. Baš u februaru, italijanska premijerka Meloni prisustvovala je nacionalnom danu sećanja posvećenom tom događaju od pre osamdeset godina. Uprkos mirnoj prirodi Jojogi parka, Japan se i dalje sukobljava sa Kinom i Korejom oko načina na koji obeležava svoje mrtve tokom Drugog svetskog rata.Top of Form

Juče, na 25. godišnjicu NATO agresije na Jugoslaviju, ambasadori najistaknutijih NATO zemalja koje su izvele agresiju izrazili su žaljenje zbog žrtava rata, koje su smatrali da su bili primorani da preduzmu, ali su se nadali da ćemo svi gledati ka budućnosti i graditi bolje odnose. Istog datuma, status vlasti u Prištini "unapređen" je na status pridruženog člana u parlamentarnoj skupštini NATO-a, uprkos stalnim, sistemskim napadima na Srbe čak i pored prisustva KFOR-a, baš kao što se desilo 1999. i 2004. godine. Postavlja se pitanje ko je odlučio da ne ide napred.