Narodne nošnje sa Kosova - istinsko blago srpske kulture i tradicije

Izrađene od vune ili lana, tkane, pa potom valjane na posebnim mašinama valjaricama sa bogatim, gustim vezom uglavnom crvene boje i floralnim geometrijskim motivima – to je samo deo odlika narodnih nošnji sa Kosova. Razlikuju se od kraja do kraja, mnoge imaju i orijentalne karakteristike, ali svaka od njih predstavlja istinsko blago srpske kulture i tradicije. 

Piše: Katarina Saičić

U potrazi za odgovorima na pitanje šta je to što čini jedan komplet autentične muške i ženske narodne nošnje sa Kosova obišli smo Etnografski muzej u Beogradu koji u svojoj zbirci čuva čak 3.000 takvih odevnih predmeta. 

Etnolog i viši kustos Etnografskog muzeja Jelena Tucaković izjavila je za Kosovo onlajn da narodne nošnje sa Kosova, koje se čuvaju u tom muzeju, pripadaju periodu od kraja 19. veka do prve polovine i sredine 20. veka.

„Njihova osnovna karakteristika je prvo materijal od kojeg su pravljene. To je u najvećoj meri bila vuna, a koristio se još lan, pamuk i u ređim situacijama bilo je i svile“, kazala je Tucaković.

Izrađivale ih domaćice

Dodala je da su nošnje izrađivale žene, domaćice, u okviru svojih, dnevnih obaveza.

„Žene su uglavnom radile celu preradu sirovine do konačnog materijala. Ono što je zanimljivo, a vezano za narodne nošnje sa KiM je način izrade. One su uglavnom tkane. Dakle, žene su tkale vunu ili lan. Ta vuna koja je tkana išla je na valjanje u posebne drvene mašine koje se zovu valjarice, kako ja to objašnjam posetiocima. To je proces sličan pustovanju vune. S tim što za razliku od većine drugih krajeva u svetu, gde se vuna pustuje u sirovom stanju, kod nas se vuna pustuje, odnosno valja - tako se kaže, nakon tkanja. Time se dobije jedan dosta dobar, jak impregnirani materijal koji zaista može dugo da traje. U našem fondu imamo zbirku zubuna. Neki primerci tih zubuna su bili stari i preko sto godina. Dakle, to je materijal koji je veoma dugotrajan“, objasnila je naša sagovornica.

Ističe da su se nošnje koristile kako za svakodnevne aktivnosti, ali i za one svečane.

Venčana odela bogato ukrašena sa oglavljem

„Svečane nošnje žene su pravile za svoju svadbu. To su venčana odela, nevestinska odela, i ona su bila bogato ukrašena. Komplet nošnje sastoji se od košulje, preko koje se oblači jelek, ako je hladnije oblači se i zubun, a oko struka se vezuje pojas i pregača, odnosno kecelja. E sad tu imaju zadnje ili prednje pregače u zavisnosti od kraja do kraja. Na noge idu vunene čarape i opanci. Udate žene su obavezno nosila oglavlje, a neveste su nosile neko okićenije oglavlje, gde postoje i parice, ogledalce i različiti detalji koji su koristili da se nevesta u tom momentu kada se udaje, sačuva od uroka, od lošeg pogleda ili od zavisti. Te parice i to što sjaji skrene pogled, pa se ona na taj način sačuva“, ističe Tucaković.

Dodaje da kada je u pitanju muška nošnja, materijali od kojih je izrađena isti su kao i za žensku, ali su različiti elementi kompleta.

„Komplet se sastoji od košulje ide do pola butina. Oni imaju vunene čakšire, koje su tkane pa valjane od vune, pojas, gore se često nosi jelek ili gunj i dole takođe vunene čarape i opanci. Muška svečana nošnja se ne razlikuje mnogo od dnevne“, navodi ona.

Nošnje u Metohiji sa bogatijim i gustim vezom

Što se tiče ukrasa, odnosno veza, Tucaković ističe da postoji mala razlika između ženskih svečanih nošnji u Metohiji i na Kosovu. 

„U Metohiji se kao materijal za ukras koristi najčešće vuneni ili pamučni konac. Vez je jako gust i ritmički se ponavlja jedna vrsta stilizacije geometrizovanog biljnog motiva. I posebno što karakteriše metohijske košulje, to je veliki gust ukras na rukavima. Mnogo crvene boje, koriste se naravno i druge boje, ali crvena je bila najomiljenija. Što se tiče kosovske ženske nošnje, ona nema tako gust ukras i u toj nošnji se primećuje i dodatak nekih svetlucavih motiva - više šljokica, perlica ili srmenog gajtana. Ima toga, naravno, i u metohijskoj, ali metohijska je prvenstveno sa dosta gustim vezom i intenzivnim ukrasom po svim delovima nošnje“, ističe Tucaković.

Kako ističe, od 3.000 predmeta koje broji zbirka Etnografskog muzeja, pojedini pripadaju celinama pa čine jedan komplet nošnje.

„Imamo dosta elemenata koje smo dobili ili otkupili sporadično kako su dolazili u muzej. Sve manje toga ima jer se nošnje više ne prave. Od sredine 20. veka prisutna je velika redukcija izrade narodnih nošnji. Sve manje ih ima. Ono što se pravilo u 19. veku što je deo našeg fonda možemo posmatrati gotovo kao arheološku zbirku, iako ona ne pripada tom periodu, ali bi taj muzeološki stav možda bio ispravan“, zaključuje Tucaković.

Ona je naglasila da se svi delovi zbirke čuvaju pod specijalnim uslovima u depou Etnografskog muzeja. Publika će imati prilike da ih vidi na izložbi koju u ovoj važnoj kulturnoj ustanovi pripremaju krajem ove godine. 

Prisutne i lokalne razlike

Prema dostupnim podacima iz literature, zanimljivo je pomenuti da se odlike nošnji sa Kosova razlikuju od kraja do kraja. Tako je u Kosovskom pomoravlju karakterističan ženski odevni predmet u sklopu nošnje bošča (kecelja) i kolan (rep) koji se opasivao sa zadnje strane. U tom kraju bili su primetni vizantijski, turski i grčki uticaji. 

Turski uticaji bili su prisutni i u metohijskom delu, a na selima se zimi nosila odeća od belog sukna sa prslukom ili japundžom. U Prizrenu je u koloritu nošnje bila česta crvena boja. Kako se navodi, posebno mesto u vezu jeleka iz Prizrena zauzima motiv pčele, često nazivane „bela pčela“. Motiv „bele pčele“ na jeleku nije samo dekorativan; on predstavlja vezu sa precima i duhovnim nasleđem.

Prema rečima naše sagovornice, jedno je sigurno: narodna nošnja postaje raritet i podsetnik na to kako se ranije živelo. Danas se izrađuju njene replike za potrebe kulturno-umetničkih društava, pa su tako prisutne replike kosovskih nošnji u sklopu KUD-a Leposavić.

Neke od njih rađene su po motivima iz zbirki Etnografskog muzeja.