Zašto je predsednik Vučić u pravu... i zašto bi tražio treću opciju

Predsednik Srbije Vučić pojavio se juče na konferenciji za novinare kako bi pokazao svoje nezadovoljstvo dešavanjima na Kosovu i upozorio da će u roku od 72 sata saopštiti odgovore Srbije na ova dešavanja. Neću se zadržavati na spekulacijama šta je navelo predsednika Vučića da reaguje na ovaj način, niti šta bi on kao meru najavio posle 72 sata. Ostavio je da se razume da je njegova gorčina zbog mera koje kosovske vlasti preduzimaju na uspostavljanju pravnog poretka na severu, merama kojima se postepeno uklanjaju "paralelne“ institucije, odnosno proširene institucije Srbije u okviru Republike Kosovo.

I upozorio je na jasne i oštre mere, jer "nas štite Ustav Republike Srbije i rezultati dijaloga i potpisani sporazumi, poput onog u Briselu 2013. godine i uređenja Zajednica srpskih opština 2015. godine", rekao je on.

On je to rekao posle sastanka sa evropskim izaslanikom Miroslavom Lajčakom i američkim ambasadorom Hilom, i koliko god to na prvi pogled zvučalo kontradiktorno, mislim da je predsednik Vučić u pravu. Dvojica ljudi sa kojima se sreo – svako na svoj način – legitimisali su stav predsednika Srbije protiv Kosova. Gospodin Lajčak već godinu i po ima u rukama osnovni sporazum za koji je premijer Kosova izjavio da će ga podržati – iako je to kompromisni sporazum koji je još uvek daleko od želja Kosova – dok je Srbija potpuno iskreno izjavila da to neće prihvatiti u celini i da neće sprovoditi delove za koje smatra da zadiru u interese Srbije. Međutim, Lajčak kaže da su obe strane odgovorne za nesprovođenje. 

Gospodin Hil ima mandat, izložen u njegovom pojavljivanju pred relevantnim komitetom američkog Senata, da ukloni Srbiju iz Rusije. Svaki diplomata sa malo iskustva – a Hil ima dosta iskustva – prepoznaće da proces olakšavanja EU duboko nedostaje ozbiljnosti. A SAD su bile posmatrač i podržavalac bez ikakvog doprinosa za pamćenje. Dok god gospodin Hil misli da Srbija napušta Rusiju – ili želi da ovo mišljenje bude istinito – diskurs američkog ambasadora u Beogradu je da podržava Srbiju oko Kosova do trenutka kada bezbednost vojnika Kfora bude ugrožena.

Dakle, predsednik Vučić ima pravo da se ponaša kako radi, sve dok to može nesmetano da radi.

EU nije ozbiljna. To je neozbiljno u trenutku kada je gospodin Vučić osporava (kao na primer Ohridskim sporazumom) i EU se savija pred njim. Neozbiljno je i kada obećava i kada preti EU integracijama. Čak i kada mu se kaže da je Srbija na pragu članstva, čak i kada mu se kaže da neće pristupiti dok ne reši pitanje Kosova. Srpski predsednik je shvatio EU u ulozi bankomata sa kojeg se može povući bez posebnih uslova; EU je prećutno prihvatila da trenutno igra ulogu bankomata i ništa drugo. 

I, u svojoj opoziciji, on ima pravo da ospori granice američkog strpljenja. Predsednik Vučić se tokom deset godina transformisao u tačku bezbednosti na Zapadnom Balkanu. Ovaj region se može zadržati u sadašnjem status kuo stabilnosti zahvaljujući sporazumu sa njim ili se može destabilizovati u odsustvu sporazuma sa njim. SAD sada možda smatraju Kinu ne samo konkurentom, već i strateškim protivnikom, ali kineski predsednik je dobrodošao u Beograd, a Amerika mora da se pomiri sa tim ako želi da zadrži status kvo; ovo je Vučićev izazov ambasadoru Hilu. 

