Radonjić: Ljudi koji žive na Kosovu zaslužuju velike filmove i veliku prozu

U našim kulturnim krugovima postoji uverenje da je bavljenje temom Kosova neka vrsta anahronog nacionalističkog koncepta, a zapravo, apsolutno ne mora to da bude, kaže za Kosovo onlajn reditelj Predrag Radonjić, dodajući da svi koji žive na Kosovu zaslužuju velike filmove i veliku prozu.

On kaže da mu se čini da su u srpskoj javnosti prisutni stereotipi o Srbima sa Kosova i to uglavnom u dve kategorije: da su to ili primaoci socijalne pomoći, ili da je u pitanju neki polukriminalni, kriminalni milje ljudi.

"Zapravo, većina ljudi, kao i svuda, pripada onoj grupi normalnih ljudi sa normalnim ljudskim potrebama, problemima, strahovima, srećama i tako dalje. Čini mi se, bez obzira na sve što se dešava, zbog nekakve medijske slike, koja je uvek napeta i nategnuta o nekim krajnostima, da je taj stereotip o ljudima dole prisutan i dalje u našoj javnosti", navodi naš sagovornik.

O svom filmu "Sporazum" koji je premijerno prikazan 2016. godine, kaže da je želeo da dovede gledaoce filma u situaciju da razmisle kako bi se oni ponašali u nekim ekstremnim situacijama.

"Da li bi bili spremni da rizikuju ne samo sopstveni život, nego da rizikuju bezbednost i svoje porodice i bezbednost svoje dece, pre svega, i koliko su zapravo ljudi spremni i koliko razumeju nečiju žrtvu kada je neko spreman to da učini? Mislim da je taj film u nekoj meri to naravno uspeo da postigne, ali isto tako smatram da je to nedovoljno učinjeno u tom smislu da se razume položaj običnog čoveka", smatra Radonjić.

Po njegovoj oceni, nije potrebna istorijska distanca za snimanje filmova o Kosovu.

"Mi imamo slučaj kada je praktično, gotovo u jeku rata u Bosni, snimljen jedan od najboljih antiratnih filmova ili filmova sa ratnom tematikom kao što su "Lepa sela lepo gore". Znači, apsolutno to nije nešto što je neophodno. Čini mi se da mi u našoj umetnosti, književnosti, koju pratim i što mi je uža profesija, nakon te velike epske poezije kao naše jedine klasike, nemamo zapravo u savremenoj knjiženosti dovoljan broj dobrih, kvalitetnih prevashodno romana i pripovedaka vezanih za Kosovo i Metohiju", ocenjuje.

Dodaje da su neki pomaci napravljeni snimanjem filmova.

"Najpoznatija je "Enklava", mada ona nije direktno snimana na Kosovu i Metohiji, ali je potpuno u pitanju kosovska tematika. Bilo je tu još nekih pokušaja, ali meni je tragična jedna činjenica - da je ovaj film koji smo mi snimili, zaista, prvi i jedini igrani film koji je snimljen na terenu Kosova i Metohije nakon rata", ističe Radonjić, uz nadu da taj film neće biti i poslednji.

On naglašava da bavljenje ovom tematikom apsolutno ne mora, mada često jeste - ideologizirano.

"Kod nas postoji, pogotovo u tom kulturnom miljeu, u kulturnim krugovima, nekakav odijum da je bavljenje KiM neka vrsta anahronog nacionalističkog koncepta, a zapravo, apsolutno ne mora to da bude. Apsolutno bilo kakvo bavljenje kosovskom tematikom ne mora da bude ideologizirano. Najčešće je ono, na žalost, ideologizirano, ali čini mi se da KiM, da ljudi koji žive na njemu - to kažem podjednako i za Srbe, i za Albance, i za sve druge, koji žive na toj teritoriji - zaslužuju da im se pristupi kao ljudima, zaslužuju velike filmove, veliku prozu, velike teme, zaista jedan prostor koji je i čudesan i često zlokoban", objašnjava naš sagovornik.

"Sporazum", kao fikcija, igrani film, teško da može da prikaže realnost: pre je reč o potrebi da se "iskaže istina".

"Ne može bilo kakva fikcija da se bavi dokumentaristikom i da bude umetnički autentična, čini mi se. Ali da se približimo tim nekim umetničkim sredstvima, nečemu što je, barem iz mog subjektinog viđenja, blisko mojoj istini u doživljaju Kosova i Metohije. Negde sam se osećao i dužnim da kao neko ko je dole radio i kao novinar i koji je i studirao i pisao prve priče, da pokušam to da uradim. Žao mi je što nema više takvih pokušaja, ali jednostavno postoje i objektivni i subjektivni razlozi. O subjektivnim sam govorio kada sam vam napomenuo da malo u našoj kulturnoj javnosti generalno to ima nekakav svoj pečat koji je nezaslužen", smatra Radonjić.

Što se tiče objektivnih okolnosti, u pitanju je to što je na Kosovu zaista teško snimiti i što je gotovo nemoguće dobiti legalne dozvole za snimanje.

"Mi smo praktično naš film partizanski snimili. Kad su nam bile potrebne scene na groblju, ušli smo sa nekakvom francuskom delegacijom koja je polagala vence povodom 100 godina Prvog svetskog rata, ne znam šta je bilo tada u pitanju, ali mi smo ušli za njima, bukvalno kao da pratimo taj događaj. Onda smo pobegli na jednu stranu groblja i snimili scenu koja nam je bila potrebna. Iako smo tražili dozvolu i pokušavali da dobijemo", priseća se reditelj.

Dodaje da je to samo jedna od brojnih anegdota koje su pratile snimanje.

"Meni je apsolutno jasno da ljudi niti žele, niti su spremni da na tako ekstreman način rade i snimaju dole, ali s druge strane, to apsolutno nas ne sprečava da imamo filmove koji će se baviti kosovskom tematikom - normalnim ljudima, situacijama u kojima se nalaze normalni ljudi. Tome je umetnost i posvećena i ona treba zaista da pokuša da iskaže tu nekakvu umetničku istinu, pre svega", zaključuje Radonjić.