Đekić: I danas se ljudi na Kosovu stavljaju u drugi plan

I danas se svakodnevni život i ljudi na Kosovu stavljaju u drugi plan, kaže za Kosovo onlajn rediteljka Sonja Đekić koja se pre decenije u filmu "Kosma" bavila upravo tom tematikom. Ona dodaje da treba snimati filmove o Kosovu, zato što se "ništa nije promenilo ili se menja na gore".

Za svoj film "Kosma", koji prati rad istoimene radijske mreže na Kosovu, rekla je da se bavi onim o čemu se retko govori - o životu izvan vesti i politike. Kaže da je danas ista stvar aktuelna u smislu da se svakodnevni život i ljudi stavljaju u drugi plan, te da se ta tema politizuje. 

"Ono što je meni bilo potpuno fantastično su reakcije publike kod nas, naročito. Jer u svetu su ljudi film prihvatali dosta dobro, jer on vam kao jedan veliki mozaik prikazuje situacije iz svakodnevice i vi možete prosto tu da budete i da to vidite i da sami stvorite neko mišljenje, neku emociju u odnosu na prizore koje posmatrate. I što su manje znali ljudi u inostranstvu, po pravilu su otvorenije to primali, emotivno prilično. I sve im je to bilo interesantno", priseća se naša sagovornice.

Još interesantnija je bila reakcija domaće publike koja najčešće nije imala prilike, ili je rekto imala prilike da ode na Kosovo.

"Oni su zapravo doživljavali neku vrstu emotivnog otkrića, nešto što bi značilo neku vrstu izlečenja trauma. Sad možda preterujem u toj svojoj oceni, ali zaista neka potreba da se doživi nešto što je svima nama, u životima svih nas vrlo prisutno, da se doživi na jedan drugi, lični način. I eto mislim da je stvar možda u tom smislu još gora, da se još više pitanje Kosova politizuje, a možda se malo i stavlja u neki drugi, treći plan. Možda bi sam čin ponovnog snimanja filma na Kosovu bio - o bilo čemu da snimate - zapravo neka vrsta iskaza. Dakle, zašto bi se sad radio film o Kosovu? Pa zato što se ništa nije promenilo ili se menja na gore", smatra Đekić.

U film "Kosma" se, kako kaže, i autorski i lično jako puno uložila, a inicijalna ideja je bila da istraži ideju koja joj je bila nepoznata -"nepoznata u smislu kako ljudi zaista žive".

"Jer kada sam snimala diplomski film, deo je sniman na Kosovu i kad bih se vratila u Beograd uvek bi me svi pitali 'kako je tamo' i onda sam otišla ustvari da to vidim i zabeležim. A druga stvar je da je to bilo političko pitanje. Iako film nije prišao sa nekom unapred pripremljenom agendom ili idejom, znala sam da će sama tema izazvati neku vrstu reakcija", ocenjuje Đekić.

Ono što ju je iznenadilo kada je film prikazan, bila je činjenica da dugo nije dobio poziv da bude prikazan na bilo kojoj televiziji ili su projekcije bile male ili organizovane od strane lokalnih bioskopa.

"Dakle, opet je to bilo nesrazmerno onom trudu, pa i reakciji publike zapravo, koja je zaista doživela neku vrstu otkrića kroz to što je videla", kaže rediteljka, podsećajući da tada, osim nekoliko izuzetaka, nije bilo filmova koji su govorili o svakodnevnom životu na Kosovu.

Osim toga, dodaje da i u svetu dokumentarnih filmova postoji pet, šest festivala koji važe za najprestižnije, te oni nisu prikazali "Kosmu", iako su ga neki od njih šortlistovali.

"Mislim da film jeste dobio potvrdu u smislu te brojnosti festivala i nagrada, tako da mislim da je ta neka vrsta odluke da ne dođe baš do tih najvećih festivala, zapravo politička. Bio je recimo festival etnografskog filma u Beču, gde se čovek u publici javio i rekao da moj film ne bi smeo da bude prikazivan tako - u slobodnim uslovima na festivalu, nego bi morao da bude u nekim kontrolisanim uslovima, recimo u Prištini, gde bi zajedno srpska i albanska publika to koristili kao neki materijal za debatu. Mislim, potpuno neke besmislene stvari koje zapravo mnogo više govore o njemu nego o filmu", ocenjuje Đekić.

Navodi da je bilo i selektora koji bi odabrali film, ali su joj se kasnije ljutito javljali, "zato što bi valjda i oni sami bili zbunjeni onim što su videli i odlučili i odabrali".