Tokom ovih četvrt veka, granica između Kosova i Srbije označavala je liniju podele između geostrateškog uticaja evroatlantskog sveta i Rusije. U narednih četvrt veka to bi mogla biti linija podele novog hladnog rata između Zapada i Kine.

Problem Srbije je, međutim, što ova situacija, u kojoj Srbija postaje ključ statusa kvo – gde su stvari mirne na celom Zapadnom Balkanu ako to želi Beograd ili gde postoji kontrolisana destabilizacija ako to Beograd želi (pad režima u Crnoj Gori, ritualne pretnje, raspad Bosne i Hercegovine, paravojna intervencija na Kosovu) – ne može se držati kao konstanta. A posebno ne balansiranje između SAD, EU, Rusije, Kine i BRIKS-a.

Predsednik Vučić je možda i simbolično pokazao manevarska ograničenja ove politike, kada je na jučerašnjoj konferenciji za novinare rekao da "ma koliko vam bile vezane ruke i koliko je teško biti na svom mestu od 2008. godine, pa i pre toga – morate da preduzmete to će dovesti do vraćanja određenih prava, što se zove status kuo ante ili da kažete da niste u stanju da zaštitite i sačuvate svoj narod. A srpska strana nema pravo na ovo drugo”.

Obe opcije su prošlost i koja je gora od druge, posebno za srpski narod. Povratak na status kuo ante znači obnavljanje paralelnih struktura na Kosovu. Time bi se srpski građani Kosova doveli u poziciju da proširuju institucije Srbije na Kosovu, stavljajući ih u prostor nezakonitosti i konfrontacije sa ustavnošću Kosova i većinskog naroda. 

Opcija "zaštita i očuvanje" srpskih građana Kosova od strane Srbije je relikt devedesetih. Ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini pokrenuti su da bi se "zaštitili i sačuvali“ Srbi tih zemalja i doneli su katastrofu za sve, pa i za Srbe. Ili, kako se pokazalo u Hrvatskoj, pre svega Srbi. 

U jutarnjim emisijama nacionalnih televizija u Srbiji, svakog drugog dana, pojavljuju se favorizovani aktuelnoj vlasti, a ipak ističu da tamo gde je Srbija u godinama bivše Jugoslavije stala u odbranu Srba, Srba je manje nego što je bilo i ranije da se Srbija obavezuje na njihovu zaštitu.

I dok je predsednik Vučić bio u pravu kada je čitao dosadašnje blefove Zapada protiv njegove pozicije, Srbije i Zapadnog Balkana, to ne znači da on ima pravo da traži rešenja iz prošlosti. 

Na Kosovu neće biti povratka na status kuo ante; delovanje paralelnih struktura je moralo da prestane 1999. Rezolucijom 1244 UN, zatim 2008. proglašenjem nezavisnosti Kosova, pa svakim dogovorom postignutim u Briselu. Put koji treba slediti je lokalna samouprava u okviru ustavnog sistema Kosova. U njemu Srbi iz Zvečana imaju više nadležnosti opštinske vlasti nego Srbi Zaječara. Veću moć ima gradonačelnik Zubinog Potoka od gradonačelnika Kragujevca.

A na Kosovu neće biti prostora za transformaciju Srbije u čuvara bezbednosti srpskih građana Kosova. Ovo je isprobano u Hrvatskoj (mini-suđenje u Banjskoj) i rezultati su bili katastrofalni.

U stvari, obe opcije su isprobane i rezultirale su manjim blagostanjem Srba, gde god da se nalaze. 

Možda je vreme da se pokuša i treća opcija, ona da se u dogovoru sa albanskom većinom obezbede legitimna prava građana Srbije, odnosno kosovskih institucija, u okviru ustavno-pravnog sistema Kosova sa mogućnošću njihovog daljeg pravnog unapređenja. Ovo bi bio korak koji vodi dalje od statusa kuo do do sada nezabeleženog stanja bezbednosti za sve.

Piše za Kohu Veton Suroi, novinar i publicista iz Prištine