Zašto luksuzni projekti nadmašuju luksuzna uverenja u stvaranju boljeg i sigurnijeg sveta

Piše za Kosovo Online Srdjan Garčević, osnivač The Nutshell Times

Godine 2009. govor Baraka Obame studentima Univerziteta u Kairu doživljen je kao pokušaj resetovanja odnosa SAD-a, a šire i Zapada, sa Bliskim istokom (i, moglo bi se reći, ostatkom sveta) nakon neuspelih ratova u Iraku i Avganistanu. Dok su se mnogi fokusirali na Obamina obećanja o onome što Zapad više neće raditi (invazije), Arapsko proleće koje je usledilo samo nekoliko meseci kasnije, stavilo je u prvi plan Obaminu poruku da, uprkos poštovanju kulturne raznolikosti, Bliski istok i dalje mora da prihvati stalno promenljiva i stroga pravila globalnog liberalizma — njegova „luksuzna uverenja“ — kako u unutrašnjoj, tako i naročito u spoljnoj politici. Obama je time poručio da će ciljevi snažnog globalnog liberalizma iz 1990-ih i ranih 2000-ih ostati, samo bez žrtvovanja američkih vojnika – već će to umesto njih činiti lokalni aktivisti, milicije i, naravno, civili, dok će Zapad pružati podršku – i obilno finansiranje – kroz mreže za „izgradnju kapaciteta“, različite programe „izgradnje nacije“ i slične aktivnosti.

Šesnaest godina kasnije, Trampov govor u Saudijskoj Arabiji najavio je ulazak u novu, realističniju eru, u kojoj se državama daje sloboda da se razvijaju na sopstveni način, pod uslovom da doprinose globalnoj stabilnosti. Poslednjih dana, tokom sukoba između Irana i Izraela, ova ideja je bila na ispitu – i za sada izgleda da Tramp zaista veruje u takav pristup.

Trampov trenutak u Rijadu podsetio me je na moju posetu regionu 2013. godine, kada sam shvatio koliki je podvig stvoriti države poput UAE, u kojima ljudi iz celog sveta žele da žive, uprkos kulturološkim razlikama i teškoj klimi.

Pre toga sam bio indoktriniran u svetovni pogled koji je instinktivno odbacivao privlačnost Emirata (i čak Singapura) kao „potrošačku“ i „materijalističku“, i ukazivao na njihovu navodnu „neodrživost“ (ekološku, ekonomsku, društvenu). Većina intelektualaca i kulturnih autoriteta pre deset i više godina podsmevala se Dubaiju, veličajući tada već umorni evropski pristup razvoju gradova koji se svodio na njihovo konzerviranje za potrebe turista i lokalnih, slabo zaposlenih elita, dok su život u njima činili komplikovanim i preskupim za svakog sa prosečnim primanjima.

Međutim, jedan let između Rijada i Dubaija naterao me je da shvatim koliko je teško – čak i uz obilne resurse – izgraditi mesto od nule koje funkcioniše ne samo za većinu onih koji tamo žive, već i privlači talente iz razvijenijih i uređenijih država. Kada sam započeo profesionalnu karijeru u Londonu, znalo se da posle Velike finansijske krize, oni koji žele bolju platu, udobnost, pa čak i bolje šanse za napredovanje, treba da gledaju ka Zalivu i Istočnoj Aziji – osim ako ne pripadaju onoj manjini koja se uspela etablirati u Evropi. Danas je Dubai jedno od glavnih odredišta ambicioznih mladih ljudi iz Zapadne Evrope koji žele da pokrenu svoje karijere.

Pomak ka pragmatičnijem pristupu razvoju dobra je vest za Balkan – mada ne nužno i za sve njegove elite.

Tokom većeg dela poslednjih trideset godina, Zapad je zemljama Zapadnog Balkana nudio uslovljenu podršku u razvoju, pri čemu su najčešći korisnici bili državni i nevladini birokratski slojevi.