"Ono čime mogu da budu zbunjeni jedino je njihov možda tu nejasan politički stav ili ono što bi možda dobili kao reakciju publike na koju oni nisu imali pravi odgovor. Ta neka širina prikaza svakodnevnog života je nešto što je učinilo film prijemčivim za široku publiku, kod nas naravno, ali i u svetu, ali ipak samo u određenoj meri. Recimo jedan poznavalac dokumentarnog filma, njemu se film dopao, ali on recimo nije shvatio u čemu je problem: 'Goraždevac, pa što je problem što ljudi ne mogu da se kreću van radijusa od dva kilometra'? Kao, 'dobar je film, ali ne vidim tu dramu'. Pa, ja vidim", objašnjava rediteljka.

Na poziv Živojina Rakočevića radila je na obnavljanju festivala Grafest, što je takođe, kako kaže, bio most gde ljudi iz šire Srbije upoznaju teme i okolnosti.

"Jer zapravo, mnogi ljudi se i plaše. Mislim, mnogi ljudi ne znaju 'šta će meni to u životu' ili pak imaju odbojnost baš zato što se o tome uvek priča na jedan isti način. Dešava se i suprotna stvar, u smislu neke sveukupne dokumentarne produkcije, da mali broj ljudi i dalje radi stvari u koje zaista veruje, za koje misle da su angažovane, jer zaista do kraja je pitanje koliko je to isplativo i koliko dobacuje do neke publike... Tako da ljudi valjda rade neku svoju računicu finansijsko-moralnu, pa onda nešto izračunaju i onda rade ili ne rade", kaže Đekić, odgovarajući na pitanje zašto nema više filmova koji se bave temom Kosova.

Inače, njen prvi odlazak na Kosovo desio se slučajno, dok je snimala diplomski film i pratila američkog klovna Džo Mamu koji je tamo godinama redovno odlazio sa svojim humanitarnim cirkusom. Privukli su je, kako navodi, "kontrastni prizori, prostodušnost i srdačnost i u nekom smislu zdrava sredina, neka toplina koja nam je valjda poznata iz detinjstva".

"Ne znam da li smo uopšte mi više živeli to ili mislimo da smo živeli ili je to neko fabrikovano sećanje. To se tamo dešavalo, tako bi vas ljudi tamo dočekali. Mi smo tad spavali na podovima uglavnom, prvi put kad smo otišli. Zaista tu nije bilo nikakvog budžeta, ali je bilo posebno. Bilo je posebno i u smislu one pratnje UN koju smo imali, Unprofora i onoga što su sve one stvari koje su strašne i koje vas plaše kad vidite one znakove, tako očigledne, te kolutove, bodljikave žice svuda", seća se autorka.

Kaže da je sve to u njoj "dugo zvonilo", te da se onda desio drugi film, "Kosma", "nešto što povezuje sve te krajeve i taj zvuk koji odlazi tamo gde niko drugi ne može da ode". Odlučila je da tema bude" nešto vrlo nekonkretno" - svakodnevica Srba na KiM kroz radijsku mrežu i kroz svakodnevicu te radijske mreže.

"Kako vi u filmu da prikažete svakodnevicu? Iz vizure autora, prvo tako što ćete sa njima živeti tu svakodnevicu. Ja sam u tih pet mesta gde su smeštene tih pet radio stanica u različitim delovima Kosova provodila vreme u nekoliko etapa, negde dve nedelje, negde tri nedelje, pa bih se onda vratila na još nedelju dana kad bi se desilo nešto značajno. Ali sam pratila ono što su vesti. Dakle, šta je to značajno u godinu dana što se dešava, a što sam slušala kroz audio-arhivu. Tu se napravio kao neki kalendar šta su ti ključni događaj, šta su ključne teme, šta je ono što ti ljudi žive. I onda je to bila neka mapa, u stvari, koju sam ja pratila. I to je postao moj život", kaže Đekić.

Kako bi sve to razumela i prikazala, morala je sve da "vidi, proživi i oseti".

"Mene je to promenilo na jedan lep način, plemenit način, u smislu da odlučim da se bavim nečim što možda izlazi iz onog što je bio moj tadašnji svet, a to je uglavnom svet koji je onako umetnički i pomalo izmešten iz ovog realnog sveta. Da pronađem tu lepotu u ovom realnom svetu, suočilo me sa tim da moram da proživim neke neprihvatljive tragedije i nepravde koje je taj narod nekako prepušten sam sebi i što je više, čini mi se, bio uz državu, to je gore prošao. Da nekako prihvatim da je to jedno otvoreno pitanje, verovatno nikad te tragedije neće dobiti neko svoje pravedno okončanje i desio se taj trenutak kada sam ja osetila da su sve te crvene linije koje se spominju pređene i da je tamo jedno bezakonje i da će to vrlo brzo da se prelije. I taj osećaj me jako uplašio i nekako ga sad živimo svi, čini mi se", ističe Đekić.