S druge strane, odluka Srbije da primeni emiratski model i privuče investicije iz celog sveta u sopstveni razvoj bila je rizičan potez. On se isplatio ne samo u vidu bolje infrastrukture i ekonomije, već i u privlačenju talenata iz inostranstva – pre svega desetina hiljada mladih kreativaca i stručnjaka – što je transformisalo zemlju, naročito Beograd i Novi Sad, nakon izbijanja rata u Ukrajini 2022. godine.

Uprkos brojnim unutrašnjim i spoljnim preprekama, kao i stalnim kritikama, zemlja je preduzela korake ka modernizaciji, industrijalizaciji i stvaranju mesta u kojima ljudi iz celog sveta žele da žive, umesto da ugađa ustaljenim elitama i prihvata dekadenciju koja kao da je postala norma na ostatku kontinenta. Izbor je bio egzistencijalan: Srbija nije imala, niti ima, luksuz da kao mnoge evropske zemlje raspolaže bogatstvom i industrijom akumuliranim kroz vekove – pogotovo jer je veliki deo njene ekonomije bio uništen tokom 1990-ih i 2000-ih. Srećom, čini se da će ovaj pravac razvoja biti nastavljen. Trenutno često promovisana Expo 2027 izložba predstavlja i novu razvojnu fazu, ali i način da se privuče još više poslovnog i kulturnog interesa.

Srbija, srećom, nije usamljena. Vlada Albanije odlučila je da angažuje svetski poznate arhitekte za transformaciju Tirane i da razvija svoju obalu u skladu sa zahtevima savremenih luksuznih turista. U baltičkim zemljama, Riga je odlučila da primeni model Beograda i razvije svoju obalu u saradnji sa istom kompanijom za nekretnine.

Uporedimo to sa zemljama koje su se opredelile za krajnje neodrživu zavisnost od Zapada – što nije dovelo ni do boljih ekonomija, ni do boljih društava.

Pre nekoliko godina sam učestvovao na radionici za „mlade lidere“ u Sarajevu o održivim projektima; većina učesnika je, polušaljivo, tvrdila da „održivost“ znači da će SAD platiti šta god oni radili. Nažalost, ova šala se poklapa sa poražavajuće niskim stopama industrijskog razvoja u Bosni i Hercegovini, kao i oslanjanjem njenih političkih elita na reprodukovanje prošlih nestabilnosti. Jedna učesnica mi je čak ispričala da je njena koleginica iz druge etničke grupe inscenirala sukob s njom pred stranim donatorima kako bi izvukle više sredstava.

Jednako destruktivne za razvoj su i sitna politika i etnonacionalizam maskirani u moderno brbljanje o „zajednicama“, „zaštiti prirode“ i „pravednosti“.

Nedavni pokušaji emiratskih investitora da pomognu Ulcinju da postane regionalni centar naišli su na oštro protivljenje, ne samo od strane aktivista i medija bliskih smenjenom Milu Đukanoviću – uprkos Đukanovićevoj pragmatičnoj i u velikoj meri uspešnoj razvojnoj politici – već i od strane pojedinih pripadnika albanske manjine u Crnoj Gori. Među njima je bio i albanski gradonačelnik Ulcinja, koji je otvoreno izjavio da projekat vidi kao pretnju etničkom sastavu grada i regiona.

Ova rasprava podsetila me je na roman „Most na tri luka“ Ismaila Kadarea. U njemu su se meštani borili svim silama protiv izgradnje mosta – simbola razvoja – kako bi sačuvali svoje privilegije i stari društveni poredak. Na kraju, zbog međusobnih sukoba, pali su kao žrtva spoljnog osvajanja.

I dok možda i dalje podstiču sukobe oko razvoja na Balkanu, čak su i nekadašnji kritičari emiratskog modela razvoja danas počeli da koriste Dubai kao zlatni standard za razvoj regionalnih centara – često iz luksuznih stanova nalik onima u Dubaiju, kao što su zdanja oko londonske Batersi elektrane. Čini se da su, na kraju, luksuzni projekti – a ne luksuzna uverenja – ipak „na pravoj strani istorije“.